Bez nekog prevelikog razloga pročitao sam miniserijal Nathaniel Dusk Private Investigator a koji ima i podnaslov Lovers Die at Dusk. Ovaj četvorodelni strip izdao je DC 1984. godine, praveći vidan iskorak iz svoje uobičajene ponude superherojskih radova koji su u tom momentu dosezali jedan od svojih vrhunaca, shvatajući sebe sve ozbiljnije i pripremajući se za veliko čišćenje kontinuiteta sa Crisis on Infinite Earths naredne godine.
Nije, naravno da DC nije imao drugih stripova osim superherojskih – tokom gotovo čitavih sedamdesetih, recimo, ovaj izdavač je izbacivao vestern antologiju Weird Western Tales u kojoj je Jonah Hex imao prominentno mesto, a to je lik koji se i danas rado izvuče iz naftalina za događaje poput Death Metal. U drugoj polovini sedamdesetih je izlazio i Kirbyjev Kamandi, postapokaliptični blond divljak, no, ovi su stripovi tek najavljivali radikalnije zaokrete u DC-jevoj uređivačkoj politici koje je Nathaniel Dusk izbacio u prvi plan.
Kako mu i naslov govori, ovo je strip o Nathanielu Dusku, privatnom detektivu smeštenom u Njujork u dobe posle prohibicije a pre Drugog svetskog rata. Dusk, inače delimično inspirisan likom Kellyja Robinsona kog je u televizijskoj seriji iz Šezdesetih, I Spy igrao Robert Culp, je bivši vojnik – štaviše vojni pilot – iz Prvog svetskog rata koji je svoje traume i potragu za nekakvom pravdom u svetu što ju je, čini se, sve manje imao, započeo zaposlivši se u njujorškoj policiji. Kako već i nagađate, zgađen korupcijom kojoj je tamo svedočio i još više osvešćen da pravda u savremenom svetu (ili makar, jelte, američkom društvu) postoji samo za one koji mogu da je plate, Dusk će napustiti NYPD i otvoriti privatnu detektivsku agenciju ne bi li makar zaradio na uhođenju nevernih muževa i od ljudske nesreće, gneva i suza izgradio neku svoju nišu i našao neki svoj mir. Podnaslov što sugeriše da ljubavnici umiru u suton, naravno, signalizira i da od tog mira, za sada nema ništa. Mada, evo, da spojlujem, taj jedan od ljubavnika koji umire u ovom stripu, umire znatno posle sutona. Hoću da kažem, ne treba suviše verovati naslovima palp stripova iz osamdesetih.
Nathaniel Dusk Private Investigator je, dakle, neka vrsta rivajvla tvrdo kuvane krimi proze štampane u palp publikacijama sa polovine prošlog veka, spakovana u strip-medij i formatirana za novo doba. Bilo bi možda preterano nazvati ovaj strip revolucionarnim ali on jeste neka vrsta prevrata i svojervrsna preteča savremenog krimi-palpa u američkom stripu (tj. radova autora kao što su Azzarello, Lapham, naravno Brubaker), jer za svoju osnovu ne uzima krimi stripove koji su u Americi izlazili tridesetih, četrdesetih i pedesetih, do momenta kada ih Comics Code nije gurnuo na marginu i u ekonomski bezdan, već pre svega prozne radove, od Spillanea i Chandlera do Hammeta i Chadwicka. Zbog toga Nathaniel Dusk ne deluje kao moderna verzija stripova iz Crime Does Not Pay ili True Crime Comics ili desetina drugih magazina iz onog doba, već kao strip-verzija duboko pesimistične, pomalo nihilistične i melodramatične proze sa sredine stoleća. Kao takav on će, namerno ili nenamerno, najaviti i svojevrsno vaskrsnuće krimi stripa u Americi sa, doduše Maxom Allanom Collinsom koji ga je pretekao svojim Ms. Tree za par godina.
