Jazz Nedeljom je zamišljen kao serija vinjeta koje će ići (možda ne?) svake Nedelje, nudeći preporuku u vidu jednog jazz albuma koji sam tog dana slušao. Ovo nema pretenziju da bude ni ultimativni prikaz neke klasične ploče niti otkrivanje nekog budućeg klasika, već zaista samo to, da se kažu reč-dve o albumu koji sam tog dana rado slušao. Ponekada će to biti stare, proverene klasične stvari, ponekada najnovije izdanje koje sam izvalio na Bandcampu, hoću reći, neće biti pravila. Kako i treba. Kako i mora.
Za danas opet imamo dva albuma. Zašto? Onako! Oba se bave slobodnom improvizacijom utemeljenom u džezu i zvuče posve različito jedan od drugog, pa možemo na ovo gledati i kao na demonstraciju širine spektra koju ovakav koncept zahvata, te bogatstva zvuka, ideja, ekspresije itd. koji se daju naći u free improvu.
Prvi album se zove From Where Light Falls i predstavlja kolekciju editovanih duo-improvizacija koje su tenorista Ed Jones i bubnjar Emil Karlsen snimili tokom Oktobra, Novembra i Decembra prošle godine u Londonu. Jones u svom kratkom tekstu o nastanku albuma priča o mesecima izolacije i samoće i želji, potrebi da se kreira nova muzika u uslovima globalne, neprecendirane krize i From Where Light Falls je jedan od onih albuma koje će biti zanimljivo proučavati u narednim decenijama kada, inšalah, postidplomci budu dobijali grantove da pišu istraživačke radove o umetnosti u vreme pandemije, tražeći posebne izražajne značajke i sirove emocije u delima koja su tada nastajala.
Ed Jones je tenor saksofonista i podučavalac muzike baziran u Londonu sa poprilično solidnim muzičarskim CV-jem. Naravno, za hleb je zarađivao saradnjom sa raznoraznim mejnstrim pojavama, pružajući saksofonske usluge na sešnovima bendova US3 ili Incognito ali i zbilja velikim imenima (Bootsy Collins, Tina Turner, Chaka Khan), no Jonesov jazz i avangradni pedigre je takođe respektabilan sa upisanim saradnjama sa teškašima kao što su Evan Parker ili Horace Silver. Jones ima i nekoliko bendova koje predvodi ali, jasno, 2020. godina je uspešno zaustavila sve aktivnosti koncertiranja, pa čak i vežbanja. Naravno, sećamo se svi, nada je postojala da će leto i sunce, intenzitet ultraljubičastog zračenja i bela magija presuditi prokletom virusu i da će do jeseni pandemija biti samo ružna uspomena i zato su za mnoge jesenji meseci, sa laganim maršem prema sumornoj zimi i rastućim brojem zaraženih bili posebno teški i depresivni.
Jones je, dakle, pomalo iz neizdrža a pomalo da bi se sačuvalo nešto duhovne mirnoće, počeo da pomalo svira sa norveškim bubnjarem Emilom Karlsenom, koga je upoznao dok je ovaj studirao na konzervatorijumu u Lidsu i dvojica muzičara su se dogovorila da se nalaze svakog ponedeljka i, uz mere socijalnog distanciranja*, rade improvizovane sešnove. Snimajući ovu muziku telefonom – jer improvizatori znaju da se nikada ništa ne baca – Karlsen i Jones su se složili da im hemija zvuči odlično i da bi ovo vredelo snimiti „odistinski“ pa su tokom Oktobra, Novembra i Decembra sesije imporovizacije ponedeljkom snimane pravom opremom i od njih je nastao ovaj album.
*dakle, bez ljubljenja u usta…
I album je, da bude jasno, vrlo solidan. U tehničkom pogledu, ovo ima izuzetno lep, živ zvuk u kome se sjajna dinamika dvojice muzičara čuje u punoj meri, dajući svim kompozicijama meru potrebne topline i užurbanosti. U muzičkom pogledu, Jones i Karlsen zaista zvuče izvrsno i biće šteta ako njihovo partnerstvo ostane samo na ovome.
Karlsen je izuzetan free jazz/ improv bubnjar. Bradati Novežanin trenutno priprema svoj master a do sada su se neki vrlo prestižni bubnjari izrazili biranim rečima o njegovoj svirci (Mark Sanders, recimo, hvali njegovu „snagu, delikatnost i originalnost“). Čovek je do sada svirao sa dosta pedigriranih britanskih improvizatora, poput Phila Duranta ili London Improvisers Orchestra a svirka sa Jonesom u duo-aranžmanu mu daje priliku da prikaže zaista impresivnu raskošnost tehnike i razmišljanja.
Naravno, SVAKI album free jazza na kome imamo tenor saksofon i bubanj mora da zazove makar i nevoljna poređenja sa albumom Interstellar Space Johna Coltranea i Rashieda Alija, ali u ovom slučaju ovo poređenje zapravo, na momente, ima smisla. Jones nije Coltraneov imitator, daleko od toga, i From Where Light Falls nije album ekstremnih izduvavanja i visokih napuklih tonova kakve je Coltrane voleo u ovoj svojoj fazi, ali Jonesov R&B deo muzičke biografije nije bez vraga i pričamo o saksofonisti sa izuzetno lepim, toplim, što se kaže „soulful“ tonom i kada svira tiše i u pažljivo kreiranim frazama, Jones je savršeno nežan ali sveden, bez padova u sentimentalnost i poziranje. Pritom, čak i u tihim kompozicijama, on i Karlsen su u stanju da sviraju brzo i dinamično – recimo u december pt 2 koja kombinuje vrlo simpatične, lake fraze na saksofonu sa užurbanom, brzom svirkom u kojoj Jones pažljivo kontroliše volumen a Karlesn svira pointilistički i tiho a opet ispunjava zvučnu sliku ogromnim brojem nota.
