Pročitao sam, sve se cerekajući i zastajući da ženi prepričam smešne table, grafički roman The Story of the Velvet Underground a koga je nacrtao i napisao francuski umetnik i muzičar Prosperi Buri. Ovo je i vrlo sveže izdanje, izašlo krajem prošlog meseca i u Francuskom originalu, za Dargaud, a odmah objavljeno i u digitalnoj formi na Engleskom jeziku putem inicijative Europe Comics. Lepo je videti da u nekim stvarima Amerika više ne kasni za Evropom, pogotovo kada se radi o bendu koji je revolucionisao tako imanentno američki medijum kao što je rokenrol.
Prosperi Buri nije previše familijarno ime čak i poznavaocima evropskog stripa i Une histoire du Velvet Underground mu je zapravo prvi samostalni strip-rad urađen za većeg izdavača. Buri, inače poreklom sa bretonskog ostrva Groix, je izdanak andergraund scene koja spaja DIY rokenrol, stripove i fanzine, pa je svoju kreativnost od svoje mladosti ispoljavao u prvom redu svirajući. Sa rodbinom je osnovao bend The Dirty Cousins GroiXplosion i nezavisnu izdavačku kuću Inmybed – pretpostavljam da izbacuje muziku ovog benda – a na Bandcampu se može naći i triling njegovih solo izdanja koja nude simpatični, distorzirani zvuk.
U stripu je Buri aktivan od prve decenije ovog veka i što u kolaboraciji, što samostalno uradio je solidnu količinu andergraund stripova i ilustracija za uglavnom male izdavače ili samizdat inicijative. Dosta pažnje je na sebe privukao albumom Insulaires – Petites histoires de Groix 2018. godine koji se bavio ostrvom sa kog je potekao i njegovim, jelte, pričama, a ovo je bila i odskočna daska za strip o kome danas govorimo. Njime je Buri spojio dve svoje najveće strasti – strip i rokenrol – kreirajući vedar i duhovit pregled kratkog života jednog od najvažnijih bendova u istoriji rok muzike, a koji, treba li to uopšte da kažemo, nije bio ni vedar ni PRETERANO duhovit. Mada, opet, ne treba smetnuti sa uma da su Velveti svakako imali dimenziju duhovitog, izvestan odmak o superozbiljnog, mračnog senzibiliteta što su gurali u prvi plan – nije li im, na kraju krajeva, omot prvog albuma bila banana koju je nacrtao Andy Warhol?
Priča o Velvet Underground je na neki način i priča o gubitku nevinosti američkog rokenrola, ako je ta nevinost ikada i postojala, naravno. Narativ je uglavnom poznat, krajem šezdesetih godina rok muzika u Americi je već bila temeljito kolonizovana od strane belih muzičara a ritam i bluz koji su činili osnovu „novog“ zvuka bili su proširivani uplivima iz kantri i folk smerova. Do druge polovine šezdesetih su hipi pokret i muzičari sa zapadne američke obale, poglavito Kalifornije, već primetno izmenili ne samo format rok muzike već i njegova tematska interesovanja. I sam strip o kome danas pišemo pominje Beach Boys i The Mamas and The Papas kao predstavnike zvuka koji je dominirao radiom i svešću slušalaca roka na polovini šezdesetih, nudeći pitom, optimističan surf rok i folk rok tamo gde su ranije dominirale ubrzane bluzerske dvanaestice i agresivniji zvuk Little Richarda, Chucka Berryja ili Jerryja Leeja Lewisa.
Velvet Underground su nastali i kao svojevrsna reakcija na ovakvo stanje, kao somatski refleks na ono što su Lou Reed i kolege percipirali kao zaslađenje rok muzike, negativnu mutaciju njegove DNK, ali i kooptiranje od strane establišmenta. Sam Lou Reed je bio talentovan muzičar i kompozitor koji se izdržavao pišući pop pesme za Pickwick Records – kalifornijskog izdavača poznatog po štancovanju tipskih pesama – i povremeno snimajući za njih kao sešn muzičar, ali je naravno, prezirao ovu vrstu produkcije i fantazirao o tome da svira pravi rokenrol. Reed je, kao dete iz fine jevrejske porodice („ali mog jedini bog je rokenrol“) studirao žurnalistiku, režiju i kreativno pisanje pa je susret sa Velšaninom Johnom Caleom, akademski školovanim violistom koji je u Njujork došao da svira minimalističku savremenu klasiku sa proslavljenim kompozitorom LaMonte Youngom bio susret dva naoko vrlo različita ali pokazalo se, vrlo kompatibilna kreativna karaktera. Reed i Cale su gotovo odmah „kliknuli“, povezani svojom ljubavlju prema avangardnijim elementima savremene muzike ali i nepatvorenom strašću ka roku, da ne pominjemo prema heroinu, i ubrzo su postali cimeri, a bend je dalje gotovo spontano formiran uvlačenjem u vrtlog kreativnosti likova što su se maltene slučajno zatekli u blizini. Angus MacLise, bubnjar rane postave benda – koji će kasnije snimiti nekoliko bitnih ali dugo neobjavljenih albuma dron muzike – je bio odgovoran za odabir imena, ukazujući da naslov knjige, koja se bavi sadomazohističkim seksom dobro ide uz „degenerisanu“ muziku što je bend pravi.