No, Nathaniel Dusk je mnogo bliži klasičnim krimi-palp predlošcima nego što je bio Ms. Tree, ali i Kirbyjev In the Days of the Mob iz sedamdesetih, najpre zahvaljujući činjenici da ga je pisao Don McGregor koji je vrlo vidljivo nastojao da što vernije iskopira palp-stil zlatnog doba kriminalističke proze. McGregor je najpre zapamćen kao Marvelov scenarista jer je u ovoj kompaniji započeo svoj karijeru i ostvario neke od najvećih uspeha – poglavito je cenjen kao uspeo scenarista Black Panthera u magazinu Jungle Action – ali je u pitanju i jedan od pionira formata grafičkog romana sa stripom Sabre: Slow Fade of an Endangered Species kog je pred kraj sedamdesetuh uradio sa Paulom Gulacyjem za Eclipse Comics. Nathaniel Dusk, napravljen šest godina kasnije u DC-ju je bio samo logičan sledeći korak i iako je imao format „normalnog“ miniserijala od četiri epizode, ovo je u stvarnosti zaista samo bio grafički roman od sto strana podeljen u četiri dela jer je medijum naprosto bio naštimovan na frekvenciju mesečnog, serijskog izlaženja. Jedan od ključnih elemenata identiteta Nathaniela Duska, pored McGregorovog primetno „odraslijeg“ tona i ozbiljnije tematike je to da ga je crtao pokojni Gene Colan, jedan od najboljih crtača svoje generacije. Colan je u Marvelu ostavio neizbrisiv trag kreirajući Falcona, Carol Danvers i Bladea, a jedan je od najvažnijih crtača koga je serijal Daredevil ikada imao.* Colan je i sam radio za razne izdavače a notabilno je da je bio jedan od autora koji su otišli iz Marvela i došli/ vratili se u DC početkom osamdesetih jer nisu mogli da se slože sa tadašnjim Marvelovim glavnim i odgovornim urednikom, Jimom Shooterom.
*Što znači da za neke dane koji dolaze pripremam malu retrospektivu Colanovog rada na Daredevilu, stej ćund
Colan je za Nathaniela Duska kreirao vrlo osoben, vrlo „odrastao“ stil, radeći samo olovkom, bez tušera i kreirajući tablu za tablom opresivne, teške atmosfere ali i energične, visceralne akcije koje su bile pažljivo izbalansirane u pripovedanju, ali i usklađene sa veoma raspisanim McGregorom. Iako ovaj strip nije imao tu vitku eleganciju kojom je Frank Miller par godina ranije zadivio svet na Daredevilu, spajajući palp senzibilitet sa brizantnom akcijom, Colan je od Nathaniela Duska napravio fantastičan prozor u suženu, mučnu psihu čoveka razočaranog u čitav svet, koji se kroz mračne, hladne njujorške ulice tetura bez mnogo preostalih želja u životu, pokušavajući ne da dosegne pravdu – u koju je na kraju i prestao da veruje – već da osigura osvetu. Colanov dizajn tabli sa iskošenim ivicama kadrova i pažljivom dekompresijom akcionih scena izuzetno su upečatljivi i, uostalom neophodni da kompenzuju McGregorovu razuzdanu prozu koja je maltene pisana kao da crteža neće ni biti.
Naravno, kao ljubitelj prenaglašeno dramatične, nakićene palp naracije, ja svakako ne mogu da lažem: McGregorov stil mi je izuzetno prijao bez obzira što sam svestan da je u makar 50% slučajeva njegovo posezanje za poređenjima, metaforama i ambicioznim slikama završilo nezgrapnim rečenicama i džombama u tekstu preko kojih se mora pregurati na mišiće. No, McGregor je nesumnjivo dovoljno dobar da ne preoptereti table prevelikim količinama slova – John Constanza, legendarni leterer* koji je ovo radio je, takođe, napravio čudo sa dizajnom – i da Colanovu fenomenalnu akciju ne zakloni svojim opisima. Važnije, kada radi, McGregorov tekst zaista dobro radi, kreirajući teški, mučni, ali neodoljivo šarmantni palp koji u čoveku izaziva sve vrste somatskih reakcija.
*Sa stripovima poput Mooreovog Swamp Thinga, Millerovog Ronina i Dark Knight Returns, Wolfmanovog Crisis on Infinite Returns ali i Conana preko u Marvelu u svom prebogatom CV-ju
Notabilno je da je DC ovo objavio u svom „normalnom“ programu bez nekakvih naročitih indikacija da se radi o stripu koji je, suštinski, za odrasliju publiku. Danas bi se ovakav rad pojavio pod Black Label oznakom, pre deset godina kao Vertigo publikacija, ali 1984. godine su stripovi bili na ivici sazrevanja – Dark Knight Returns i Watchmen su bili praktično iza ugla u DC-jevom izdavačkom planu – pa je Nathaniel Dusk bio i nekakav pozdravni plotun ovom procesu.
Utoliko, ovo je rad u kome ne samo da se ne krije da likovi imaju seksualne odnose, već oni o njima često i opširno diskutuju, a glavni ženski lik štaviše ne samo da proklamuje koliko joj je lepo što ima seksualne odnose sa muškarcem sa kojim nije u braku već i otvoreno hvali dostupnost sredstava za zaštitu od polno prenosivih infekcija i neželjene trudnoće. Što je za polovinu osamdesetih u mejnstrim stripu bilo prilično radikalno i treba svakako prepoznati da su Dark Knight Returns i Watchmen imali prizore seksa i seksualnog nasilja, ali ne i ovu vrstu diskursa.
