Pre par nedelja završio se petodelni Marvelov serijal Beta Ray Bill (sa podnaslovom Argent Star) a koji sam, moram priznati, očekivao sa velikim entuzijazmom još otkada je najavljeno da će autor priče i kompletnog crteža biti izvrsni Daniel Warren Johnson. Johnson nema MNOGO radova za Marvel ali je pažnju na sebe skrenuo izuzetnim naučnofantastičnim radom za Image naslovljenim Extremity a nakon njega i izvrsnom metalskom fantazijom Murder Falcon za koju sam onomad pisao koliko mi je suza u oči prizvala. Johnson je kompletan autor, ali, važnije, neko ko u svoje radove uliva srce i dušu i kod koga nikada nemate sumnje u to ko je zapravo napravio strip koji čitate. Istovremeno, on nije hladni profesionalac kadar da piše i crta sa bezbroj različitih glasova. Mislim, možda i jeste ali njega to ne zanima toliko koliko da u svojim stripovima izbaci iz sebe sirovu emociju i da se izrazi, energično, često brutalno, ali uvek iskreno. Kako je Extremity bio u potpunosti njegov svet i zaplet a Murder Falcon – pored očigledne fantastičke dimenzije – primetnim delom autobiografski rad (Johnsonov muzički metal projekat u stvarnom životu Brooticus deli ime sa bendom koji vidimo u ovom stripu), pitao sam se kako će zapravo njegov prvi autorski rad za Marvel izgledati i da li će imati istu energiju i neposrednost. Johnson pre ovoga jeste uradio samo jedan „korporativni“ strip kao kompletan autor, a to je bio Wonder Woman: Dead Earth i ovde se pokazalo da Johnson ume da se prilagodi radu u tuđem univerzumu a da ne izgubi sopstveni glas i senzibilitet. Nadao sam se da će Beta Ray Bill biti još bliži njegovim interesovanjima…
A kako i ne bi! Beta Ray Bill je ultimativni Marvelov „metal“ strip. Smešten u Torovu orbitu, ali postavljen kao neka vrsta „radničkog“ Tora, bez plemenitog porekla, a izvanredno plemenite duše, konjoliki svemirski heroj je jedna od najmemorabilnijih kreacija velikog Waltera Simonsona. Simonsonov rad na Toru osamdesetih godina prošlog veka je bio jedan od najveličanstvenijih primera kompletnog autorstva nad Marvelovim stripom još od Kirbyjevog povratka i uletanja direktno u sumanutu avanturu zvanu Eternals, ali kod Simonsona je iskaz bio posebno potentan jer a) on nije bio Kirby* i b) Tor je već bio izuzetno etabliran lik sa dvadeset godina kontinuiteta i već masom cenjenih priča u tom momentu. Ako je Simonson imao ikakve rezerve oko ulaska u „tuđ“ atar, to se nije dalo primetiti i njegov proslavljeni rad na Toru počinje serijom slika koje su naprosto spektakularne i obećavaju akciju, avanturu i hevi metal fantaziju na nivou čitavog kosmosa. Borba protiv dijaboličnog Surtura koji je odlučan da skrši Odina i uništi Asgard je i danas jedan od najpotentnijih motiva u Toru (iskorišćen i u Waititijevom filmu, naravno) ali Simonson je klasičnu priču o Toru gotovo odmah začinio uvođenjem sporednog lika, Beta Ray Billa, njegove sopstvene kreacije. U intervjuu na kraju prve epizode Johnsonovog Beta Ray Bill miniserijala, a koji Johnson radi sa Simonsonom, Simonson objašnjava da je ceo zaplet sa Surturom bio nešto na čemu je radio još pre ugovora sa Marvelom a kao pokušaj da osmisli nešto što do tog trenutka nije rađeno u Toru. Otud je iznikao i lik Beta Ray Billa koji, potvrđuje Simonson, uprkos grotesknom izgledu (humanoidni konj?) nikada nije trebalo da bude „humoristički“ intoniran već, naprotiv, ozbiljan i plemenit lik koji je, za razliku od Tora, do svoje moći stigao uz veliku žrtvu i odricanje.
