Jazz Nedeljom je zamišljen kao serija vinjeta koje će ići (možda ne?) svake Nedelje, nudeći preporuku u vidu jednog jazz albuma koji sam tog dana slušao. Ovo nema pretenziju da bude ni ultimativni prikaz neke klasične ploče niti otkrivanje nekog budućeg klasika, već zaista samo to, da se kažu reč-dve o albumu koji sam tog dana rado slušao. Ponekada će to biti stare, proverene klasične stvari, ponekada najnovije izdanje koje sam izvalio na Bandcampu, hoću reći, neće biti pravila. Kako i treba. Kako i mora.
Pošto me je čitave prethodne nedelje mučila nekakva respiratorna infekcija, a za koju tvrde da nije ONA respiratorna infekcija popularna poslednje dve sezone, tako nisam za današnji beg u jazz imao na umu ništa avangardno, napeto i razbijački. Ako vam je, kao i meni, potrebno malo relaksacije uz proverene vrednosti, na pravom ste mestu. Vraćamo se, naime, punih šezdeset (i po) godina unazad da poslušamo kultni album Olivera Nelsona: The Blues and the Abstract Truth. Zašto? Zato što je u pitanju jedan od najboljih albuma sa početka decenije koja je MNOGO toga u džezu promenila, a ovako, slušajući ga danas, imam utisak da je Nelsonovo remek-delo u dobroj meri služilo kao neka vrsta mosta, prelazne forme između novih gibanja koja su se u američkom džezu javila posle Drugog svetskog rata (notabilno hardbop i cool jazz) i drsko istraživačke avangarde koja je revolucionisala ovu muziku šezdesetih godina. Kao takav, iako The Blues and the Abstract Truth, recimo, deli godinu izlaska sa Colemanovim prevratničkim radom Free Jazz: A Collective Improvisation i niskom vrlo progresivnih Coltraneovih ploča za Atlantic i Impulse (My favorite Things, Ole Coltrane, Africa/ Brass) i sadrži muzičare što su i sami kasnije snimili neke od značajnih ploča avangardnog usmerenja (Eric Dolphy, Freddie Hubbard, ali svakako i bubnjar Roy Haynes koji je svirao sa Coltraneom, Rolandom Kirkom, McCoy Tynerom, Archiejem Sheppom…), ovo je album koji je veoma snažno utemeljen u bluzu i njegovo kontrastiranje sa „apstraktnom istinom“ iako značajno za izdvajanje iz toka tradicije, nije na štetu te tradicije ili samog bluza.
Naravno, Oliver Nelson, tenor/ sopran saksofonista, kompozitor i aranžer, nije neko koje sebi programski zacrtao paljenje mostova i presecanje spona sa tradicijom, naprotiv. Njegovo istraživanje afroameričke muzičke zaostavštine i potraga za novim izrazom unutar njene estetike bili su veoma privrženi tom već pomenutom bluzu a njegova kasnija karijera kao aranžera za velike orkestre a zatim i cenjenog kompozitora i aranžera muzike za film i televiziju sugerišu da je u pitanju autor sa autentičnom ljubavlju za tradiciju i naporom da u okviru nje inovira i pronalazi sveža i vitalna rešenja. Nelson je kao i dobar deo velikih jazz muzičara svoje generacije dobio klasičnu naobrazbu, ali ona je došla tek nakon što je talentovani mladić već dobrih desetak godina svirao i stvarao muziku. Rođen u muzičkoj porodici, Nelson je već sa šest godina krenuo da uči klavir a sa jedanaest saksofon, umetnuvši se na starijeg brata, pa je do koncerta koji je 1952. godine gledao u Japanu a gde je Tokijski simfonijski orkestar svirao Ravela i Hindemitha imao već popriličnu kilometražu iza sebe. No, ovaj je koncert za mladog pripadnika američke okupacine vojske bio prilično otkrovenje, spoznaja da „klasična“ muzika može da zvuči drugačije od, kako je rekao „Betovena i Bramsa“ i momenat odluke u kome je rešio da postane kompozitor.
