Pogledao sam film First Love koji je Takashi Miike režirao 2019. godine a za koji su pedantni hroničari njegove karijere izračunali da mu je stotreći režiserski uradak po redu. Koliko često možete da kažete da nečiji stotreći film demonstrira da je autor u životnoj formi i ne samo pokazuje do perverzije izbrušene zanatske veštine već i to da se odlično zabavljao dok ga je pravio? Miike, sada već u sedmoj deceniji svog života, je danas institucija i legitimno je reći da je odavno izgubio pravo da nosi nadimak „Agitator“ ali Miike, sudeći po ovom filmu (a posle koga je snimio još barem četiri (a peti je trenutno u pripremi), ne da nije izgubio ništa od svoje poslovične ekonomičnosti i lakoruke ekstremnosti već se može i argumentovati da sve to on danas servira sa još više šarma i spretnosti.
Činjenica je, naravno, da je poslednjih desetak godina Miike i na filmu i na televiziji uposlen u ogromnom procentu vremena kao autor koji znalački i efikasno prevodi popularne mange u medijum sedme umetnosti (Blade of the Immortal, Jojo’s Bizarre Adventure, Terra Formars, As the Gods Will, Mogura no Uta) ili, ako pravi programe koji nisu zasnovani na strip-predlošcima, to često budu stvari za omladinu i decu (Secret × Heroine Phantomirage!, Idol × Warrior Miracle Tunes! I ostale televizijske stvari koje je recentno radio). Čak i ja sam, poslednji put kada sam o njemu pisao, pre više od deset godina, pisao baš o omladinskim filmovima pravljenim po manga i anime predlošcima. No, Miike, zahvaljujući zbilja neopisivo brzoj produkciji, sebi može da priušti da pravi filmove iz svih žanrova koji ga istorijski zanimaju pa je tokom prethodne decenije on uradio i nekoliko samurajskih, i nekoliko jakuza filmova, nekoliko horora, drama… Preterano bi bilo reći da je SVE što je Miike ikada napravio vrhunski i nezaobilazni filmski sadržaj, ali je činjenica da postoji veoma malo režisera u čitavoj istoriji medijuma koji imaju ovako visok odnos kvaliteta i kvantiteta svoje produkcije.
First Love je, recimo, film koji se beznaporno vraća jakuza-motivima koje je Miike već toliko puta obrađivao, urbanom zločinu na ulicama Tokija, ljudima sa one strane zakona sa karakterizacijama većim od života i suludim planovima za bogaćenje, ali autor u njemu pronalazi sasvim sveže načine da već poznate motive smućka tako da finalni produkt bude ona poslovična visokooktanska vožnja kroz noć megalopolisa ispunjena nasiljem, svakako, ali i svojevrsnim otkrovenjima koja će, barem nekima od likova, nepovratno promeniti život nabolje. Ostali će do jutra ionako mahom biti mrtvi.
Otkada mu je Quentin Tarantino igrao u Sukiyaki Western Django (pre, već punih četrnaest godina, jao nama), Miike je na zapadu neretko i dobijao poređenja sa američkim režiserom, velikim delom i jer su mu filmovi, ne napuštajući sasvim ekstremnost po kojoj se pročuo, postali u proseku nešto vedriji, ili su barem imali humor bliskiji zapadnom gledaocu. Bizarne, apsurdističke scene iz Dead or Alive ili Visitor Q ili Ichi the Killer ili Full Metal Yakuza su, da bude jasno, uvek u sebi nosile njegov karakteristični crni humor, ali su mu noviji filmovi, reklo bi se, postali za nijansu manje nihilistički. Otud je i First Love sasvim legitimno dobio reference na Tarantina u prikazima na Engleskom jeziku koje sam čitao, ali bi se moglo argumentovati da za razliku od Tarantina koji je danas vrlo programski usporio svoje filmove i uživa u ekstremno dugačkim tangentama koje znaju da budu i malo self-indulgentne, Miike i dalje razume važnost visokog tempa pripovedanja i anarhičnu energiju koja gledaoca možda povremeno može i da zbuni ali će ga poput bujice nositi napred.
Utoliko, First Love bi se mogao posmatrati, ako ste baš voljni da povlačite paralele sa Tarantinom, kao Miikeova varijacija na ranog Tarantina, Reservoir Dogs ali i True Romance (koji je, naravno, Tarantno samo napisao a režirao ga je pokojni Tony Scott), film o običnim ljudima uhvaćenim gotovo slučajno u vrtlogu organizovanog kriminala, koji u sebi moraju da nađu snagu da prežive, a negde se usput i zavole. Postoje i direktnije paralele, recimo, sa „profesijama“ glavnih junakinja oba filma, ali ovde pre svega pričamo o sličnosti na jednom konceptualnom nivou a ne o kopiranju priče. Ključno, gotovo čitav First Love smešten je u jednu noć,a Miike vrlo znalački barata povelikim ansamblom likova, da bih ih na različite načine spajao i razdvajao sve do urnebesnog finala koje sadrži sve ono što očekujete od ovakve priče, pa onda i još malo preko toga.
