Pročitao sam They Called Us Enemy: Expanded Edition, neku vrstu dokumentarističkog, ali i memoarskog iskaza koji je u pero Justinu Eisingeru i Steven Scottu diktirao proslavljeni američki glumac George Takei, a koji je nacrtala odlična Harmony Becker. I Beckerova i Eisinger i Scott su „kućni“ kadrovi Top Shelf imprinta izdavača IDW, pa se može reći da je ovde u pitanju izdanje na kome su spojeni star-power glumca koji se proslavio ulogom Sulua u originalnim Zvezdanim stazama, i profi resursi imprinta koga poznajemo i cenimo na ime nekih highbrow stripova (poput Lige izvanrednih džentlmena) ali i gomile interesantnih, manje komercijalnih a više artističkih radova. Ova sinergija je svakako upalila jer je ovaj grafički roman, izašao 2019. godine, u 2020. godini dobio nekoliko nagrada, uključujući Ajznera za „najbolji rad baziran na realnosti“. Naravno, radi se o dobrom spoju važne, duboko društveno značajne teme koja istovremeno ima i taman dovoljno istorijske patine na sebi (uprkos tome što su mnogi svedoci i dalje među nama) da ne bude SUVIŠE bolna, i aktuelnog istorijskog trenutka koji u određenoj meri prikazuje kako i pored truda da se istorijske nepravde isprave, gotovo istovetne nepravde ponovo bivaju počinjene pred, jelte, našim ili, konkretnije, američkim očima. Hoću reći, jasno je da su nagrade morale da padnu, ali They Called Us Enemy je istovremeno i vrlo solidan memoarski/ dokumentaristički strip koji se čita sa izmešanim emocijama i proizvodi u čoveku izvesnu katarzičnu reakciju.
George Takei je, rekosmo, veoma poznat glumac čija je uloga Sulua u originalnoj televizijskoj produkciji Zvezdanih staza obeležila čitav njegov život. U samom stripu vidimo njegovu audiciju kod Genea Roddenberryja i Roddenberryjev kosmpolitski pristup ulozi gde je Sulu zamišljen kao neko ko ponosno predstavlja azijske narode u utopijskoj budućnosti serije (i kasnijih filmova u kojima će Takei ponoviti ovu ulogu). Takei je ovu ulogu prigrlio iz sve snage – strip pokazuje i koliko je zapravo nervozan bio i otvoreno pokazao šouraneru koliko bi mu značilo da je dobije s obzirom na dotadašnje stereotipno prikazivanje Azijata u američkim produkcijama – a ovaj strip u zanimljivu perspektivu stavlja taj, jelte, poznati deo njegovog života, fokusirajući se na njegovo detinjstvo koje je, jasno vam je, dobrim delom provedeno u logoru, iza bodljikave žice.
Naime, They Called Us Enemy ima sekvence što prikazuju mladog, odraslog i već ostarelog Georgea Takeia koji se priseća svog detinjstva ali je najveći deo stranica posvećen upravo prikazu ključnog dela njegovog detinjstva tokom Drugog svetskog rata. Takei je rođen u Kaliforniji, usred Los Anđelesa a roditelji su mu bili oboje Japanci, otac rođen u Japanu, ali već decenijama u SAD (bez mogućnosti da dobije i državljanstvo) i majka, rođena u SAD ali odgajena u tradicionalnom japanskom maniru, koja tokom praktično čitavog stripa govori relativno iskvaren Engleski, signalizirajući da japanska dijaspora, čak ni u drugoj generaciji („nisei“, kako su se ovakve osobe zvale na Japanskom), nije bila nužno bila sasvim integrisana u američki način života. Kao kontrast njoj, Georgeov otac je prikazan kao anglofil (i George i njegov brat Henry su dobili imena po engleskim kraljevima) koji je vrlo adaptiran na američki način života, govori Engleski kao da je rođen u SAD i na početku stripa, pred Drugi svetski rat, poseduje uspešan biznis koji se bavi hemijskim čišćenjem.