Naoružan magistarskom titulom nakon studiranja muzičke teorije na Vašington stejtu i Univerzitetu Linkoln, Nelson se pedesetih godina izdržavao od aranžiranja muzike za Apollo Theatre u njujorškom Harlemu i svirao sa brojnim malim bendovima. Njegova karijera dovela ga je do početka šezdesetih i u orkestre koje su predvodile takve veličine kao što su bili Count Basie, Duke Ellington i Quincy Jones, ali je Nelsonov sopstveni rad sa malim sastavima obezbedio nisku albuma za njujorški Prestige legendarnog Boba Weinstocka, da bi posle toga The Blues and the Abstract Truth snimljen za u to vreme na novotalasni džez ozbiljno naoštreni Impulse!* bio momenat u kome će svet – barem širi džez svet – čuti za Nelsona i prepoznati njegove kvalitete kao lidera kompozitora i aranžera. Štaviše, njegovi aranžmani su ovde često isticani kao ključni element magije albuma na kome svira doslovno zastrašujuća postava muzičara od kojih su mnogi upamćeni kao legende, pa je The Blues and the Abstract Truth otvorio Nelsonu mnoga nova vrata i on će dalje nastaviti da radi kao aranžer za Monka, Rollinsa, Adderleyja, Lockjaw Davisa, Buddyja Richa i mnoge druge, a zatim postepeno, ne zapuštajući svoju solo karijeru (gde je kasnije skoro isključivo svirao sopran saksofon), migrirati u profesiju kompozitora i aranžera filmske i televizijske muzike. Između mnogo filmova i serija za koje je sam napisao muziku (Death of a Gunfighter, Columbo, The Six Million Dollar Man…) svakako treba istaći i da je Nelson radio aranžmane za Gatoa Barbierija i njegov skor Bertolučijevog Poslednjeg tanga u Parizu. Tokom sedamdesetih, Nelson je aranžirao i za Dianu Ross, Temptations pa i samog Jamesa Browna pre nego što će 1975. godine, sa jedva navršenih 43, umreti od, kažu posledica dugotrajnog stresa koji je dolazio uz ogromnu količinu posla koji je ovaj autor i profesionalac na sebe preuzimao.
*ovo je tek peto Impulse!-ovo izdanje, i uslovno rečeno prvo kojim je firma jasno postavila svoju misiju donošenja novog i inovativnog jazza publici. Pre Nelsona Impulse! je izdavao albume manje poznatih muzičara ili poznatih muzičara koji ne spadaju u avangardni jazz, poput Raya Charlesa ili Gila Evansa, a prvo izdanje nakon The Blues and the Abstract Truth će biti Coltraneov megahit Africa/Brass
Ako je za ikakvu utehu, na The Blues and the Abstract Truth nema ničeg stresnog, ničeg užurbanog, ničeg isforsiranog i mada ovo svakako jeste jedan od najlepših primera džeza sa početka šezdesetih godina koji najavljuje brojne mutacije i permutacije što će ih muzika proći do kraja decenije, on je miran, dobro raspoložen, bez ustaničkog gneva ili resantimana, naprotiv, duboko zadovoljan u svojim inteligentnim, modernim, čak modernističkim ali prema tradiciji sasvim raspoloženim aranžmanima.
Postava koja na ovom albumu svira je, kako su i drugi rekli, nešto što ste zaista mogli da vidite samo u jednom kratkom periodu džez istorije, ne samo zbog toga što su mnogi prerano umrli (Eric Dolphy svega tri godine kasnije u svojoj tridesetsedmoj godini), već i zato što se radi o muzičarima od kojih je skoro svaki izrastao u lidera od formata.
