Pogledao sam film beloruskog režisera Josifa Hajfica, za koga danas kažu da je „zaboravljeno remek-delo sovjetske kinematografije“, Dama sa psetancetom (Дама с собачкой) snimljen 1960. godine, u vreme kada je Nikita Hruščov gurao već drugu godinu u premijerskoj stolici najveće države na svetu. Snažno posvećen reformama – kako u domenu ekonomije, gde je forsirao prelazak na proizvodnju potrošačkih dobara radije nego dalja ulaganja gotovo isključivo u tešku industriju, tako i u domenu spoljne politike gde je SSSR pod njegovim vođstvom napravio zaokret i SAD (i ostatak zapadnog bloka) počeo da gleda više kao rivala nego kao neprijatelja – Hruščov je i kao jedan od svojih glavnih ciljeva, još pre dolaska na mesto prvog čoveka države imao slabljenje i konačno razmontiravanje kulta ličnosti koji je za sebe izgradio Staljin. Deo ovoga bilo je i određeno popuštanje stega u domenu umetnosti koja je do ovog vremena bila u dobroj meri upregnuta u kreiranje slike o komunističkoj utopiji i slavljenje revolucije i ratnih žrtava i pobeda.
Iako se o Hruščovu, naravno, mnogo toga i lošeg govorilo, i to sa pravom, uključujući njegove pogrešne poteze u ekonomiji, spoljnopolitičko siledžijstvo (gušenje mađarske pobune), osnivanje Varšavskog pakta, čuveno bahato i nepristojno ponašanje na sednicama u Ujedinjenim nacijama, pa je i praktično oteran iz visoke politike već 1964. godine, ostaje da je za vreme njegovoga vakta, SSSR napravio ne samo odmak od staljinizma (i u vrlo konkretnim formama, sa ublažavanjem sankcija izricanim čitavim porodicama osumnjičenim za delovanje protiv, jelte, države), već i da je imao vrlo brz ekonomski rast, ubrzanu – i pristojno organizovanu – urbanizaciju, uvođenje minimalne zarade, a što je sve dovelo do obnove koncepta srednje, građanske klase. Naravno, liberalizacija rada u umetnosti je išla ruku pod ruku sa ovim, pa je Solženjicin, recimo, ovde napravio presudne korake ka obeležavanju kasnog perioda sovjetskog sistema svojim pisanjem.
Hajficov film svakako spada u ovaj „novi talas“ umetničkih radova koji nisu morali da se oslanjaju na revolucionarne trope, socrealistički svetonazor ili otvorenu kritiku buržoaskih vrednosti, a svakako nije previše smetalo to što je režiser za ekranizaciju odabrao jednu od najpoznatijih – i najpopularnijih – kratkih priča velikog Antona Pavloviča Čehova.
Hajfic je do 1960. godine već imao više od tri decenije iskustva rada u filmskoj industriji SSSR, a režirao je već punih trideset godina. Sa petnaestak filmova iza sebe, Hajfic je do 1960. godine bio veoma cenjen kao neko ko odlično hvata senzibilitet revolucionarnih i ratnih filmova, ali je i pre Dame sa psetancetom počeo da radi i drugačije naslove – recimo, Proleće u Moskvi, mjuzikl iz 1953. godine, ali notabilno Дорогой мой человек,ljubavnu dramu iz 1958. godine koja je bila neka vrsta rane najave onog što će tako majstorski biti sklopljeno u njegovoj adaptaciji Čehova. Hajfic je već sa svojim filmom iz 1954. godine, Velika porodica (Больша́я семья́) okusio ukus internacionalne slave kada je u Kanu dobio specijalnu nagradu za najbolji glumački ansambl, pa je i Dama sa psetancetom ušla u kanski izbor, ali nije ništa osvojila. Naravno, 1960. godina je u evropskom i svetskom filmu donosila neke osetno nove vetrove pa je sasvim zamislivo da je jedna „ljubavna“ period-drama sa sve kostimima i dramatičnom glumom uplakanih žena delovala i pomalo staromodno…
No, pošto smo mi ljudi, Sloveni, nama je ne samo tematika već i osobeni senzibilitet i estestski postupak Čehovljevog dela, mislim, sasvim blizak i nije nimalo izgubio na snazi ni posle, evo, više od stodvadeset godina od objavljivanja. Za potrebe ovog teksta osvežio sam sećanje na Čehovljevu priču i ovo je i dan-danas jedan neposredan, snažan i sasvim nemilosrdan tekst o, jelte, nesrećnim ljubavima i životu u građanskom bezizlazu. Ova se priča – koju možete, ako baš ne biste ništa da platite, naći ovde – s pravom smatra Čehovljevim vrhuncem kratke forme, sa rušenjem svih pravila i uobičajenih tropa vezanih za „romantičnu“ književnost, sa skoro nihilističkim početkom gde se glavni junak opisuje kao osoba koja je duboko nesrećna u braku bez ljubavi i životu bez nežne emocije, i koja svoju nesreću projektuje unakolo poput nekakvog hodajućeg kriptonita, a zatim sa transformacijom koja je tanana, suptilno oslikana, najvažnije – bez stvarnog hepienda ili uopšte, ikakvog razrešenja.