*jer niko sem Kirbyja nije do danas poneo nadimak „Kralj“
Johnsonov miniserijal prepričava Billovo poreklo za nove čitaoce i mislim da je sasvim jasno zašto je ovaj lik blizak njemu, koji uvek navija za „underdog“ likove i traži u njima snagu najčešće vezanu za njihovu plemenitu, požrtvovanu prirodu što ih goni da pomognu drugima. Tor je svoju moć naprosto nasledio rođenjem i on će uvek biti princ Asgarda, sin Sveoca Odina, neko ko je prirodno na vrhu svake hijerarhije a čiji je alter ego, Donald Blake, „običan“ smrtni čovek i osmišljen od strane Odina da bi se mladić nekako naučio poniznosti* i neka je vrsta zatvora za njegov ego. Nasuprot tome, Beta Ray Bill je još kao dečak odabran da zaštiti svoju rasu i planetu od Surtura i serijom izuzetno bolnih hirurških procedura nepovratno je promenjen u groteskno ali moćno stvorenje opremljeno ogromnom snagom i inteligentnim, samosvesnim svemirskim brodom, a koje – to stvorenje – uprkos svemu ne uspeva da spase svoj narod.
*mada vredi i podsetiti da se Simonson u svom radu odrekao Blakea i dao Toru drugi alter ego, parodirajući praktično supermenovski trop da očigledni natčovek može da se tek tako umeša među obične ljude samo ako se malo zguri i stavi naočari
Kada se Beta Ray Bill pojavljuje u Asgardu u epizodi 337 originalnog Tora, gotovo je nemoguće izbeći osećaj da Simonson ovde sasvim namerno radi suprotstavljanje (voljenog) lika koji je svoju moć nasledio i često je uzima zdravo za gotovo a prezire svoju „ljudsku“ formu i nekoga ko je svoju moć dobio uz ogromnu odgovornost i kroz strašnu torturu, usput se odričući svoje ljudskosti, kako bi zaštitio svoj narod, a čak ni to, uprkos srčanom naporu nije uspeo, ostajući da živi sa tim neuspehom, nikada u mogućnosti da makar napusti svoju grotesknu formu i vrati se „ljudskom“ izgledu. Odina je toliko dirnula Billova sudbina ali i plemenita snaga da ga je praktično odmah konvertovao u svog usvojenog sina* i napravio mu sopstveni borbeni čekić, Stormbreaker, a koji će Billu omogućiti i privremeno vraćanje u ljudsku formu.
*mada znamo kako se TO prvi put završilo…
Sve ovo, naravno ima jednu vagnerovsku, opersku tragičku notu i Johnson svoj strip započinje nakon događaja u recentnim epizodama Tora u kojima je Tor u sukobu sa Billom smrvio Stormbreakera, osuđujući svog usvojenog brata na večno prebivanje u formi „konja“. Prva epizoda ovog stripa dešava se za vreme King in Black invazije i Bill je ovde postavljen kao branilac Asgarda dok Tor, od nedavno preuzevši titulu Sveoca (dok je Odin, u praktičnom smislu penzionisan), zauzet drugim dužnostima.
Bill jeste heroj i fantastičan borac ali, depresivan i u sebe zagledan, on nikako nije u životnoj formi i kada Fim Fang Foom – ojačan Knullovom simbiotskom „magijom“ – napadne Asgard, borba ne ide najsjajnije sve dok se niotkud ne pojavi Tor i savlada zmaja. Tokom slavlja koje nastupa nakon pobede, Tor je ponovo voljeni predvodnik asgardske nacije a Bill se verovatno nikada ranije nije više osećao kao puki vršilac dužnosti. Nakon što Gospa Sif sa kojom je obnovio romantičnu vezu bude vidno odbijena činjenicom da je jedini način da njih dvoje imaju seksualni odnos to da se ona navikne na Billovu monstruoznu formu na koju je sada osuđen, plemenitom heroju sve prekipi i on napušta Asgard, krećući u potragu za Odinom.
