Pročitao sam dvanaest do sada izašlih epizoda novog DC-jevog serijala Legends of the Dark Knight a koji izlazi skoro-nedeljnim (tri puta mesečno) tempom u digitalnoj formi u okviru DC Digital First inicijative počev od Aprila ove godine. Tri mesečne epizode kasnije se objavljuju i u papirnom formatu, tako da old school publika može da bude mirna, ali brz tempo izlaženja i svedeniji format koje diktira kreiranje za digitalnu distribuciju ovom stripu daje osobeni senzibilitet koji mi se dopada.
Naravno, Legends of the Dark Knight je, da prostite na igri reči, prilično legendaran naslov za DC. Prvi put je magazin sa ovim imenom lansiran pred kraj osamdesetih, da se iskoristi veliki skok u popularnosti Betmena koji je proizveo prvi film Tima Burtona, i ovo je bio treći tekući mesečni serijal o Betmenu pored Batman i Detective Comics za ovaj period. Za razliku od dva etablirana serijala (a kojima je i u prethodnim decenijama znalo da se tercira kroz, recimo Brave and the Bold što je po postavci bio donekle sličan Legends of the Dark Knight), Legends of the Dark Knight je zamišljen kao antologijski magazin gde će se kreativni timovi rotirati posle svake priče, ali, važnije, ovo je pre svega trebalo da bude „bezvremeni“ Betmen, dakle, radovi u ovom magazinu kreirani su da (implicitno) budu priče iz „nekog“ perioda u životu Betmena, da se bave „klasičnim“ Betmen-tropima i da se ne mlate oko promene kontinuiteta i status kvoa – nečega što je već u to vreme bio big deal.
Originalni Legends of the Dark Knight je bio prilično popularan, prvo na ime toga da je koristio „odrasliji“ ton i bavio se „ozbiljnijim“ temama od priča iz dva druga magazina koje su bile dosta snažno ušančene u gotskom karnevalu kasnih osamdesetih, a zatim i na ime toga da je DC za ovaj magazin kontinuirano regrutovao neke zbilja dobre i za Betmenovu prošlu (i buduću) istoriju značajne autore. Evo samo nekih imena: Denny O’Neil, Doug Moench, Dwayne McDuffie, Chuck Dixon, Grant Morrison, Matt Wagner, Howard Chaykin, Gil Kane, Dan Abnett, Andy Lanning, Mike Mignola, Bill Willingham, Steven Grant, P. Craig Russell, Warren Ellis, Sean Phillips, Paul Jenkins, Archie Goodwin, Alan Grant, Mark Millar, Garth Ennis… Ovaj serijal išao je sve do 2007. godine (sa promenom imena u Batman: Legends of the Dark Knight u Septembru 1992.), a njegov drugi „tom“ je išao od 2012. godine do 2015. godine, ali ovo je bio možda i malo eksperimentalno intoniran serijal ugođen sa tadašnjom „DCNU“ erom ovog izdavača.
No, sa prošlogodišnjim pretumbavanjem stvari u DC-ju i sledstvenim relaksiranjem pogleda na važnost „kontinuiteta“, vreme za novi Legends of the Dark Knight je apsolutno došlo, a Digital First inicijativa znači i da je ovo niskorizično preduzeće za DC koji može da zadrži veće i važnije autore na glavnim Betmen magazinima, sa njihovim, jelte, grandioznim planovima i miniranjima status kvoa a da ovaj brzi, prljavi naslov bude fiks za old school publiku koja nema ambiciju da se maje sa novim interpretacijama Betmena, da prati njegove promene paradigme i lovi ko je ko od novih likova što su se u ansambl umuvali tokom svih ovih godina, i samo želi da čita klasične priče gde je Betmen Mračni vitez Gotama koji jeve kevu zločincima pitoresknih kostima i psihotičnih planova.
Upravo smo to i dobili i, kako je ovo, rekosmo, antologijski organizovan magazin, valja reći i da nisu sve priče jednake ni po kvantitetu ni po kvalitetu. Opet, suprebrz tempo izlaženja i svest da ako vam se nešto i ne dopada ove nedelje, verovatno već sledeće stiže nešto novo, mnogo čine na kompenzaciji ikakve zlovolje koju bih ja mogao da imam prema Legends of the Dark Knight.
Naravno, i ja spadam u tu matoriju publiku i mada sebe smatram sasvim otvorenim i zainteresovanim da vidim šta aktuelni autori sve umeju da smisle za Betmena (i pisali smo već o tome), svakako ima nečeg i u onom klišeu da kada čovek umoran dođe sa posla i kontemplira da li da se ubije ili umije, dragoceni časovi relaksacije pre onesvešćivanja u krevetu možda ne deluju uvek primamljivo ako ga u njima čeka sadržaj koji će predstavljati izazov svemu što on zna ili oseća. Ponekad – ne uvek, ali PONEKAD – samo želite „comfort food“ strip, nešto gde od prve strane tačno znate gde se nalazi koji ugao ringa a gde su konopci i možete da uživate u familijarnoj atmosferi i uobičajenoj dinamici. Legends of the Dark Knight trenutno nudi upravo ovo i u tom smislu ume da bude i pomalo lekovit, onaj proverbijalni „palate cleanser“ koji pomogne da se setite Betmena kakav je „stvarno“ (ili makar kakav je doživljavan kao „stvaran“ od strane autora koji su približno vaša generacija i imaju, sledstveno tome, sličan pogled na ovog superheroja) pre nego što zaronite u još jedan serijal koji će promeniti sve…
Priče u Legends of the Dark Knight, dakle, idu nazad do te neke srži Betmena, pretresajući njegovu psihologiju, njegov odnos sa nekim od ključnih likova u Betmen mitosu (kako antagonista tako i prijatelja), njegovu filozofiju borbe protiv zločina i zaštite nemoćnih od tog zla… Nećemo napraviti grešku da kažemo da je ovo zaista „pravi“, čak ni „klasični“ Betmen, jer istinitost tog iskaza MNOGO zavisi od toga koliko godina imate, ali ovo je svakako Betmen utemeljen u senzibilitetu koji potiče od O’Neila, pa kasnije Millera i autora koji su ga radili devedesetih – Betmen koji je mračan, pomalo i depresivan, koji je stalno zapitan da li ovo što radi ima smisla, ali ni ne pomišlja da prekine to što radi jer je to, što bi rekao i Nas „the only life I know“.