MacLise se nije dugo zadržao u bendu, odlazeći čim je osetio da su Velveti na ivici da prestanu da sviraju „degenerisanu“ muziku i postanu koliko-toliko „normalan“ rok bend, a zameniće ga kultna bubnjarka Moe Tucker čiji je stil svirke – samo rukama, i bez činela koje su, po Reedovim rečima ionako smetale gitarama da se lepo čuju – u mnogome definisao primalni, primitivni zvuk grupe.
Velveti su tokom svog relativno kratkog života bili prilično neshvaćen bend. Dolazeći iz Njujorka i sa scene koja je imala više veze sa avangardnim filmom, poezijom i teatrom nego sa rokenrolom, Velveti su svoje prve nastupe imali u barovima za turiste (odakle su praktično isterivani zbog buke i ružnoće) a zatim, po Warholovoj odluci da postane njihov menadžer i producent, u formi davanja zvučne dimenzije hepeninzima koje je slikar organizovao za fensi publiku. Naravno, bend koji je pevao o heroinu, čekićanju dilera, sadomazohizmu i, jelte, crnim anđelima, nije se uklapao u tadašnji senzibilitet rok muzike koji je bio melanž osunčanog popa, hipi folka, LSD halucinacija, te izbeljenih reinterpretacija rok-originala iz pedesetih i svakako je bio bliži ukusu njujorškog avangardnog i dekadentnog krema što je visio u The Factoryju, cepao heroin, klanjao se Satani i dolazio na projekcije filmova Kennetha Angera ali, kako i strip primećuje, Velveti su ovde uglavnom bili percipirani kao samo jedan od slojeva Warholove besomučne multimedijalne vizije koja je uključivala projekcije, performans, ples, umetničke predmete, dizajn samog prostora itd.
Ova vrsta neuklapanja Velvet Undergrounda će svakako obeležiti čitavo postojanje benda – ionako nestabilna postava sklopljena od ekscentrika, egomanijaka, đankoza i diletanata je tokom svog rada bila rastrzana između želje da budu ultimativni antiestablišment bend (uključujući rokenrol establišment kakav je u to vreme postojao – u jednoj sceni u stripu Cale sa opipljivim gađanjem pominje da u Kaliforniji ima ljudi koji slušaju užasnu muziku kao što je Grateful Dead, ili, još gore, Franka Zappu), destruktivna i nihilistička sila u srcu još uvek mladog kulturnog medijuma, ali i da budu prepoznati na ime svog jedinstvenog izraza. Taj rascep sjajno sažima scena u kojoj bend nakon neuspeha na prvoj turneji po Kaliforniji, gde su uspeli da odsviraju svega tri koncerta, diskutuje o tome da su ih hipici praktično izbacili na ulicu: Moe Tucker zadovoljno kaže da jesu odsvirali svega tri koncerta ali da su to bila veličanstvena tri koncerta na koje su „svi“ došli da ih gledaju – The Byrds, The Mamas & The Papas, čak i Jim Morrison, a na šta Lou Reed odgovara samo jednom rečenicom: „All assholes“.
Albumi koje su Velveti snimili su bili komercijalni pobačaji – prvi, na kome im je Warhol nametnuo saradnju sa nemačkom pesnikinjom i jednom od njegovih tadašnjih muza, Nico, danas se smatra klasikom primitivnog, brutalnog i neposrednog rokenrola što demolira hipi-maštarije i spaja sirovi bluz sa minimalističkom dron rokom, ali u vreme kada je izašao ne samo da je popio negativne kritike na mestima koja su uopšte registrovala njegovo postojanje nego se i prodavao vrlo loše jer niko nije ni želeo da ga distribuira. Surova istina je svakako da izdavač – Verve – nije davao pet para za ovo primitivno izdanje koje je zvučalo kao da je snimljeno u malo boljoj šupi* i da je u sve ušao najpre jer je Warholovo ime garantovalo određeni prestiž, a da je za samog Warhola ovo bio tek još jedan vanity projekat u nizu, kome nije posvećivao naročito mnogo pažnje. Ključni deo diskursa o The Velvet Underground & Nico je svakako ona izjava Briana Enoa: „album je prodao svega 30.000 kopija za pet godina, ali je svaki od tih 30.000 kupaca pokrenuo sopstveni bend“.