Glavni junak filma je Leo Katsuragi, mladi bokser koga su roditelji još kao bebu ostavili pored kontejnera i koji boksuje jer je to jedino što zna da radi iako nema bogznakakve planove niti ambicije u životu. Kada mu lekar posle jednog sumnjivog nokdauna u ringu pokaže MRI snimak glave, sa tumorom koji ne može da se operiše, Leo se suočava sa činjenicom da još nije naučio ni da živi a već treba da se sprema za umiranje.
Njegova „parnjakinja“ je Monica aka Yuri, mlada žena koja se prostituiše preko sajta za upoznavanje da bi vratila dug jakuzama koji je napravio njen otac raspokuća, alkoholičar i zlostavljač. Monica živi životom moderne robinje, zaključana u stanu koji koristi jedan od likova što jakuzama pomažu u rasturanju metamfetamina, izlazeći samo da odradi mušterije, a kada je vlasnik stana i njegova devojka nadgledaju pomoću GPS aplikacije na telefonu. Monica bi se ionako sama vratila posle svakog posla jer je i sama navučena na metamfetamine i nema mnogo izbora…
Ovo je vrlo mračan početak filma, ali Miike sve režira lepršavo, brzo i efikasno, dajući svakoj od scena i nešto duha, pazeći da gledaoca ne zaplaši nekakvim prenaglašenim pesimizmom. Sa druge strane su, naravno, oni najgori među najgorima, tokijske jakuze, tokijske trijade, dileri, ubice i siledžije. Jedan mladi i perspektivni jakuza po imenu Kase odlučuje da svoju porodicu izradi za skupi tovar metamfetamina, uz pomoć pokvarenog policijskog inspektora, a za taj plan mu treba da se inspektor nađe sa Monicom, dok će sva krivica biti svaljena na Kineze. Istovremeno, iz zatvora izlazi jedan od šefova kineske bande koji je izgubio ruku u sukobu sa jednim od Kaseovih šefova i zaklinje se na osvetu. Dolazi noć isporuke metamfetamina, a kao da je jedini koji to veče ne zna šta da radi baš Leo što besciljno luta tokijskim ulicama i meditira o svojoj skoroj smrti. U jednom trenutku, Monica, već na „sastanku“ sa pomenutim prljavim policijskim inspektorom počne da halucinira (priviđa joj se sopstveni otac samo u gaćama, ogrnut krevetskim čaršavom) i da beži niz ulicu. Leo se sasvim slučajno tu zatiče i, pogrešno misleći da mladu devojku juri sredovečni muškarac, refleksno nokautira inspektora…
Od te tačke nadalje First Love je toboganska vožnja noćnim Tokijom u kojoj nekoliko grupa ljudi pokušava da se snađe u sveopštoj konfuziji oko nestale prostitutke, nestale policijske značke, nestalog tovara metamfetamina pa i sve većeg broja leševa koji počinju da se pojavljuju sa svih strana. Leo i Monica su upućeni jedno na drugo najviše silom prilika, ali, kako i ime filma sugeriše, među njima se rađa i izvesna emocija, mada Miike nikada ne upada u otvoreno melodramski ton i njegovi glumci, iako oboje izuzetno lepi i mladi (Masataka Kubota je veoma popularan mladi glumac u bioskopu i na televiziji poslednjih nekoliko godina a Sakurako Konishi je ovo bio tek drugi film i odlično je ispala), posao odrađuju uzdržano, bez otvorenog „ljubavisanja“. Hoću reći, „udržanost“ je verovatno najređe korišćena reč u pisanju o Takashiju Miikeu ali on je u ovom filmu veoma pažljivo postavio stvari da ne uspori munjevito odvijanje priče ni jednim suvišnim kadrom, pa je otud (buduća) romansa dvoje mladih protagonista samo implicirana, nikako eksplicirana i to filmu vrlo lepo stoji.
A što je dobro, jer Miike zapravo ovim dvoma likovima daje iznenađujuće malo vremena, koje mu je potrebno za pitoreskne kriminalce što čine ostatak ansambla. I ovde imamo mnogo sjajnih kreacija – Ichikawa Juna Murakamija je izuzetno kul jakuza-ideal, Yen Cheng-kuo je izvanredno prisustvo kao Jednoruki Wang, a šou gotovo da kradu Shota Sometani kao madi, ambiciozni ali nespretni jakuza Kase i pevačica i glumica Becky kao potpuno neverovatna Julie. A ovde čak nisam pomenuo ni odličnu Mami Fujioku ili sjajnog Naoa Omorija.