Najnoviju priču napisao je moj omiljeni Matt Rosenberg u dvanaestom broju a ovde se radi samo o „akcionoj“ epizodi u kojoj se Betmen udružuje sa vrlo neočekivanim saveznikom da porazi visokotehnološke kriminalce koji su poplavili Gotam kako bi usred haosa izveli pljačku stoleća. Rosenberg je svakako majstor zanata i team-up između Betmena i Killer Croca funkcioniše – ne najmanje zahvaljujući odličnom crtežu koga isporučuju crtač Cian Tormey i kolorist Matt Hollingsworth, sa sve quick ’n’ dirty leteringom Aditye Bidikara – ali je jednostavan i sveden najpre na borbu dva velika muška ega. Prostora nema puno i ovaj strip sa njim radi koliko može.
Becky Cloonan je žena već dokazana kao kadra za pisanje tvrdih krimića i njena priča (u vrlo lepom crtežu Dikea Ruana) o Betmenu i Solomonu Grundyju je odlična, mada i ona mora da veoma kondenzuje narativ na ime malog broja strana. No, ton i preokret pri kraju su odlični.
Brandon Thomas piše možda najmanje zanimljivu, dvodelnu priču o team upu između Betmena i Martian Manhuntera a gde je glavni negativac Calendar Man. Iako Thomas uzima za sebe više prostora, nisam siguran da priča u potpunosti funkcioniše jer se u njoj valja izboriti sa masom kompleksnih koncepata koji ne idu najprirodnije jedan uz drugi (marsovski kalendari? marsovska božanstva?), no makar su ti koncepti zanimljivi a prost, ali dinamičan crtež Giannisa Milonogiannisa, i pored svoje jednostavnosti, radi posao.
Stephanie Phillips takođe piše malo preambicioznu priču za mali broj tabli koje ima na raspolaganju i ovde se virtuelna realnost i „realna“ realnost mešaju malčice konfuzno na pojedinim mestima, ali ne mogu da budem preoštar jer je ovo prilično zanimljiva detektivska priča o zločinima koji su se dešavali u devetnaestom veku a gde se poentira vrlo dobrim psihološkim momentom za Betmena koji uspeva da ostane veran svom tvrdom moralu a da ipak ima prostora i za radikalniju feminističku koncepciju. Plus odnos između Brucea Waynea i Alfreda je lepo ispisan a crtež (Max Dunbar plus Tamara Bonvillan na koloru) je sjajan.
Svakako najimpresivnija je prva priča – šestodelna Bad Night, Good Knight – koju je napisao i nacrtao Darick Robertson. Robertson nije klasični superherojski crtač, naprotiv, fer je i reći da ga mlađa publika pre svega zna po nihilističkoj superherojskoj dekonstrukciji The Boys, a ovaj sjajni umetnik je u svojoj karijeri radio i kultni Transmetropolitan, ali i mnoge superherojske radove poput Punishera, Wolverinea pa i Spider-mana. Robertson je još kao vrlo mlad momak radio i za DC pa je ovo svojevrsni povratak starom jatu i njegova priča je gruba, surova, energična i na kraju dana prilično zabavna.
Radi se naravno o jednoj od „onih“ noći u kojima SVE ide na najgori moguć način i Betmen mora u sebi, iako je samo, jelte, čovek, da pronađe nadljudske rezerve snage da izgura kompleksan kriminalistički slučaj koji zahteva rešavanje nekoliko zagonetki, dedukciju, snagu karaktera, ali i čvrste pesnice i toleranciju na bol. Robertson nas majstorski prošeta kroz neke klasične gotamske krajeve i prikaže nam nekoliko ikoničkih Betmenovih neprijatelja, poentirajući na kraju sa Jokerom i jednim iznenađujuće toplim psihološkim (i moralnim) rešenjem sred ledenog nihilizma većine ove priče. Tu je, takođe, i nežna epizoda sa Riddlerom koji se zaljubio, ali je finale sa Alfredom koji Bruceu daje malo „tough love“ tretmana najlepše. Darick ovo crta sa mnogo mračne, B-movie energije i piše brutalan ali dobro vođen narativ u kome uspeva da nam dosledno i uverljivo predstavi Betmena koji jeste planer i strateg, ali i Betmena koji je potpuno svestan da planiranje i strategija nisu srebrni metak za sve izazove sa kojima će se suočiti i da će, verovatno, jedna od ovakvih noći, jednom, značiti njegov kraj. To doticanje ranjive nutrine ljudskog bića sakrivenog u kostimu šišmiša je odlično izvedeno i podseća da, uprkos svim kritikama kako je Betmen desničarska fantazija o bogatašu koji tuče mentalno obolelu sirotinju, pričamo o fantaziji duboko ukorenjenoj u žrtvovanju privilegovanog pojedinca za zajednicu. A to vredi da se čita iznova i iznova. Legends of the Dark Knight možete na Comixologyju pratiti ovde.
