Da ne bismo izgubili priključak sa najuzbudljivijim novim dešavanjima u svetu automobilizma, trkanja i automobilske industrije, podmetnuo sam glavu tamo gde drugi ne bi ni nogu i pročitao četvrti i peti album aktuelnog serijala Michel Vaillant, oba na Engleskom izašla 21. jula tekuće godine. Sestre i braćo, drugarice i drugovi, svašta se tu dešavalo.
Ko je čitao moje prethodne osvrte na aktuelni Michel Vaillant serijal već je upućen u istorijat ovog, slobodno možemo reći, istorijski značajnog stripa, kao i u moja mišljenja o aktuelnim epizodama. Ko to nije čitao, ne mogu da ga baš SASVIM osudim, ali mogu da ponudim linkove kako bismo svi bili, što kažu na Engleskom, na istoj strani. Evo, dakle gde sam pisao o prvom albumu, drugom albumu i o trećem albumu, sve hukćući i brekćući od čuđenja što uopšte čitam strip o temama koje me ni malo ne interesuju i ljudima koje bih u stvarnom životu voleo da sretnem isključivo ako su oni na pešačkom prelazu a ja se u automobilu krećem sa jedno 150 na sat.
Naravno, šalim se, ubilačke fantazije su ipak za mlađe ljude u koje ja sada više ni zvanično ne mogu da se umešam, ali stoji ta komponenta tenzije između činjenice da se Michel Vaillant zaista bavi temama koje su mi na listi prioriteta negde pet mesta ispod lanjskog snega, da se bavi grupom, da ne kažem klasom ljudi sa kojom intenzivno ne osećam nikakvu familijarnost, da je u pitanju rad koji otvoreno slavi simboliku kapitalističke supremacije nad svim drugim konceptima u svemiru, i činjenice da je ovo strip koji ipak uredno čitam iz broja u broj, nikada raspamećen ali uvek uredno zaintrigiran zapletom, odnosom između likova, pitanjem šta će biti dalje.
To „dalje“ je u najnovije dve epizode prevedene na Engleski, da budemo jasni, veoma dramatično, taman u meri da mi utaži glad za (melo)dramom a sada se već može govoriti i o tome da vidim „formulu“ koju Philippe Graton, vlasnik ovog brenda i koscenarista serijala, i njegovi stalni saradnici, drugi scenarista Lapière i pouzdani ilustratori Benéteau i Bourgne, koriste da nam serviraju sapunsku operu koja se odvija sporim korakom ali u kojoj ima taman toliko dramatičnih preokreta da se i normalna publika, koja ne izgubi kontrolu nad sobom gledajući karoserije automobila prenesene iz stvarnog života sa zastrašujućom pažnjom – ovde zabavi.
Ove dve epizode su verovatno i izašle zajedno na Engleskom jer su u Europe Comics svesni da se radi o kulminaciji nekoliko elemenata zapleta iz prve tri knjige i da bi bilo možda i surovo prema čitaocu dati mu samo četvrti nastavak, te da bi slabiji sa nama možda potpuno popustili sa živcima čekajući da vide KAKO će se uopšte porodica Vaillant iščupati iz jame u koji je upala na ime dobrohotne ali neobazrive ambicije Michelovog brata Jeana Pierrea.
Da je ovo jedan intenzivno „i bogati plaču“ intoniran narativ – jeste. No, svakako da je ovoj priči bio potreban potres ovog tipa. U prethodnim smo epizodama gledali stvari poput porodičnih trzavica i skoro-tragedija, sitnih ali ubedljivih bračnih neverstava i industrijske špijunaže, a četvrti album, sugestivno nazvan Collapse, pokazuje razmere problema koji je nagovešten u trećem albumu i što ga je Michel postao svestan vozeći reli trku kojom potvrđuje svoju formu pred povratak u Formulu 1. Collapse praktično daje velikim delom paralelni narativ koji se odvija u isto vreme i pokazuje Jeana Pierrea kako, ne objašnjavajući ni bratu ni ocu šta je naumio, igra rizičan ali potencijalno veoma lukrativan gambit sa vlasništvom, zajmovima i deonicama firme (i to očevim i bratovljevim) u kome, ako se stvari poslože onako kako je on planirao, porodična firma Vaillante na kraju izlazi kao praktično tržišni lider, vlasnik donedavno konkurentske kompanije usredsređene na kupovinu svih najvažnijih novih patenata iz domena auto-industrije, i pruža pipak čak do Kine, podižući čitav potencijal svog biznisa na naredni nivo. Slušajući Jeana Pierrea kako priča o ovome, jasno je zašto se ovom merdžeru pristupa sa ogromnom opreznošću ali i sa puno energije – Vaillante bi dobijanjem vlasništva nad brojnim patentima praktično osvojila čeonu poziciju u pogledu nove tehnologije a što bi je, uz istraživačke i proizvodne kapacitete koje firma već ima, zaista izbacilo za prsa ispred sve ostale konkurencije.
Prvi deo stripa je dakle, boardroom triler u kome Jean Pierre i njegova asistentkinja prolaze kroz stresni proces korporacijskog preuzimanja i ako volite scene u hotelskim lobijima i salama za sastanke gde ljudi pričaju o svojim vizijama a onda znojeći se pažljivo čitaju ugovore kako im neki odmetnuti zarez ne bi porušio čitavu poslovnu imperiju – ovde ćete biti na svom terenu.