Veliki Freddie Hubbard na trubi je i veliki Bill Evans na klaviru su već u vreme izlaska ove ploče bili smatrani za zvezde pa su njihova imena navedena kao poslednje i prvo na omotu dok se sam Nelson, lider benda, zadovoljio četvrtim mestom. Eric Dolphy svira drugi tenor saksofon (i flautu), mada sem u jednoj pesmi Dolphy uvek svira prvi saksofon-solo, ali, naravno, skoro uvek posle Hubbarda koji je na ovom albumu naprosto raskošan i dominira duvačkom sekcijom bez vidnog napora, prostom inventivnošću i prirodnošću izraza. Hubbard je iste godine snimio i Free Jazz sa Colemanom, potvrđujući svoj fantastični kreativni raspon a na ovom albumu potrebna su čak trojica saksofonista da mu pariraju. Sa druge strane, Evans je ključni element „blue“ teksture ovog albuma, donoseći u orkestar očigledno priželjkivanu majlskdejvisovsku notu u zvuku. Nelson je bio pod prilično vidnim uticajem Majlsove muzike sa kraja pedesetih godina, poput, recimo, one na albumu Kind of Blue i postavljanje Evansa u centar ovog orkestra da svojim lakim impresionističkim prelivima oplemeni ljupki bluz sigurno nije bila puka slučajnost. Ovo je, uostalom, jedini put da je Evans svirao na albumu na kome je Nelson bio lider.
Pored fantastičnog, razobručenog a disciplinovanog Dolphyja na tenoru i flauti i samog Nelsona minimalistički uzdržanog na drugom tenor saksofonu, i njihovih ekstenzivnih, lepih solaža, treći saksofonist na albumu je George Barrow, pouzdani sajdmen koji je pedesete proveo svirajući sa Mingusom, Clarkeom, Teddyjem Charlesom itd. a koji ovde svira bariton saksofon ali isključivo u pratnji. Nelson se verovatno i osećao malo krivim što nije Barrowu dao ni jednu solažu pa se i u propratnom tekstu za album posebno osvrnuo na presudnu ulogu koju Barrow igra u kreiranju posebne teksture zvuka ove ploče.
Ritam sekciju čine pomenuti bubnjar Roy Haynes i sjajni kontrabasista Paul Chambers, jedan od onih legendarnih basadžija o kojima su bukvalno pisane pesme (notabilno „Big Paul“ Tommyja Flanagana koju su izvodili Kenny Burrell i John Coltrane), a njihova saradnja na ovom albumu muzici daje ultimativni post-bop gruv ležerne, a dinamične svirke koja, uhvaćena u tipično prirodnom a kristalno čistom Impulse! kvalitetu produkcije prosto blista. Haynes, znatno stariji od ostalih u bendu, je sa svojim iskustvom, snažnim udarcem i osećajnim sinkopiranjem, svakako presudan za to kako The Blues and the Abstract Truth zvuči istovremeno i tradicionalno i moderno.
Naravno, ključne su Nelsonove kompozicije i aranžmani, teme pisane sa mnogo pažnje a zatim aranžirane gotovo naučnom metodologijom. Čak i komadi najbliži „klasičnom“ bluzu – recimo kompozicije na B strani koje se više drže klasične dvanaestice u svojim temama i solažama – deluju sveže i inovativno zahvaljujući Nelsonovom radu sa harmonijom a zatim i svakako briljantnom radu svih solista. U kontrastu sa tim, kompozicije na prvoj strani eksperimentišu sa pristupom razvijajući i razbijajući formu od dvanaest taktova kompleksnijim aranžmanima i nadahnutim harmonskim radom.
The Blues and the Abstract Truth je album što je otvorio dekadu u kojoj su dominirali giganti saksofona, lideri koji su svoje bendove prevodili gotovo proročkim zovom i praktično agresivnim zvukom. Iako i sam saksofonista po vokaciji, Nelson je na ovom albumu neko ko najviše radi iz pozadine, sedeći za kontrolama i pažljivo, skoncentrisano usmeravajući mašinu sastavljenu od najboljih muzičara onog doba. The Blues and the Abstract Truth time ima i jedan bezvremenski kvalitet, zvučeći kao ploča koja bluz, houdaun, sving i naravno bebop smešta u isti estetski prostor a onda provlači kroz fantastične autorske vizije svakog od članova seksteta dok ono što se pojavi na drugoj strani ne bude čist brilijant vrhunskog džeza. Pa, mislim, zaslužili smo, valjda, kao ljudska vrsta, da imamo u svojoj kolektivnoj istoriji i po neku ovakvu ploču.