Čehov je Damu sa psetancetom u jednoj meri bazirao na sopstvenom životu, sopstvenoj frustraciji, socijalnoj neuklopljenosti, strahu od braka i žudnji za srećom i mada je njegova afera sa značajno mlađom – i na određeni način i tuđom – Olgom Kniper imala hepiend u vidu ulaska u brak, tekst ove priče, a pogotovo njeno manifestno odbijanje da pruži bilo kakav zaključak i ostavi kraj potpuno otvorenim, sa dvoje ljubavnika koji nastavljaju da budu razdvojeni, nesrećni i osuđeni samo na maštanje i skrivanje, i danas udaraju kao Tadija Kačar. Maksim Gorki je ovu priču smatrao važnim ukazanjem ljudima da napuste „sanjivo, polumrtvo postojanje“ i vrate se sebi, a Vladimir Nabokov je raspamećeno pisao o tome kako priča odbija da prikaže klasičan dramski problem a zatim i da da ikakvo razrešenje i da se time kvalifikuje za jednu od najboljih priča ikada.
Hajficov film je legitimno nazvati remek-delom već i na ime toga da je režiser radio sa jednim od najboljih tekstova jednog od najvećih pisaca koji su ikada stvarali na Ruskom jeziku a da je najveći deo priče prikazan intenzivno filmskim jezikom, sa vrlo malo teksta ali i „akcije“. Hajfic, naravno, nema ni luksuz Čehovljevog sveznajućeg pripovedača koji nam doslovno u prva četiri pasusa istrese ličnu i emotivnu istoriju Dmitrija Dmitriča Gurova i pokaže ZAŠTO ovaj bankarski činovnik koga su „udali“ za ženu sa dobrim mirazom – kućama koje bračni par izdaje i od toga dobro živi – prema kojoj nikada nije osetio ništa (sem straha i odbojnosti), toliko duboko emotivno reaguje na nepoznatu mladu ženu koju upozna tokom samačkog letovanja na Jalti.
Hajficov film nam SVE servira sasvim organski, idući potpuno suprotnim smerom od Čehova, prikazujući nam prvo likove kao nosioce akcije i emocija a tek nam usput, kroz vrlo ekonomične replike pokazujući bekgraund.
Ovo je impresivan postupak i kada gledamo kako Gurov „zavodi“ Anu Sergejevnu ovo nema prizvuk ni romantičnosti niti, čak, nekakve dopadljive letnje igre sa malo flertovanja i rituala parenja. Čehovljev nihilizam iz teksta ovde se očitava u Gurovljevim agresivnim nastupima ka Sergejevnoj, u opsedanju žene koju na kraju ni ne pita za pristanak i nameće joj intimnost iako je očigledno da je u pitanju emotivno krhko – da ne pominjemo udato – stvorenje.
Zaključak prve noći koju Gurov i Sergejevna provode zajedno je zapravo i pomalo zastrašujući sa Gurovim koji izgleda kao najledeniji pick-up artist dok puši i jede u sceni u kojoj mlada žena gotovo doživljava nervni slom jer je – delom i protiv svoje volje – prekršila sve standarde bračne dužnosti, vernosti, pukog građanskog i ljudskog morala.
