Jazz Nedeljom je zamišljen kao serija vinjeta koje će ići (možda ne?) svake Nedelje, nudeći preporuku u vidu jednog jazz albuma koji sam tog dana slušao. Ovo nema pretenziju da bude ni ultimativni prikaz neke klasične ploče niti otkrivanje nekog budućeg klasika, već zaista samo to, da se kažu reč-dve o albumu koji sam tog dana rado slušao. Ponekada će to biti stare, proverene klasične stvari, ponekada najnovije izdanje koje sam izvalio na Bandcampu, hoću reći, neće biti pravila. Kako i treba. Kako i mora.
Pojava albuma Still… Sounds Like Bromley na Bandcampu britanskog gitariste Billyja Jenkinsa pre par nedelja je autentičan razlog za malo slavlje kao i za jedan, nadam se ne preterano okasneli osvrt na karijeru ovog genijalnog autora i izvođača. Album, originalno izašao 1997. godine za londonsku etiketu Babel orijentisanu na savremeni džez i njegove avangardne i ekscentrične forme, reizdat je 2006. godine a Jenkins ga je učinio dostupnim preko svoje Bandcamp stranice nekih mesec dana nakon što je na istom mestu na prodaju ponudio i album Sounds Like Bromley. Ta ploča, njegov prvi autorski rad iz 1982. godine definisala ga je kao čoveka sa izraženim kompozitorskim glasom i furioznom, nepoćudnom energijom, ali i lidera benda koji uspeva da svoje haotične vizije kanališe kroz svirku gomile talentovanih muzičara.
Billy Jenkins je najpoznatiji kao bluz gitarista, najviše na ime svog rada iz sedamdesetih godina prošlog veka i svirke sa Gingerom Bakerom u njegovom sastavu Ginger Baker’s Nutters, te recentnih albuma koji su najpre orijentisani ka ovom žanru. No Jenkinsov je opseg rada daleko širi od sviranja striktno bluza a njegov doprinos savremenoj muzici se najviše može vezati za razne načine proširivanja jazz osnove ukrštanjem sa drugim žanrovima i osobenim interpretacijama žanrovskih tropa. Jenkinsovi počeci u sedamdesetima bili su vezani za art rok (sastav Burlesque) i „alternativnu muzičku komediju“ (Trimmer & Jenkins) pa nije neko čudo da je, kada je osnovao sopstveni muzički projekat, Voice of God Collective, gitarista inklinirao osobenim pa i ekscentričnim tumačenjima različitih popularnih žanrova, i njihovom slobodnom ukrštanju.
Ovo je i inače bila era u kojoj su muzičari u Britaniji naglašeno eksperimentisali sa mešanjem žanrova – post pank je od strane mnogih talentovanih grupa ljudi poslužio kao licenca za muziku tog, jelte, četvrtog sveta pa smo imali legendarne albume Rip, Rig & Panic, 23 Skidoo ili Pigbag sa njihovim melanžom panka, etničke muzike, jazza, plesne muzike, avangarde itd. – a prekoatlantske kolege, prevashodno ali ne samo u Njujorku, su no wave, džez i improvizovanu muziku terali da intenzivno mutira, radeći kalemljenje naživo sa svakom pop ili avangardnom formom koja bi se usudila da priđe. Istovremeno, ovo je bilo vreme i intenzivnog spajanja sociopolitičke osvešćenosti i artističke muzičke orijentacije, pa je i ime za Jenkinsov kolektiv muzičara bilo izvedeno od fraze „glas naroda je glas boga“ koju danas, jelte, kod nas zloupotrebljavaju kojekakvi populisti ali koja se originalno pripisuje Platonu i njegovim savremenicima.
Tokom osamdesetih se Jenkins mnogo bavio improvizovano muzikom a kako je vodio studio za vežbu u Griniču, dolazio je u kontakt sa u proseku, kaže njegova biografija, 26,6 muzičara tokom jednog dana pa je prilika za razne eksperimente i uzajamno inspirisanje bilo mnogo. Njegovi projekti iz osamdesetih i devedesetih su često bili radikalna spajanja različitih elemenata pop formi sa avangardnim strategijama i političkim iskazima, a devedesetih je bio i gostujući predavač na različitim britanskim i evropskim visokim školama, kurator raznih radionica pa i direktor Big Benda univerziteta Midlseks. Od 2010. godine Jenkins više ne nastupa uživo ali je i dalje aktivan kao kompozitor, aranžer i izvođač i izdaje nove albume, mada usporenim tempom na ime zdravstvenih problema koji ga čine hiperosetljivim na zvuk. Biografija kaže i da se sedam godina nije bavio muzikom – u periodu između 2008. i 2014. godine – i da se u to vreme orijentisao na „kreiranje i upravljanje humanističkim pogrebima u jugoistočnom Londonu“. Molim lepo.
