Kad nema novih epizoda Taličnog Toma dobre su i stare, kaže stara sprska poslovica, pa je tako Cinebook prošle nedelje na Engleskom po prvi put objavio album Lucky Luke: The Dalton Uncles – epizodu koja je na Francuskom izašla pre sedam godina i prethodi dolasku aktuelnog scenariste Jula na ovu poziciju. U originalu naslovljenu Les tontons Dalton, ovu epizodu napisala su dvojice scenarista, Laurent Gerra i Jacques Pessis. Pessis je cenjeni dramaturg, publicista i televizijski producent dok je Gerra veoma popularan komičar i imitator u Francuskoj koji je nakon Morrisove smrti i prvi preuzeo pisanje scenarija. Do ove epizode vidi se već jedna ozbiljna uhodanost Gerre sa crtačem Achdéom – zvaničnim naslednikom Morrisa pa je The Dalton Uncles vrlo klasična i za čitanje izuzetno udobna epizoda iz života čoveka bržeg od svoje senke.
Ono što je vrlo očigledno (a predgovor to i eksplicitno najavljuje) je da je The Dalton Uncles snažno inspirisan kultnim filmom Georgesa Lautnera, Les Tontons flingueurs iz 1963. godine. Ova komedija snimljena u francusko-italijansko-zapadnonemačkoj produkciji zasnovana je na ideji da bivši gangster upada u sasvim neočekivane nevolje kada ga umirući mafijaški bos i prijatelj iz prošlog života zavetuje da se posle njegove smrti stara o njegovoj ćerki tinejdžerskog uzrasta i razmaženoj do nezamislivih razmera. Lino Ventura će u ovom filmu ostvariti jednu od svojih legendarnih uloga, a predgovor za ovaj album naglašava da je film vrlo prepoznatljiv u francuskoj kulturi, sa citatima, pa čak i zvučnim efektima, koje ljudi i danas odmah prepoznaju.
Naravno, kako je Les Tontons flingueurs već komedija situacije, The Dalton Uncles ima možda i težak zadatak da komediju parodira, smeštajući radnju na divlji zapad i koristeći tradicionalne likove, senzibilitet i trope Taličnog Toma, no scenaristički duo je ovde izuzetno sinhronizovan i kreira neiscrpni dotok vizuelnih gegova i ponavljajućih šala koje čistom akumulacijom postaju deo „šašavog“ sloja ove priče. Sa druge strane, The Dalton Uncles ima sasvim uspeli trilerski zaplet, kao i jedan nešto dublji pogled na, jelte, „ljudsko stanje“ i mnoga pitanja od važnosti i za moderno društvo, uključujući sasvim simpatične opservacije vezane za proverbijalnu filozofiju palanke.
Generalni zaplet ovog albuma uzima za osnovu ideju filma ali spretno razdvaja motive između likova tako da se dobije svež i imanentno komičan kontrapunkt i stalna tenzija u ansamblu. U ovom albumu Daltonovi imaju vrlo prominentnu poziciju i Gerra i Pessis uspevaju da se veoma ozbiljno približe tonu onih klasičnih epizoda gde su četvorica ozloglašene braće bila u centru narativa. Na početku, oni su u zatvoru, Talični Tom u jednoj od uvodnih scena pominje da ih je tamo doveo po ko zna koji put pre samo nekoliko nedelja, ali pismo koje dolazi iz daleka promeniće sve. Emmet Dalton, sin njihovih kompetentnijih rođaka koji su svoje uspešnije krimi-karijere završili u postelji od čamovine je ostao bez staratelja a kako je u pitanju mlad, predpubertetski momak sa svim potrebama vezanim za ovo osetljivo doba, sud Sjedinjenih američkih država odlučuje da je za dete najbolje da dođe pod starateljstvo najbližih rođaka. To što su u pitanju Džo, Džek, Vilijam i Averel, okoreli kriminalci koji se čak i u ovom trenutku nalaze na odsluženju zatvorske kazne za sud, izgleda, nije toliki problem – na kraju krajeva, ipak je ovo „divlji zapad“ – ali nije da je odluka donesena bez ikakvog obraćanja pažnje. Naime, uvažavajući da bi odrastanje u zatvoru bilo prilično pogubno za mladu osobu i perspektive za njenu socijalizaciju, sud omogućava Daltonovima da izađu na uslovnu slobodu, za direktnog staratelja („kuma“) mladom Emmetu – koga svi zovu samo Junior – postavlja Averela jer je on ipak srazmerno najfiniji od sve četvorice braće, a Talični Tom je imenovan kao neka vrsta nadzornika i garanta da „stričevi“ neće uzeti novac ostavljen za podizanje deteta i zapaliti u vidu lastinog repa, ali i da njihovo staranje nad detetom ima potrebnu pedagošku suptilnost.