Johnsonov serijal nije šokantan na ime toga da se otvoreno pokazuje seksualna situacija i to da plemenita Sif tako somatski reaguje na herojev izgled na koji smo se mi već navikli tokom ove četiri decenije, već možda najviše na ime toga da Bill ovde kreće u herojsku potragu vođen naglašeno ličnim motivom. Lik definisan odricanjem i žrtvovanjem za druge ovde kao jedini cilj ima da nađe Odina i natera ga da pronađe novi način da Billu vrati „ljudsku“ formu kako bi on bio u stanju da se socijalizuje i ima „normalne“ odnose sa ljudima. Johnson ovo uspeva da izvede tako efikasno da čitalac ne dobija ni prisenak ideje kako Bill radi nešto sebično – ovo je vrlo očigledno priča o heroju koji se umorio od toga da igra samo ulogu stene o koju će se razbiti pretnje i ima sasvim legitimnu, sasvim ljudsku potrebu za toplinom, dodirom, intimnošću.
To je, naravno, vrlo „johnsonovska“ tema i to da Bill u ovu potragu kreće sa ekipom ne ni trećepozivaca nego doslovno poslednjepozivaca, proverbijalnih likova izgrebanih sa dna kace (trol Pip i Skurge, za ovu priliku na nekoj vrsti vikend-izlaska iz Valhale gde je smešten nakon pogibije ali je, eto, izmolio Valkire da mu dopuste da bude Billov „wingman“) i ova herojska potraga počinje vrlo dinamičnom tučom u kafani na svetu za koji je Bill čuo da je Odin možda tamo…
Kada se Odin pojavi, on je tek umorni deda koji bi da zadrži svoju privatnost i provodi penzionerske dane praveći domaće pivo, i Bill još jednom biva suočen sa razočaranjem kada mu se saopšti da nekadašnji Sveotac više nema moć da mu pomogne. Ostaje, kaže Odin, samo jedan, poslednji, najposlednjiji način, a to je da se ode u Muspelheim i tamo pronađe Surturov mač, Nightmare, koji MOŽDA ima u sebi magiju i moć da Billu da ono što želi. Niko, naravno, normalan ne bi odlučio da svojevoljno ode u sam pakao i suoči se sa užasom koji je zatro čitavu njegovu rasu, samo da bi bio u stanju da ga na kraju malo umoči, kažete vi, kao da ne znate kakvi su muškarci. Bill ne samo da odlazi direktno u Muspelheim, nego i njegovi saborci nemaju ni najmanju sumnju da je ovo jedina ispravna stvar koja se može uraditi.
Johnson ovde ne operiše u nekakvim suptilnim kategorijama, to naprosto nije njegov stil. Beta Ray Bill je simbolički emaskuliran i veoma otvoreno „blueballovan“ te je odlazak u pakao očigledan izbor za njega. Bill je decenijama ikona gikova koji su u ovom liku grotesknog izgleda i plemenita karaktera, te velike unutarnje snage manifestovane u herojskim, požrtvovanim podvizima uvek voleli da vide sebe i Argent Star je fantazija o tome da je posle svega samo pravedno da se misli i na sebe i kao nagrada – posle ogromne borbe – dobije samo ono što obični ljudi imaju već rođenjem. Je li to fer? Jeste. No, kako ovaj strip ide ka finalu tako je i jasno da će Bill na kraju iz njega izaći kao promenjen čovek. Njegov bojni brod, Skuttlebut, jedino konstantno podržavajuće prisustvo u Billovom životu ulaskom u Muspehleim transformiše se na nečekivan način, dobijajući humanoidnu, žensku formu. Metalna, transformišuća žena koja je istovremeno i zaštitnički nastrojena, pokretna materica ali i po potrebi ogromno falusoidno oružje je toliko METAL motiv da se Argent Star do kraja pretvara u vrlo otvoreni – ali ne prostački – wish fulfillment.