*Strip na jedno mestu prikazuje Iggyja Popa koji kaže da mu je prva reakcija na zvuk Velvet Underground bila „kako neko uopšte može da snimi nešto što zvuči kao OVOLIKO govno?“
Naravno, uticaj i važnost Velveta biće zbilja prepoznati tek decenijama kasnije, prvo sa usponom panka u kasnim sedamdesetima, koji je rabio isti dekonstruktivni pristup rokenrolu, pokretan istim antiestablišment impulsima, a dalje u osamdesetima kada je izrasla nova generacija post-new wave pop bendova koji su zvuk ali i estetiku ugađali sa pločama – i, verovatnije, presnimljenim kasetama – što su slušala njihova starija braća i sestre.
Ovaj strip uspeva da na osamdesetak strana vrlo elegantno komprimuje čitav taj originalni period života benda, sakupljanje, rad sa Warholom, lagano građenje sopstvenog identiteta i osvajanje publike što je počela da dolazi na koncerte da bi slušala bend a ne gledala Warholovu ekstravaganciju, turneje koje su se prodavale i ploče koje se nisu prodavale, ali i tenzije i rascepe u bendu koji je počeo sa erozijom i raspadanjem praktično i pre nego što je bio definisan kao bend. Buri ovde ne beži od klasičnog portretisanja Loua Reeda kao egomanijakalnog AUTORA koji sve što je dobro pripisuje sebi a za sve što je loše krivi druge pa su i kasnije faze benda, otpuštanje Johna Calea, kasniji odlazak Moe Tucker da se porodi, te dovođenje novih članova koji su uneli element muzičkog zanatstva ali, naravno, doprineli erodiranju varvarskog, sirovog senzibiliteta grupe prikazane uredno i elegantno. Buri ovde uglavnom prepričava ono što svi slušamo decenijama, kako je Reed bio pod uticajem Stevea Sesnicka, prevrtljivog menadžerskog tipa koji je zamenio Warhola i pevušio Reedu na uho slatke laži o tome da će od benda napraviti nove Beatlese, istovremeno planirajući da Velveti budu tek jedan korektan rok bend koji može da radi turneje i zarađuje siguran novac na njima. Buri Senicka i crta doslovno sa zmijskom glavom, a što se uklapa u senzibilitet stripa koji je, iznenađujuće (ili ne, jer sam to već pomenuo u trećem pasusu), zapravo vedar i duhovit.
Što je osvežavajući pristup, Buri ovaj strip radi u jednom dosta ležernom, fanzinaškom stilu, oslanjajući se na fluidni lejaut i naraciju, te karakterne ali izrazito karikirane likove koji estetski dosta, čini mi se, duguju ostavštini Morta Walkera i ovo paše uz bend za koji autor očigledno ima mnogo poštovanja ali je verovatno, kao i svi mi, umoran od decenija deifikacije Velveta od strane svakog post-pankera koji je natrčao na burazerovu muzičku kolekciju. Otud je The Story of the Velvet Underground strip koji svoje likove nežno potkazuje i razobličuje kao između ostalog i narcisoidne gikove koji su u svojim glavama izgradili čitav narativ o sopstvenoj revolucionarnosti da bi na kraju za dlaku bili spaseni od sudbine puke fusnote u istoriji rokenrola. Sterling Morrison i Moe Tucker su ovde prikazani kao ljudi sa nogama čvrsto na tlu i oni su korektan „strejt“ protivteg za komično predimenzionirane ličnosti Reeda, Calea, Warhola ili Nico, a Buri pored umešno kondenzovane psihologije za koju je jasno da je svedena na dobronamernu karikaturu, vrlo lepo ume da iskoristi priliku i za klasične gegove, pa The Story of the Velvet Underground kod čitaoca, pored poduke, može da izazove i grohotan smeh.
U pitanju je, dakle, relativno nestandardno biografsko štivo za veoma nestandardan bend i mada ne biste očekivali da ova kombinacija komedije i smrtne ozbiljnosti, karikatura i heroinske dijete proradi – ona zapravo odlično funkcioniše, daje sve potrebne informacije ali i podsticaj da se čitalac dublje uputi u mitologiju Velveta i rokenrola i čuva tu esencijalnu, dečiju komponentu uzbuđenja koju ova muzika nosi. Meni je sve to vrlo prijalo – da ne pominjem da me je poslalo nizbrdnom spiralom slušanja White Light/ White Heat koja se završila vraćanjem Angusu MacLiseu – a vi i sami možete sebe da sadomazohistički zabavite, kupujući ovaj album na Comixologyju baš ovde.