Duo ima apstraktnije momente, kao što je na primer november pt 1 koji podseća na teatarske momente, recimo, jednog Cecila Taylora, samo bez prelaska u ekstremni volumen i agresivnu svirku. I november pt 2 ima apstraktniji uvod ali mu Jones daje razrešenje u prijatnom, impresionističkom fraziranju. december pt 1 se, pak, razvija u punokrvni free jazz sa lansiranjem u kosmos i sve bržim, energičnijim Jonesovim sviranjem preko moćnog Karlsenovog free ritma.
No, preovlađujući utisak novih snimaka je da nastaju pritajeno, gotovo skriveno od sveta, kao da dvojica muzičara sa dosta iskustva sebe zatiču kako odjednom rade nešto što nije dopušteno, ili makar poželjno, praveći muziku koja odlazi u prazan prostor što mu se ne vidi kraj. Jones piše o tome da bi posle svakog od sešnova dvojica muškaraca izašli na ulicu i iznova bili zapanjeni ispražnjenim, avetinjski pustim Londonom. From Where Light Falls perfektno hvata ovu atmosferu nesigurnosti, teskobe ali i osećaja privremene – a beskonačne – slobode koju muzika donosi i stoji kao pefektan dokument našeg vremena.
https://edjonesjazz.bandcamp.com/album/from-where-light-falls-3
Drugi album, pa… o njemu ne znam ništa. Steve Matthews Trio: Ego Death je, sudeći po zvuku snimak živog nastupa kalifornijskog trija koji predvodi Steve Matthews, čovek koji svira „prepariranu frulu“, dok njegova dvojica kolega sviraju gitaru (Ollie Burgess) i bubnjeve (Matt Stephens). Ni za jednog od ovih muzičara nemam ni najblažu ideju ko su, odakle dolaze, kakve imaju muzičke biografije i jedino što mogu da kažem je da je sam Matthews, sudeći po glasu, Afroamerikanac. Dakle, album se mora slušati van ikakvog konteksta (nema podatka ni gde ili kada je nastup sniman) a što je, kad malo bolje razmislite, sasvim u skladu sa naslovom koji obećava smrt ega.
I zaista, Ego Death je smrt ega u svakom smislu, ovde nema soliranja već samo urnebesne kolektivne improvizacije, nema „objašnjavanja“ šta muzika „znači“ ili šta muzičari njome „izražavaju“ – album je čist tok (improvizatorske) svesti, bujica zvuka i nota, distorzije, disonance ali i intenzivne, moćne muzike.
Jasno je da za to morate biti pripremljeni i voljni da se izložite uraganskoj paljbi sa svih strana – Ego Death naprosto ne staje jednom kad krene, bežeći od bilo kakve klasične notacije ili harmonske teorije. Matthewsova frula je intenzivno atonalna, sa muzičarem koji sipa pregršti nota i izvlači sitna vibrata, sa Stephensom koji bubnjeve svira gotovo isključivo rafalno, te Bugressovom gitarom koja je brutalno distorzirana i kao da prenosi erupcije 3-4 vulkana odjednom. Steve Matthews Trio svira u samo jednoj brzini: najvećoj, i mada nastup ima izvesne dinamičke oscilacije, gde muzičari publici dopuštaju da malko uhvati vazduh, ovo je apsolutno besomučan, bespoštedan nastup muzike koja prelazi čitav put od jazz improvizacije do elektronske buke u svega dva koraka.
Naravno, to je na kraju krajeva veličanstveno i Steve Matthews Trio nudi free improvizaciju koja je zaista slobodna, oslobođena od muzičke teorije, notacije, ali i nekakvog imperativa da se ostvari komunikacija sa publikom ili da se muzikom nešto „prenese“. Uostalom, kada posle skoro pet minuta masakriranja Satan’s Dance Giuseppija Logana (jedina obrada koju trio svira) muzika stane, aplauz što dolazi iz gledališta je vrlo uzdržan, možda čak i svedočeći o tome da se dobar deo slušalaca oseća povređeno.
No, oni koji preostanu posle ovoga reaguju mnogo entuzijastičnije na gotovo osmominutni juriš u Metabolic Acidosis, upijajući korozivnu buku koju bend projektuje sa očiglednom radošću. Trio ovaj entuzijazam nagrađuje skoro instant prelaskom u jednako paklenu naslovnu numeru koja u nešto manje od deset minuta radi sve što može da uništi sve više intelektualne funkcije i slušaoce preveze u nirvanu čiste, jasne svetlosti oslobođene konteksta ali ispunjene smislom. Ovih sam dana, videće se uskoro i zašto, imao prijatan povratak albumima pokojnog Angusa MacLisea i podsetio se koliko njegova, naizgled nihilistička, buka i napuštanje svih utemeljenih pravila zapadne muzike može da bude lekovita, nudeći amorfnu, ali svrhovitu muzičku anihiliaciju čula i misli. Steve Matthews Trio rade isto to, samo brzinom od 300 kilometara na sat, bacajući vas istovremeno na kolena i u stanje neočekivanog, čistog blaženstva. Drugim rečima da su Hijokaidan svirali jazz, zvučali bi kao Steve Matthews Trio a ja ne znam umem li da smislim još jaču pohvalu. Matthews i drugovi još i ovaj daunloud prodaju po ceni koju sami odredite, pa pričamo o apsolutno nezaobilaznom artefaktu za svakoga ko želi da iskusi zaista tuđinsku ali na kraju svega – najprijateljskiju moguću, najviše oslobađajuću improvizaciju. Esencijalno:
https://stevematthewstrio.bandcamp.com/album/ego-death