Johnson uspeva da ovo sve proda uz dovoljno elemenata dostojanstva da ne dobijemo utisak da čitamo tek podgrejani Image strip iz 1993. godine. Delom je u pitanju ipak dovoljno dobro ispisan dijalog kojim se „feminiziranoj“ Skuttlebut daje opipljiva humanost a Bill sasvim suptilno i iz drugog plana postaje svestan da je sa sobom uvek imao osobu koja kao i on, nije imala ljudsku formu ali jeste imala ljudsku „dušu“. Delom, naravno, Johnsonov crtež potpuno preplavljuje čitaoca energijom i emocijom i Argen Star je ubedljiva borba protiv ličnih demona prikazana kao borba protiv „pravih“ demona.
Ovde je Johnson uvek na svom terenu i Muspelheim je fantazmagorični krajolik nemogućih prizora i izvitoperenih neprijatelja, a borbe kroz koje Bill i njegova mala ekipa prolaze su naprosto fantastične. Johnsonovi likovi se po pravilu najbolje izražavaju kroz akciju i ona čini savršen kontrast mirnijim, emotivnijim momentima rađenim u Mighty Marvel tradiciji sapunske opere. Bill ovde često sedi ili stoji sa pognutom glavom i žalosnim izrazom lica pa su eksplozivni momenti akcije i borbe korektna „isplata“ i momenti apsolutne katarze za čitaoca. Johnson nema „klasičan“ superherojski stil crtanja i, tehnički gledano on nije nekakav direktni nastavljač Simonsonovog stila – Simonsonovi crteži su najčešće obeleženi vrlo atraktivnim geometrijskim kompozicijama i čistotom linije, dok je Johnson mnogo „amorfniji“ i njegov crtež ima više šuma – ali u duhovnom pogledu ovo je apsolutno perfektna reimaginacija Simonsonovih motiva. Muspelheim je mesto hevimetal košmara u kojima se psihološki pritisci kojima smo svi izloženi materijalizuju u formi uznemirujućih humanoidnih i… nehumanoidnih oblika „života“ – sa sve nagim Surturom koji ima borbu golim rukama sa Billom – a scene akcije su prikaz ne samo epskih već TURBO epskih borbi i poteza u njima, neverovatnih količina energije koje se bacaju po „ekranu“ sve dok se i sama slika ne iskrivi i distorzira. Johnson je jedan od retkih crtača koji umeju da istovremeno jako „saviju“ anatomiju svojih likova kako bi borbi dali nestvarnu dimenziju, da divljački menjaju rakurse i elevacije a da očuvaju „režiju“ scene tako da je jasno šta iz čega sledi i kako borba teče.
Takođe, Johnson radi i sopstveni letering kada su u pitanju zvučni efekti (pored normalnog leteringa za dijaloge koji je radio Joe Sabino) pa su scene borbe vrhunski zaokruženi crteži a gde pouzdani Mike Spicer (koga ovih dana nešto stalno hvalim, ali kad je odličan), a koji već dugo i uspešno sarađuje sa Johnsonom donosi tipično intenzivan i vibrantan kolor.
Argent Star je, dakle, priča koja Beta Ray Billa podvlači kao neku vrstu „dublera“ za same čitaoce, onako kako ga je Simonson – možda i nesvesno – originalno formatirao, držeći se verno originalnih motiva ali ih unapređujući da se uklope uz moderne frustracije i brige jednog dela čitalaca ovih stripova. Kako je na taj način ovaj miniserijal u dobroj meri wish fulfillment fantazija u kojoj odbačeni heroj trijumfuje protiv zla, ali i pronalazi u svom životu toplinu koje nije bio svestan, to onda i nije strip za svakoga. Ali koji strip to jeste? Beta Ray Bill je meni, starom štovaocu, bio veoma prijatan u ovoj formi i kako Johnson vrlo umešno ostavlja stvari na kraju nedorečenim, pazeći da ne kreira puki, „ravni“ wish fulfillment i da podseti i čitaoca da je na svakome da prepozna kada mu je pružena šansa i da je iskoristi na najbolji način, jako se nadam da se ovo prodavalo dovoljno dobro da ovaj autor dobije mogućnost za makar još jedan miniserijal o Beta Ray Billu u bliskoj budućnosti, kad je već tekući serijal misaona imenica. A vi, ako vam se ovo čini kao po meri, kliknite ovde da strip kupite na Comixologyju.