Već je iz ove postavke jasno da imamo sve elemente dobre komedije situacije. Talični, naravno, u prvom trenutku agresivno odbija da učestvuje u svemu – posebno kada postane jasno da i priglupi pas Rantaplan* mora da bude deo ansambla jer razmaženi klinac kao da ima samo dve strasti u životu: da jede ko mećava i da se mazi sa „čupavim igračkama“, kako on zove svaku četvoronožnu životinju manju od konja koju sretne. No, pošto je Talični generalno dobar vojnik koji uvek opšte dobro stavlja ispred svog duševnog mira, on posle jedne noći prihvata ovaj zadatak i u sve ulazi sa mirnoćom i metodičnošću prekaljenog profesionalca. Sa druge strane, Džo Dalton sve vidi isključivo kao priliku da se pobegne od državnog nadzora i da se, naravno, u procesu bekstva gepi i novac ostavljen za podizanje mladog Emmeta…
*na Engleskom Rin Tin Can, kod nas prevođen i kao Rontonton ali i kao prosto Rintintin
Emmet Dalton je inače istorijska ličnost i zapravo najmlađi od braće Dalton koji je uspeo da svoju kriminalnu karijeru kruniše četrnaestogodišnjim robijanjem u zatvoru ali je posle toga na svemu izgradio uspešan biznis. Čak i šou-biznis: pored trgovanja nekretninama, Emmet Dalton je napisao i objavio svoje memoare a glumio je i u jednom filmu…
No, OVAJ Emmet Dalton, aka Junior u ovoj priči igra ulogu razmaženog deteta koje nije samo non-stop gladno – i time nalazi u Averelu izvrsnog partnera za ponovljena izluđivanja Taličnog Toma pitanjima kad će ručak, kad će večera i kad će DRUGA večera – već i terminalno okrenuto zločinu. Ovde se pravi fino ali značajno odstupanje od Lautnerovog filmskog predloška utoliko što Junior ovde nije samo hedonista i anarhista već i neko kome je krađa praktično druga priroda. Komični tajming epizoda u kojima vidimo kako Emmet sve u svom okruženju stručno oplevi čim mu se pruži i najmanja prilika je dobra protiviteža činjenici da ovaj strip funkcioniše na pomalo sumornoj premisi da su deca imanentno nemoralna, štaviše možda i imanentno sociopatska i da se osećaj odgovornosti prema okruženju, empatije za druge, pa čak i najprostijeg razdvajanja pojmova sopstvene i tuđe imovine izgrađuje isključivo kroz proces vaspitavanja.
The Dalton Uncles, naravno, ne ide nekim mračnim stazama i on ovu premisu uspeva da ugradi u širu diskusiju o onome što anglofoni zovu nature vs. nurture, odosno tekuću diskusiju u praktično svim ljudskim društvima o tome da li je sudbina jedinke određena više naslednim osobinama – onim koje dolaze kroz biologiju, tj. gene – ili postupkom odgajanja deteta. Liberalni učesnici te rasprave smatraju da, pored svega drugog, deca ne mogu biti i imanentno „loša“ odnosno da je uvek odgovornost na procesu vaspitanja i onome ko ga sprovodi. Oni drugi, koji zastupaju genetsku hipotezu su, nagađam, statistički ionako listom rasističke budale.
