Pročitao sam šest kolekcija mange PTSD Radio koju na Engleskom jeziku izdaje Kodansha Comics a koji od 2010. godine izlazi u japanskom magazinu Nemesis. Ovih šest kolekcija su trenutno i sve što je izašlo na Japanskom, iako je priča daleko od nekakvog zaključka ili kraja, no, strip je trenutno pauziran u prilično žalosnom podsećanju nimalo retku situaciju da japanski autori imaju prekide u procesu kreiranja na ime zdravstvenih problema. Život mangake, nažalost, nije ni glamurozan ni ispunjen luksuzom i bogatstvom – brutalni nedeljni tempo izlaženja stripa i relativno skromni honorari, a u kombinaciji sa poslovičnim japanskim osećajem odgovornosti znače da su bolovanja sve više pravilo a videti da je Masaaki Nakayama, autor ovog stripa, crtao čak i dok je ležao u bolnici čoveku malo slomi srce…
PTSD Radio, u originalu Kouishou Radio, je strip koji čoveka ume da navuče na čitanje vrlo opipljivim osećajem preteće misterije što se uspešno uspostavlja već sa prvih nekoliko strana koje kontrastiraju pastoralni – ali zlokobni – flešbek uvod gde baka devojčici objašnjava da mora da je ošiša do glave da bi bila bezbedna, i kasniju scenu urbanog horora koji je utemeljen duboko u psihologiji i zastrašujućem imaginarijumu. Ne najmanja misterija, doduše, vezana za ovaj strip je i šta njegov naslov treba tačno da znači s obzirom da ovde nema niti radija niti se nekakav PTSD zaista u njemu razmatra. No, kao naslov koji treba da privuče čitaoca i sugeriše da ovo nije vedra dečija tematika, već „ozbiljan“, seinen rad za „mlade odrasle osobe“, PTSD Radio nesumnjivo radi posao.
Masaaki Nakayama je u prvoj deceniji ovog veka imao svojevrsni hit u vidu horor mange Fuan no Tane, a koja je onda 2013. godine adaptirana u igrani film i PTSD Radio je očigledan napor da se napravi nešto sličnog senzibiliteta, oslanjajući se na Nakayamin izvrstan crtež, te maštovito oslikavanje košmarnih epizoda što leže tačno na onom mestu između stvarnosti i more, gde niste sigurni da li ipak samo sanjate ili je u pitanju zaista nešto onostrano i preteće što je izvršilo upad u svakodnevnicu.
PTSD Radio smešten je, kako mu i goreopisani uvod sugeriše, na plodno tlo između folklornih mitova i savremenih, urbanih legendi. Nakayama je fantastično kreativan crtač i njegov dizajn idola (ili totema) starog provincijskog božanstva Ogushi-sama, što stoji u blizini malog sela ali i uglednog šinto hrama je izuzetno evokativan sa elementima demonskog ali i jasnim asocijacijama na ljudske organe, pa i njihove produkte. Od scene do scene se ovaj idol/ totem, po potrebi transformiše da ima više ili manje karaktera, da izgleda više kao puki predmet iz vremena kada su ljudi bili mnogo sujeverniji nego u današnjoj prosvećenoj eri, ili više kao božanstvo koje nije samo predstavljeno ljudskim ručnim radom već se zaista nalazi u njemu, nemo, možda i usnulo, ali nimalo manje živo, manje prisutno ili aktivno.
Tematski, ovo božanstvo se označava kao „gospodar kose“ i PTSD Radio jedan deo svoje strave bazira upravo na magijskim svojstvima kose i njenom vezom sa htonskim i skurilnim. Kosa, naravno i u evropskoj tradiciji i folkloru ima ovakve atribute, svi znamo da je uvojak kose čest element vradžbina, kao i da su veštice po pravilu bile obeležene dugom kosom. U Japanu je kosa, ženska pogotovo, takođe jak simbol vezan za onostrano i svakome je poznat trop Harionago/ Haironna demona/ jokaija koji ima formu žene sa dugom kosom kojom privlači muškarce, tu je onda i futakuchi-onna (žena sa dvoja usta) itd. a kosa ima značajno mesto i u Genji Monogatari, delu iz jedanaestog veka koje se smatra prvim romanom „moderne“ ere i koje je bazirano na folklornim horor-pričama. Generalno, kosa kao simbol lepote ima centralno mesto u japanskoj kulturi i, tradicionalno, žene koje su ulazile u versku službu su odsecale kosu da pokažu svoju posvećenost novoj ulozi, a jedan od prvih jokaija nastalih tokom Edo perioda je Kamikiri – „sekač kose“.
U PTSD Radio u početku vidimo upravo to kako se mlade žene iz provincije štite od zla šišanjem do glave, ali priča migrira od sela u grad i skače kroz decenije upravo da bi pokazala kako odstupanje od tradicionalnih praksi i sa njima povezanih verovanja znači i izlaganje pretnji koja dolazi sa onoga sveta.
Ovo je prilično standardna postavka za horor sa bilo kojih meridijana i Nakayama oko nje formatira svoje kratke, stravične priče koje su najvećim delom fokusirane na jezu, tenziju, pretnju koja je nagoveštena zastrašujućim slikama i sugestivnim kadriranjem. Tematski se sve u početku vrti oko kose i dobijamo izvrsno vođene minijature u kojima se bljeskovi demonskog i onostranog vide kroz neočekivane odraze u staklima ili su u pitanju prizori koje vidi samo čitalac, dok sami protagonisti samo osećaju nelagodu i čini im se da nisu sami u prostoriji.