Priča o građanima (i stanovništvu japanskog porekla generalno) u SAD tokom Drugog svetskog rata je manje-više poznata, makar nama matorijima koji se još sećamo kako je osamdesetih godina prošlog veka Regan uz javno izvinjenje za nečovečan tretman od strane države, svim još uvek živim internircima iz Drugog svetskog rata koji su ga proveli iza žice i na nišanu stražarskih pušaka, isplatio izvesnu sumu u ime reparacije (strip uslužno kaže da je ovo bilo 20.000 dolara po osobi a koje je Takei, tada već slavan glumac, donirao u dobre svrhe). No, They Called Us Enemy prikazuje sudbinu više od sto hiljada japanskih Amerikanaca tokom Drugog svetskog rata u visokom nivou detalja i iz perspektive deteta koje nije nužno znalo šta se tačno događa ali koje je svoje formativne godine provelo u logoru i ovo je vrlo lepo odmeren narativ i vrlo snažna priča.
George je rođen 1937. godine i kada je Japan napao Perl Harbur pred kraj 1941. imao je četiri godine. Strip pokazuje koliko je brzo američka administracija odlučila da svoje građane i stanovništvo japanskog porekla počne da tretira kao potencijalnog a zatim i stvarnog neprijatelja. Takei, kao i njegov otac su veliki zatočnici američke liberalne demokratije, što je više puta naglašeno u ovom stripu, i nemale patriote pa je ovde na delu kritika američkog postupanja ne iz neke radikalno levičarske perspektive već najpre u kontekstu upravo te ideje o demokratiji američkog tipa, o svetosti ustava i zemlji koja uvek na prvo mesto stavlja individualnu slobodu. Strip prikazuje da su Japanci u SAD prvo maltretirani od strane policije i vojske, zatim pretrpeli šikaniranje od strane sugrađana, imploziju biznisa koje su vodili, gubljenje imovne i klizanje u socijalnu provaliju, a onda, po potpisivanju nekoliko eksplicitno rasističkih javnih akata koje je kongres izglasao a predsednik potpisao (sa sve korišćenjem fraze „tuđinski neprijatelj“), prikupljeni i odvedeni da žive u logorima u kojima je velika većina njih provela vreme sve do kraja rata. Drugim rečima, George je u logoru bio od svoje pete do svoje desete godine, i strip vrlo jasno prikazuje i momenat kada se logori zatvaraju a deca koja su navikla da ih vide kao dom, doživljavaju nove stresove suočeni sa novim nesigurnostima i strahovima.
Ovaj strip ni na koji način ne pokušava da prenaglasi patnje na strani Japanaca ili svirepost na strani, jelte, države, ovde nema paralela sa stradanjima Jevreja u Evropi, ali je svakako lako primetiti da, sem činjenice da logori u koje su na kraju Japanci u SAD smešteni nisu bili logori smrti, sve ostalo – šikaniranje od strane uniformisanih službi, hapšenja pod sumnjom da su špijuni, javni dokumenti zasnovani na rasističkom jeziku, uništavanje vrednosti njihove imovine i gubljenje svega što su stekli, zaključno sa odlaskom u logor – prati gotovo identičnu matricu.
No, ova priča je, kažem, pripovedana iz perspektive deteta pa ona ima i nešto „mekši“ ton mada They Called Us Enemy nikada ne upada u nekakva sentimentalna raspoloženja. Takei ovo, na kraju krajeva, prepričava više od sedam decenija kasnije i u stanju je da mnoge stvari koje je kao dete doživljavao na jedan način, stavi u širi kontekst. Tako su napori koje je njihova majka činila da decu poštedi najgoreg stresa izuzetno dirljivi i inspirativni, a preduzimljivost njihovog oca i njegova želja da zaštiti porodicu ali i da uvek sačuva dostojanstvo koje ljude i čini ljudima, prikazana je kroz brojne epizode od kojih su neke stresne (sukobi sa vojskom, protesti unutar logora), neke inspirativne (rad sa populacijom u logorima na tome da svima bude udobnije, posredovanje između onih koji govore samo Japanski i uprave logora…) a neke i baš dirljive (proslava Božića u logoru i Deda Mraz za koga mali George shvata da nije „pravi“ jer ima japanske oči a on je pravog Deda Mraza „upoznao“ prošle godine u tržnom centru, ama neće ništa da kaže da još mlađoj deci ne pokvari Božić).