Jenkinsov prvi album u ulozi lidera, Sounds Like Bromley izašao je 1982. godine a njegov Voice of God Collective je na ovoj ploči isporučio moćnu i žestoku kolekciju kompozicija koje će džez provući kroz različite avangardne, ali i komične, često eksperimentalne pristupe tehnikama i aranžiranju, naglašavajući perkusionističku, intenzivno ritmičku dimenziju pesama ali ne zapostavljajući, sred sve buke i disonance, vedre i optimističke melodije. Zamišljen kao neka vrsta zvučne mape južnolondonske opštine Bromley, ovaj je album bio izuzetno snažan lokalni iskaz sa talasima što su daleko nadišli samo lokalni nivo i smatra se jednom od preteča „punk jazza“, sa naglašavanjem da je jedan od muzičara planski dobio u ruke instrument sa kojim nije bio upoznat. Iako to zvuči kao eksperiment sa dilentantizmom – nešto slično je Sun Ra uradio sa kultnim albumom Strange Strings deceniju i po ranije, dajući duvačkoj sekciji svog orkestra da svira egzotične azijske žičane instrumente – Sounds Like Bromley je izuzetno pažljivo napisana, opsesivno detaljno aranžirana i vrhunski odsvirana ploča. Uprkos tome da je suštinski muzika ovde sklopljena od žanrovskih tropa, zvučnih eksperimenata pa i od konkretnih, nemuzičkih zvukova, dajući svemu svojevrsni filmski efekat, Sounds Like Bromley i danas zvuči veoma čvrsto i disciplinovano zahvaljujući fantastičnom Jenkinsovom aranžiranju ali i armiji mladih muzičara koje je odabrao za svoj sastav. Radi se o ploči koja za četiri decenije nije izgubila mnogo na svojoj energiji i svežini pa snažno sugerišem slušanje i/ ili kupovinu.
No, danas ne pričamo o tom albumu već o njegovom nastavku, Still… Sounds Like Bromley, napravljenom petnaest godina kasnije i koji, iako možda nema taj prevratnički status ploče koja revolucionarno nastupa i menja paradigme scene i žanra, zapravo predstavlja autoritativan, čak i malo agresivan prelazak na sledeći nivo, demonstraciju ne toliko sile koliko nesputane energije koja je sada još bolje razvrstana po slojevima zvuka i žanrovskim stilemama i obara slušaoca na patos intenzitetom svog optimizma ali i neverovatne zrelosti u kojoj se „nemuzički“ gestovi i izvesna sirovost teksture prepoznaju ne kao eksperiment sa formom već kao dobro razumevanje toga šta sve ta forma danas zapravo može da iznese i koliko to uzbudljivo može da bude.
Između ova dva albuma protekla je veoma dinamična decenija i po za Jenkinsa u kojoj je gitarista od mladog, ikonoklastičnog autora što je britanski jazz iznenadio oštrim šutom u dupe izrastao u cenjenog kompozitora, aranžera, izvođača i podučavaoca što je mnoge mlade muzičare prepoznao kao talentovane i pomogao im da pronađu svoje suštinskije „ja“. Sa druge strane, posvuda su se dešavali sumanuti žanrovski krosoveri a avangardna muzika je, barem jednim svojim delom, iz sve snage prigrlila „niske“ strategije panka, hardkora i metala, ali i ideju da je dopušteno biti duhovit pa i zabavan u onome što radite i da to ne predstavlja izdaju temeljnih principa vaše borbe za novu muziku i novo društvo. Do 1997. godine kada je Still… Sounds Like Bromley snimljen svet je već bio upoznat sa postmodernim urnebesom jump/ cut jazz-thrasha što su ga John Zorn i Naked City kreirali sa Torture Garden, a preko, u Japanu su Otomo Yoshihide i njegov Ground Zero već izbacili većinu svojih studijskih albuma multižanrovskih orgija. I sumanuti duo između Yoshihidea na gramofonima i Yamatsuke Eyeja iz Boredoms (i Naked City) na vokalu je do tog momenta imao već dva albuma svog projekta genijalno naslovljenog DJ Carhouse & MC Hellshit, tako da je Still… Sounds Like Bromley svakako manje najava nove revolucionarne zore a više album udobno smešten u svoju epohu.
Ali kakav album! Sve što se u embrionalnoj formi čulo na albumu iz 1982. godine ovde je sazrelo na najbolji moguć način i razvilo se u raskošnu tapiseriju koja ne samo da ruši sve pred sobom intenzitetom zvuka (što je u skladu sa trendovima devedesetih masterovan mnogo glasnije) već i same svirke. Istovremeno, ovo je još jedna zvučna mapa Bromleyja, mesto na kome se ukrštaju uspomene, stvarni život, maštarije i polaroidi.