Nakayama je zaista majstor kreiranja ekonomičnih, uglavnom veoma britkih priča i situacija koje su intenzivno preteće i užasavajuće a da strip ima vrlo malo visceralnog sadržaja ili ikakvog „akcionog“ razrešenja za svoje postavke. PTSD Radio je najpre okarakterisan scenama koje su izvrsno osmišljene tako da se čitalac uvede u jednu svakodnevnu situaciju, koja onda pažljivim tempom prikazivanja teksta i pokretanjem „kamere“ dobija zastrašujuću dimenziju. Ovde valja primetiti da dok je jedan od očiglednih uzora za ovaj strip horor-klasik Uzumaki Đunđija Itoa – koji je takođe, sećamo se, koristio kosu na kreativne načine i bio sastavljen od mase kraćih priča – Nakayama ima sasvim drugačiji pristup pripovedanju sa kondenzovanjem svojih ideja u mikronarative od svega po nekoliko strana, gde se postavka vrlo brzo pretače u razrešenje a koje, tipično, ništa zaista ne razrešava već samo potvrđuje da je jeza iz postavke zasnovana na nečem stvarno postojećem.
Ovo je zgodno sa strane nedeljnog tempa izlaženja ovog stripa jer svako od kratkih poglavlja na ovaj način ima mogućnost da prikaže dve-tri situacije koje svaka za sebe imaju svoj mali narativni luk i dinamiku, a kako je Nakayama neprestano izuzetno maštovit u crtanju strašnih stvari i ima veoma kvalitetan, izrazito kinematski stil crtanja i pripovedanja, onda svaka epizoda zaista daje čitaocu lep i korektan sadržaj.
No, PTSD Radio kao da za sada nema zaplet. Pojedinačne priče, odnosno pričice koje gledamo u njemu su povremeno povezane među sobom, možda motivima, možda ponavljajućim likovima, možda mestom radnje, ali pročitao sam više od hiljadu strana ovog stripa i zaplet ili nekakva radnja na višem nivou se ne mogu detektovati. Autor uvodi, pored kose, i druge strašne motive, vezane za mnoge uspelo obrađene horor-trope – telesne deformacije, gubitak slobodne volje, invazivni organizmi u ljudskom telu itd. – ali oni, na gomili, ne daju ni narativ ni zaplet. Ovo svakako može da se okarakteriše kao problem koji imaju i druge mange što će mesecima da se opsesivno bave detaljima scena i neće se doticati „stvarne“ radnje ili zapleta ali kako je PTSD Radio strip bez glavnog junaka koji bi ga makar ušančio u jednom narativnom toku ili barem karakterizaciji, onda se i čitanje posle određenog vremena pretvara u pokušaj da se iz doslovno stotina mikropriča nekako izvuče nekakav metanarativ. Prilično sam siguran da ga Nakayama ima na umu – ni Uzumaki nije imao vidnu „priču“ do poslednjih epizoda – ali ko zna kada ćemo dočekati momenat u kom niti počinju da se povezuju i kakvog će to kvaliteta biti…
Ne da sumnjam u Nakayamine veštine – radi se o zbilja odličnom crtaču i vrsnom pripovedaču – ali njegovi problemi sa zdravljem znače i da od 2019. godine ovaj strip stoji i šest kolekcija koje smo do sada videli nemaju nikakav logičan kraj ili zaključak, pa čak ni, kako rekoh, zaplet koji bi bio više od ideje da postoje neke onostrane stvari i da su one pretnja za ljude.
Nakayama je zbog bolesti pravio pauze i ranije ali ih je onda iskoristio da (prvo iz bolnice, kasnije i iz kancelarije) nacrta solidan broj tabli stripa koje opisuju prvo njegova iskustva sa retkim sindromom koji mu je umanjio kapacitet za zgrušavanje krvi, a zatim i njegova, na prvi pogled nasumična, a zatim sve pravilnija iskustva sa neobjašnjivim događajima koji su vezani za njegov rad na samom ovom stripu.
Ovaj upad „stvarnog“ života u horor-strip koji kontrastira banalne momente stvarnog života sa košmarima što su udaljeni samo jedan neoprezan pogled u stranu je jako efektan. Nije, naravno, moguće utvrditi koliko ovde Nakayama kiti priču i koliko se stvari koje navodi zaista desilo i baš na taj način, ali reflektovanje nekih ideja iz stripa u narativu koji je faktografski i pričan jednim sasvim direktnim, ispovednim tonom uz veoma simpatično karikiran grafički stil je, usudiću se da kažem, diverzija koja PTSD Radiju daje zanimljiv odmak od vrlo ujednačenog tona i kod čitaoca proizvodi jaču želju da čita dalje i sazna šta je bilo do kraja.
No, nema informacija o tome kada ćemo biti u prilici da ponovo čitamo PTSD Radio i to bi bilo frustrirajuće čak i da nije vezano za Nakayamine probleme sa zdravljem. Ovo je strip rađen vrlo sigurnim glasom i briljantnom crtačkom tehnikom sa atmosferom koja je konzistentno moćna i na gotovo idealan način spaja mnoge podsvesne strahove – one vezane za tradicionalne, folklorne pretnje i one vezane za moderniji, urbani život, one vezane za gubitak kontrole nad svojim življenjem, ali i one vezane za narušenje telesnog integriteta ili gubitak identiteta. Bilo bi lepo da Nakayama ozdravi i bude u stanju da PTSD Radio odvede putem uspostavljanja jasnog zapleta pa naposletku i raspleta, ali čak i da to nikada ne dobijemo, nadam se da će čovek biti dobro, a vi se možete upoznati sa ovih šest kolekcija klikćući ovde.