Svakako, Nathaniel Dusk ima progresivnije i nešto manje progresivne elemente pa je jedan od centralnih motiva u zapletu smrt žene koja će motivisati privatnog detektiva da uđe u otvoren rat sa mafijom i krene u osvetničku misiju. Ovo je klasična „frižiderizacija“ žene, jedan trop koji se danas smatra prevaziđenim i zastarelim ali je u 1984. godini bio usklađen sa tradicionalnim palp-materijalom koga će Nathaniel Dusk omažirati. Ono što se svakako može upisati u vrline ovog stripa je da glavni lik ima nesumnjivo tople, zaista ljudske emocije ka ženi zbog koje ulazi u klinč sa ljudima koji se zovu Willie „Big Mouth“ Gugenheim ili Eddie „The Cadaver“ Pichano, kao i jedan odnos odgovornosti prema njenoj deci iako im je ni rod ni pomoz bog, a što uveliko doprinosi humanizaciji ovog stripa. Ako se vratimo poređenju sa Millerom, fakat je da je McGregorov i Collanov Dusk nesumnjivo humaniji i empatičniji lik od bilo čega što je Miller uradio od Daredevila pa nadalje.
A što predstavlja esencijalnu protivtežu priči koja je, rekosmo već, opresivna, mračna, pa i nihilistična i sastoji se od serije sukoba sa najgorim ljudima u Njujorku, ali i izdaja i gubitaka vere u „obične ljude“, one koje čine nemu većinu građana ispod čijeg radara proleću ti mafijaški ratovi i urbano nasilje. Nathaniel Dusk u svom prvom miniserijalu nije primer nekakvog VRHUNSKI elegantnog narativa – McGregor, između ostalog, ponavlja iste podzaplete u praktično svim epizodama, eskalirajući tek pred sam kraj – ali je prilično vešt u uzimanju klasičnih palp tropa i rada na tome da im se da sveža vitalnost i energija. Tako je Duskovo ponovljeno susretanje sa uličnim prodavcem novina i njihovi razgovori koji pokazuju socijalnu pozadinu ere u kojoj se priča događa* onaj dragoceni „ljudski“ element koji narativu daje ušančenje u „stvarnom“ svetu, izvan sužene vizure u kojoj se nihilisti na smrt bore protiv sadista, a vrlo detaljna konstrukcija akcionih scena je poseban kvalitet ovog stripa.
*i donekle služe da opravdaju to ponavljanje istih podzapleta
Ovde Colan i McGregor rade skladno se dopunjujući, i borbe u ovom miniserijalu, a ima ih dosta, su ispunjene vrhunskom napetošću, teško izborenim pobedama i nasiljem koje je katarzično ali ne pati od pornografske, eksploatativne fetišizacije. McGregor nas stavlja u tok misli samog protagoniste i zbilja uspeva da osetimo strah, poplavu adrenalina i animalni ukus trijumfa kada Dusk za dlaku izbegne skoro sigurnu smrt i nadvlada gotovo dehumanizovane neprijatelje, ali Colanov crtež sve drži vrlo prizemljeno u realističnom prosedeu, umičući impulsu da se kreira „stripovski“ nerealistična akcija. Nekoliko set pisova, uključujući podvodnu dramu u reci Hadson, ali i pakleno napetu tuču na Empajer Stejt Bildingu su prava remek-dela pažljivo dekompresovane i koreografisane akcije koja je očajnička, neelegantna, životinjska i time veoma ubedljiva.
Još jednom ću istaći Colanovu formu u ovom stripu koja daje Nathanielu Dusku realističan ali istovremeno psihološki rastrzan izgled, sa besprekorno vođenim tempom pripovedanja i majstorski sugerisanim suženjem vizure kroz koje prolazi glavni junak. Kolor tada vrlo mladog Toma Ziukoa je primereno sveden, sav u prigušenim tonovima ali i jakim, zaslepljujućim bljeskovima svetla, i ovo je strip koji, tri i po decenije kasnije izgleda i „miriše“ vrlo autentično i ubedljivo.
Nathaniel Dusk nije imao veliku karijeru posle ovog prvog miniserijala. Naredne godine isti autorski tandem uradio je još jedan četvorodelni mini – o kome ću pisati ovih dana – da bi Dusk naredne decenije proveo uglavnom zaboravljen i neaktivan sve dok ga Geoff Johns nije stavio u sitnu, ali prilično važnu ulogu u svom krosoveru Doomsday Clock. Iako znam da su šanse male, bilo bi lepo da ovo podsećanje na DC-jevog neo-pulp antiheroja tvrdih pesnica i dobrog srca posluži za neku modernu reinvenciju lika, možda u maniru u kom su Azzarello i Risso svojevremeno uradili Johnny Double. Nathaniel Dusk je svojom dobrotom, ali i kvalitetom svojih stripova to više nego zaslužio. Zainteresovani čitaoci mogu originalne magazine kupiti ovde, a digitalno su ove epizode dostupne i na Comixologyju.