Istovremeno, strip pokazuje razvoj situacije tokom celog rata, od prvobitnog smeštanja u štale koje još mirišu na konje, preko odlaska u jedan logor a onda prebacivanja na sasvim drugi kraj države u drugi logor opasan sa tri obruča žice i opkoljen tenkovima. Ovde se stražari ne prikazuju kao svirepi niti strip ulazi u nekakve individualne činove surovosti kakvih je sigurno bilo, ali je jasno i nedvosmisleno oslikana nepravednost sistema izgrađenog na idejama slobode i jednakosti koji onda velikom broju svojih građana – od kojih su neki odmah po početku rata volontirali da budu članovi američkih trupa – oduzima osnovna ljudska prava i bez suđenja ili ikakvog pravnog procesa, osuđuje ih na višegodišnji zatvor.
Interesantne epizode pred kraj rata pokazuju i rasističku manipulativnost američke administracije gde se internirani građani pozivaju da se, ako žele, odreknu državljanstva i budu deportovani u Japan u zamenu za američke zarobljenike, a sve ovo na pozadini prethodnih predloga gde je od njih traženo da se javno odreknu Cara i izjave bespogovornu lojalnost državi koja ih u tom trenutku drži u logoru – nešto što, ukazuje Takei, nije traženo od drugih građana SAD ni u jednom momentu iako je Amerika ratovala i u Evropi, protiv Nemačke i Italije.
Pobune u logorima, tenzije pred kraj rata i osećaj da je država izdala svoje građane ali i temelje svoje liberalne filozofije, sve je ovo prikazano sažeto i ekonomično, uključujući odluku Georgeove majke da se odrekne državljanstva kako bi nakon izlaska iz logora imala relativnu sigurnost života u Japanu naspram potpune neizvesnosti života u SAD gde je porodica lišena svoje imovine i biznisa. No, rat se ubrzo završava i Takeijevi jedva uspevaju da ostanu na okupu (zahvaljujući advokatima koji konačno – neki bi rekli i malo prekasno – staju u odbranu osnovnih ljudskih prava) a onda strip prikazuje i mukotrpni rad na ponovnoj izgradnji građanskog života i sticanju imovine koja treba da zameni ono što je izgubljeno, ali i da pruži perspektivu klincima u daljem životu.
Za Georgea se na kraju sve srećno završilo (i još, zapravo, traje, čovek je živ, zdrav i, kao što vidimo, kreativan i u poznim osamdesetim godinama), ali strip pokazuje i njegove nelagode i dileme iz mladosti gde je optuživao oca za ono što se porodici dogodilo tokom rata, ali i bio usmeren na istraživanje istorije i borbu za ljudska prava a što je zajednički u dobroj meri odredilo njegova dalja interesovanja u životu. Epizoda u kojoj maršira zajedno sa Martinom Lutherom Kingom je strateški plasirana da američkim čitaocima povuče neophodne paralele ali i svakako podsećanje da ljudska prava nisu koncept rezervisan samo za određene etničke grupe.
They Called Us Enemy je pisan ekonomično, sa dovoljno teksta da sve bude jasno a bez usporavanja tempa, tako da tekst i crtež rade u lepoj sinergiji. Beckerova ima lep, lak i jasan stil crtanja koji svakako dosta duguje manga uticajima i kada se neke scene moraju „raspakovati“ i biti predstavljene sa više dinamike, više živosti, njoj to odlično polazi za rukom. Drugde su „dokumentarne“ scene, pogotovo one iz kasnijeg Takeijevog života (Regan, Klinton, Obama, čak i Tramp tokom čijeg je mandata konačno nezakonitost postupka prema Japancima tokom rata javno osuđena, ali, ironično, u sklopu jednako nečovečnog postupanja prema aktuelnim migrantima iz Azije) prikazane ubedljivim „realističnim“ stilom i They Called Us Enemy ima jednu prijatnu konzistentnost tona iako prikazuje vrlo različite događaje iz vrlo različitih era sa vrlo različitim ljudima.
Čitajući They Called Us Enemy na pamet mi je palo i koliko je strip zapravo dobar medijum za ovu vrstu dokumentarizma jer je u stanju da sažima slike i događaje na vrlo efikasan način a da onda ima i dramske inscenacije koje ne deluju „veštački“ kako to na filmu ume da bude. Ovaj rad je vrlo solidno podsećanje ne samo na jedan dramatično ružan detalj iz nove američke istorije (koji na neki način i dalje živi) već i podsećanje na ovaj moćni kapacitet strip-medija. Meni je ovo prijalo a nešto sam, što se kaže, i naučio pa ako biste i vi da učite i da prijate, evo digitalnog stripa na Comixologyju.