Hajfic svoje glumce, a pogotovo velikog Alekseja Vladimiroviča Batalova, vodi izuzetno suptilnom rukom i portret Gurova nam postaje jasniji i produbljeniji manje na ime onoga što glumac izgovara – mada su replike koje su odabrane za uvršćivanje u scenario filma vrlo pažljivo birane i pozicionirane da referiraju na Čehovljev tekst mada ne nužno na istim mestima gde se pojavljuju u priči – a više na ime jednog upečatljivog prikaza unutrašnjeg života. Gurov nam facijalnim mimikom, položajem tela, kretanjem vrlo rečito prikazuje transformaciju iz čoveka okoštalog u životu u kome mu ne nedostaje ništa sem suštine u ljudsko biće koje je tu suštinu nazrelo i svesno je da mu je van domašaja.
Gurov od namrgođenog mačo-muškarca postaje očajnik sa kojim je teško ne saosećati iako je ono što radi, razume se, potpuno besmisleno i u kontekstu filma gde ugrožava i svoj brak i brak Ane Sergejevne, bez ikakvog plana ili ideje KUDA mogu njih dvoje da odu, i u kontekstu uopštenije koncepcije tog nekog ljudskog društva i, jelte, društvenog ugovora. U skladu sa Bašlarovom opservacijom koja kaže „Prava ljubav je divlja i tužna; to je treperenje udvoje u tami“ dvoje ljubavnika u ovom filmu zaista – trepere. Oni ne znaju šta da rade, ne znaju čak ni šta žele i njihovi susreti su ispunjeni konfuzijom, krivicom ali i jednom iskrenošću od koje se, da budemo jasni, malo lomi i srce. Kroz malo priče i nešto više suza, značajnih šutnji i nesposobnosti, uostalom, da se komplikovane emocije izraze, Gurov i Sergejevna do kraja filma stižu uz sneg koji pada na noćnu Moskvu i zvuk klarineta (koji je dijegetički!), rastajući se, svesni da ovo nije poslednji rastanak jer su isuviše slabi da naprave racionalan izbor, ali da će ih svaki rastanak boleti kao da je poslednji dok se sve ne rastoči u besmislu.
Nije samo rad sa glumcima Hajficova jaka strana već i brižljiva režija, montaža i korišćenje odlične fotografije Dmitrija Meskijeva i Andreja Moskvina da se gledalac „postavi“ u scene, da razume šta protagonisti osećaju ali i da „čuje“ šta misle bez ikakve potrebe da se Čehovljev tekst citira tamo gde usmeren pogled i jasan pokret kamere daju istu informaciju prirodnije. Ovo je pritom film koji, skoro neočekivano, ima prostora i za duhovite minijature, notabilno onu sa Gurovljevim prijateljem koji – i sam uhvaćen u ispraznoj buržoaskoj egzistenciji bez ljubavi ili makar strasti – iznova i iznova baca viljušku na pod kako bi livrejisani sluga morao da je glanca i donosi mu je na inspekciju. Nadežda Simonjan napisala je vrlo klasično emotivan saundtrak za film koji, kako je i Ingmar Bergman primetio potpuno lišen sentimentalnosti: „Sentiment ćete ovde naći u velikoj meri, ali sentimentalnost – nikada“.
Zaista, Dama sa psetancetom je film o sirovim i gotovo neizdrživim emocijama tamo gde im mesta, reklo bi se, nema – usred uređenosti i funkcionalnosti građanskog društva. On uzima Čehovljev tekst i od njega pravi sporu ali ne usporenu, ekonomičnu bioskopsku sliku koja, držeći svoje protagoniste uvek na kratkoj uzdi i samo ih puštajući da napuknu kada niko ne gleda, priča o provaliji samoće iznad koje svi živimo i samo ponekad imamo sreću da pronađemo ono drugo u pravom trenutku. Hajfic je posle ovoga snimio još mnogo filmova i dobio nekoliko važnih nagrada za životno delo od Sovjetskog saveza, ali ovaj njegov susret sa Čehovim je verovatno taj momenat pronalaženja u optimalnom trenutku iz koga nastaje ta večna magija.