Već prva kompozicija, High Street/Part Pedestrianised počinje zvukom Gameboyja, jedne od najuspešnijih videoigračkih konzola svih vremena, posebno bitne jer je igranje otkačila od televizora i pretvorila ga u iskustvo koje se može imati na ulici, u prevozu, bilo gde, postajući deo normalne socijalizacije, pogotovo među mladima. Kompozicija se razvija u sumanuto brz džez sklopljen od serije krešenda u kojima se kompulzivna tema ponavlja na više instrumenata, presecana solažama na saksofonu, trubi, trombonu, kulminirajući u citatu La Kukarače. High Street/Part Pedestrianised u velikoj meri sažima pristup celog albuma, pokazujući spoj egzotičnog instrumentarija sa klasičnim jazz i rok instrumentima – karipski metalni doboš je posebno prominentan zvuk na celoj ploči – kao i spoj atonalnog, praktično „nemuzičkog“ zvuka sa jasno izraženim temama i klasičnim soliranjem. Jenkins ovde vodi paradu iz pozadine nervoznim seckanjem na gitari i priprema teren za naredne kompozicije.
Nakon cunamija zvuka iz prve pesme, već sledeća, Old Men in Flairs sasvim izmiče tepih ispod nogu slušaoca i kreira tipičan avangardni prostor bez ritma ili jasne harmonije. Gitarska tema koja se ovde čuje je jedino sidro što muziku drži u „klasičnijoj“ formi iako je i sama jako disonantna, ali ona je samo udica da vas navuče kako biste zapravo ispratili čitavu kompoziciju koja uprkos tome što isprva deluje amorfno, zapravo ima jasan narativni i dinamički tok.
Odmah posle nje stiže nostalgična jazz balada, They Built a Ring Road in My Garden u kojoj saksofon i truba lamentiraju nad, jelte, nezadrživom urbanizacijom, podržavani nežnim – koliko je to moguće – tonovima metalnog doboša, a čak i ovde, sred intime i nepatvorene emocije, Jenkins pazi da muzika dobije izvesni odmak i obogaćenu teksturu na ime šumova i talasa koje proizvodi gitarom. Sledeća, Barry Mitchell/Wing Music počinje kao opšta tuča u free jazz baru samo da bi se iznenada transformisala u vreli električni fank. Martin France koji ovde svira bubnjeve demonstrira fantastičan osećaj za gruv a dve električne gitare i dva seta klavijatura ovde prave ršum u kome duvači moraju da se bore za vazduh.
Naredna, Suburban Socialising/Saturday Night iako odsvirana analognim instrumentima, zvuči kao da je u pitanju psihodelični acid house komad iz osamdesetih, a odmah posle nje dolazi i jedini legitimno bluz komad na albumu. Dressing up for Church nije, naravno, „čist“ bluz i zapravo njegova osnovna tema meša bluz i gospel dok u njegovih devetminuta krešenda i lažnih krajeva (slično prvoj kompoziciji), svi instrumenti, i duvački i žičani i udaraljke, imaju priliku da pokažu kako se očas od nežne, duhovne muzike odleti u pravcu entropije a zatim sve vrati nazad kao da se ništa nije desilo. Jenkins ovde demonstrira koliko je sposoban da jednu vrlo klasičnu formu nategne do pucanja a da ona nikada ne izgubi svoju izvornu radosnu energiju i raspoloženje, bežeći od očekivanog „narativa“ pop-pesme čak i kada navlači njenu krinku.
Pretposlednja, The Rust On The Screws Of The Churchill Theatre je još jedan „kinematski“ komad bez bubnjeva i sa mnogo šumova i instrumenata koji imitiraju zvuke grada, ali i ovde je u prvom planu vrlo tvrdo, disciplinovano vođen aranžman koji u nečemu što na prvi pogled deluje haotično i neusmereno ima jasnu naraciju.
Za kraj, Jenkins i njegovi su pojačani ekipom pevača i pevačica koji složno pevaju We Don’t Live There (Anymore) u još jednoj furioznoj, duhovitoj i optimističkoj – sa samo malim ujedom nostalgije – fank kompoziciji koja album zatvara pozivajući vas da ponovo krenete iz početka.
I verovatno hoćete. Still… Sounds Like Bromley je možda formalno ploča na kojoj ima puno „nestandardne“ muzike i, jelte, nemuzike, ali je suštinski u pitanju jedan ljubavlju nabijen, vedar, jako energičan i jako duhovit album, snimljen perfektno i sa tako idealno odmerenom dužinom da meni traje tačno od izlaska iz kuće do ulaska u kancelariju. Perfekcija? Sasvim moguće!
https://billyjenkins1.bandcamp.com/album/still-sounds-like-bromley