Naravno, Talični Tom je u sebi uvek imao progresivniju agendu, o tome smo već pričali u osvrtima na recentne albume, pa nije neko veliko iznenađenje da se ovde priča izmeće u argument da je upravo „nurture“ deo jednačine ono čemu se mora posvetiti najveća pažnja. To je svakako očekivano, ali vredi istaći da scenaristi barataju materijalom majstorski i potpuno uspevaju da nam prodaju ideju o transformativnoj moći podsticajnog okruženja ali i imanentnoj želji deteta da bude cenjen deo zajednice. Ovo je teži zadatak nego što se na prvi pogled čini, pogotovo jer prva polovina stripa u više navrata koristi Juniorovu kleptomansku/ sociopatsku karakterizaciju kao temelj komičnih scena, ali kako priča odmiče dobija se sasvim uverljiva ideja da po prirodi stvari niko imanentno ne uživa u tome da bude otpadnik iz zajednice i da je Emmet dovoljno mali da se u njemu preokrene proces građenja „bad boy“ persone. Štaviše, napor koji Talični Tom i njegov tim (a što uključuje i jednog advokata i jednog – sjajnog – batlera) ulažu u resocijalizaciju Juniora ima pozitivne efekte i na njegove stričeve – sem na Džoa koji je dosledno predstavljen kao sociopata kome nema izlečenja.
Ovo je dobar narativ a koji strip kruniše ne samo uzbudljivim trilersko-akcionim razrešenjem već, spretno, uspeva i da pokaže da ta zajednica u kojoj je Emmet prvo neželjen, a onda se radi na njegovoj resocijalizaciji, nije zapravo monolitni blok besprekornog morala i „pravi“ negativci koje ovde srećemo ne dolaze iz redova desperadosa već pripadaju trgovačkoj klasi. To je onoliko daleko koliko je ovaj strip spreman da ide u diskutovanju klasnog određenja nečije sudbine, ali je i sasvim dovoljno – ne može se baš ČITAV svet spasti jednom epizodom Taličnog Toma, ali je dobro da ta epizoda ima i ovu komponentu.
Pripovedački gledano, ovo je izuzetno elegantan narativ koji uspeva da uhvati vrhunski tempo i dinamiku naracije iz zlatnog perioda kada je ovaj strip pisao René Goscinny. Talični Tom je, ne zaboravimo, prevashodno komedija i Pessis i Gerra uspevaju da spakuju veliku količinu gegova u priču, pazeći da praktično svaka tabla ima svoj mikronarativ i komični pančlajn.
Naravno, ovde još jednom mora da se istakne koliko je Achdé adekvatan crtač za Taličnog Toma. Odabran od strane samog Morrisa, Hervé Darmenton, bivši lekar, ali doživotni crtač stripova je neko ko ne samo da imanentno razume Morrisov pristup karakterizaciji (ne samo likova već i mesta, okruženja, čitavog zapada) već je i u potpunosti usvojio Morrisov komični tajming, izražajnost poza i grimasa koje likovi prave, tempo kojim informacije stižu do čitaoca tako da se i u veoma urednom lejautu tabli kreiraju trilerska tenzija i komične postavke sa sjajnim isplatama. Do ove epizode Achdé je taličnog Toma crtao već više od jedne decenije i razrađenost stila, ležernost rukopisa i jedna opšta ubedljivost u izrazu su mu na vrhunskom nivou. U kasnijim epizodama će Achdé imati i možda za nijansu ambicioznije kompozicije koje grade na Morrisovim temeljima uz veliko poštovanje originala, ali ovde je sve urađeno apsolutno kao da iza olovke i pera i dalje sedi pokojni Belgijanac, uhvaćen u svojoj najboljoj fazi. Za ljubitelje filma Les Tontons flingueurs, način na koji Achdé karikira fizionomije Bernarda Bliera i Jeana Lefebvrea biće razlog za više od jednog osmeha, pogotovo što oni ovde postoje i u „normalnim“ i u „mlađim“ varijantama.
Sve u svemu, Lucky Luke: The Dalton Uncles je odličan strip i još jedno podsećanje na to koliko je popularni kauboj važna pojava u francuskom stripu koja je, na kraju krajeva, nadrasla i svog tvorca i danas živi pažljivo negovana i sigurno vođena od strane autora koji su pod njegovim velikim uticajem i ušli u kreativne vode. Ima li lepšeg legata? Digitalni album se može kupiti ovde.