Ispostavlja se, naravno, da je sve vrlo lukavo osmišljena klopka koju je konkurent pripremio ne samo pametnim – i pomalo podmuklim – šurovanjem sa bankom, već i ubacivanjem krtice u Vaillante, pa Jean Pierre gotovo umire od straha kada shvata da je upravo kompaniju građenu tokom poslednjih sedamdeset godina, predao gotovo čitavu firmi koja nije samo poslovni rival, već, sada sasvim očigledno, neprijatelj.
U četvrtom albumu se Michel Vaillant lično jedva i pojavljuje a scene vožnje su retke i zapravo se svode na dramatični set pis pred kraj u kome Jean Pierre, ne mogući da izdrži pritisak i sramotu, seda u kola i rešava da se baci u provaliju. Michel uprkos ogromnom naporu koji je napravio, ne uspeva da ga u tome spreči…
„I bogati plaču“ je danas fraza korišćena s razlogom na podsmešljiv način, ali Collapse makar pokazuje uverljive reakcije članova porodice i, u skladu sa realističnim, umivenim tonom ovog serijala, predstavlja nam likove koji čak i kada su sasvim legitimno emotivno stresirani, imaju odrasle, zrele reakcije. Da, čak i kada pokušavaju da izvrše ubistvo. No, Collapse, je, naravno, tek prvi deo priče koja se nastavlja u petom albumu, Resurgence i ovo je na kraju dana jedan vrlo zadovoljavajući diptih.
Pre svega jer je ovo dramatična promena status kvoa za strip koji je do sada bio čvrsto ušančen u korporacijskoj politici i low-stakes drami u kojoj bismo, eventualno, kao posledicu mogli videti pad vrednosti deonica kompanije na berzi. Resurgence, pak, pokazuje kako izgleda krajolik posle neprijateljskog preuzimanja i ovo je sada sapunica sa malo više krvi i mesa, od toga da Jean Pierre leži u komi i na aparatima i ne zna se kada i da li će se probuditi, preko toga da u kompaniji, u pogonima i R&D laboratorijama vlada atmosfera straha i nevjerice, garnirana kontinuitetom davanja otkaza koje dobijaju i inženjeri i obični radnici ako se ikako pobune,* pa do činjenice da je sam Michel, potpuno razočaran u sve napustio i trkanje i Evropu i otišao da vozi kamion u Africi.
*iako se to nigde eksplicitno ne kaže, jasno je da rivalska firma, Leader, nije Vaillante preuzela da bi razvijala njen posao, već da je satre kako bi primarni biznis za koji je Leader zainteresovan – trgovina i licenciranje intelektualne svojine – imao jednog važnog konkurenta manje.
Naravno, sve će to lagano biti ispravljeno i Resurgence jeste jedna priča o istrajavanju, nepredavanju i snazi volje, bla bla bla, ali je pričana dinamično i interesantno. Michel konačno „raskida“ sa svojom jeste-nije ljubavnicom, koja ga na kraju ispraća rečima ohrabrenja i podrške da bude ono što jeste – najbolji trkač na svetu, a strip formatira veliki deo svoje drame oko takmičenja u Formula E šampionatu, namenjenom električnim vozilima protiv kojih je pater familijas Vaillantovih od početka ovog serijala strastveno govorio. No, kad jaja dođu do guzice, dobra su i električna vozila i Resurgence nam daje vrlo zadovoljavajući car-porn sa mnogo uzbudljivih scena trke i detalja vezanih za ovo takmičenje i sama vozila.
Sam Michel prolazi kroz maltene akcioni podzaplet u Africi – spasavajući život jednom od radnika svojim vozačkim skilovima – i ovo je, naravno, prosvetljenje koje mu je potrebno da bi se vratio u Evropu, vratio porodici kojoj je potreban, prepoznao snagu u sebi koju može da im ponudi i učini familiju ponovo uspešnom.
Dakle, ovo je, kako i očekujemo, jedan vrlo uredan narativ koji ispunjava obećanja iz brojnih podzapleta postavljenih u prve tri knjige, dok istovremeno seje nove koji će, ne sumnjam, doći na isplatu u kasnijim albumima (notabilno, priča oko trke za guvernera Teksasa). Istovremeno, crtež je ovde, pogotovo u Resurgence, prepun izuzetno atraktivnih prizora vozila u pokretu, sa jakom sugestijom, brzine, jedva kontrolisane snage, moći – svega onoga što tradicionalna publika ovog serijala očekuje. Umetanje leteringa zvučnih efekata tokom trka u sam crtež, čime slova postaju organski deo same slike je sjajno i Resurgence je jedan od grafički najuzbudljivijih momenata u serijalu do sada.
Što, ako ste do sada čitali Michela Vaillanta, znači da su Collapse i Resugrence svakako obavezna lektira. I ja, uprkos svojim preferencama, nastavljam tu neobičnu ljubavnu aferu koju imam sa ovim serijalom, pa ćemo se, ako sve bude u redu, ćerati i dalje. Oba albuma možete kupiti u digitalnoj formi ovde.