Sometani je izvor velikog dela apsurdističkog humora u filmu s obzirom da su čitav zaplet i zamešateljstvo oko metamfetamina i komplikovanog plana da se obogati na račun svoje bande a za sve okrivi Kineze – njegovo delo. Njegov lik, Kase je predstavnik mlade generacije jakuza, onih koji su verni tradiciji samo na rečima i po oblačenju a kojima, reklo bi se, naklapanja o časti i lojalnosti uđu na jedno a izađu na drugo uvo. Kase smatra da je u redu da ukrade od, jelte, lopova, čak i da ubije ljude koji ionako metamfetaminima ubijaju tolike druge ljude, ali Kase je i mlad, neiskusan, suviše samouveren pa se njegov plan raspada u realnom vremenu kroz nisku urnebesnih scena u kojima Miike savršeno odmerava humor i nasilje. Kada u jednm momentu Kase mora da ubije jakuza-kolegu da ovaj ne bi familiji otkrio njegov plan, njegova frustracija je sasvim opipljiva jer ne može a da ne promrmlja u neverici „koji mi je ovo leš večeras po redu?“ Film njegov lik koristi kao neksus nemoralnosti i, ako hoćete, zla, koje ovde nije element postojećih sistema organizovanog kriminala već naprosto obična ljudska gramzivost, lenjost, prezir za druge.
Otud je i Kaseova sudbina najbizarnija do samog kraja, sa prvo emotivnom i intelektualnom disocijacijom njegove ličnosti na ime ogromne količine metamfetamina koje nenamerno unese, a na kraju i sa fizičkom. Film ima više dekapitacija i amputacija ali Kase je onaj za koga je gledalac najviše vezan, pa i njime najviše fasciniran, i Miike odlično igra na kartu harizmatičnog mladog glumca.
Sa svoje strane Becky (aka Rebecca Eri Rabone) u ulozi Julie odlazi podaleko iz svoje zone komfora i igra jednu od nekoliko „tough“ žena u ovom scenariju, dajući ulozi jednu bestijalnu, zastrašujuću energiju. Iako Julie nije pozitivan lik – vidimo kako tretira sirotu Monicu na početku – Becky je do kraja potpuno proda gledaocu, pokazujući je ne samo kako se preduzimljivo i efikasno brani od seksualnog napada već i kao osobu kojoj je zaista stalo do svog partnera i koga ona do kraja filma legitimno želi da osveti. Kako se radi o atraktivnoj i popularnoj pevačici čija je karijera negde u ovo vreme bila žestoko potresena preljubničkim skandalom (tim gorim s obzirom na to koliko agencije u Japanu polažu na kreiranje iluzije da su njihove zvezde devičanski čiste), i da je morala da se javno izvinjava, može se spekulisati da je način na koji Becky igra Julie, sa tom divljačkom energijom i destruktivnim šarmom ponikao iz njenih stvarnih, proživljenih frustracija i osećaja sputanosti.
Dve je stvari ključno prepoznati u tome kako Miike režira First Love. Prva je ta zanatska superiornost u kojoj film prikazuje gomilu likova koji su svi žrtve konfuzije, pogrešnih pretpostavki, slučajnih grešaka i prevarnih namera, a da gledalac ni u jednom trenutku nije sam zbunjen već ima kristalno jasnu nit koju prati kroz narativ i taj osećaj prijatne nadmoći nad likovima od kojih u svakom trenutku zna više. Ovo je nije Miike-kao-Tarantino, već naprotiv, Miike kao idealna verzija Miikea, sa pričom koja skače od lika do lika i mesta do mesta, velikom brzinom, a bez nejasnoća i dvosmislica. Pričamo o čoveku koji je uvek bio superioran u pogledu individualnog kadriranja, dinamične montaže, tečne akcije, ali verujem da su mnoga njegova remek-dela poput, recimo filmova Big Bang Love, Juvenile A, Gozu ili Izo – pa i samog Koroshiya Ichi – deo publike zbunjivala meditativnošću i refleksivnošću umetanim između scena žestine i viscere, čime su fimovi imali neujednačen tempo i zahtevali aktivno (često i ponovljeno) gledanje da bi zaista „legli“. Sa First Love Miike nema ambiciju da nas angažuje filozofski dublje od toga da pokaže glavnog junaka koji se bori za pravu stvar iako je njegov sopstveni život praktično istekao, pa je i film primereno efikasan i jako efektan u svom nizu epizoda povezanih savršenom montažom u jednu impresivnu celinu. Pa pogledajte scenu sa psom-igračkom i svećama!
Drugo je to da je Miike ovde sačuvao sve one elemente po kojima ga znaju i oni što nisu gledali ni jedan njegov film – First Love ima i atraktivnu akciju i transgresije najrazličitijih vrsta, sa gangsterom koji na zadnjem sedištu automobila što ga progone i jakuze i trijade krvari od metka a prostituka pokušava da pošmrče metamfetaminski prah koji mu se prosuo po pantalonama, od čega on dobija jaku erekciju, recimo – ali First Love izbegava da ih koristi bilo nihilistički bilo maniristički. Ovo je film koji uprkos svom krvoproliću, zlu i odlascima u akcione ekstreme (kao što je kratki upad animacije pred kraj priče i nervozni saundtrak Kojija Endoa) ima jedno toplo, humano jezgro, sa dvoje mladih i, neverovatno, neiskvarenih likova u srži koji ne žele ništa sem da imaju normalan, na kraju balade zajednički život.
Ovaj humanizam je nešto što je Miike decenijama uspešno prikrivao dajući nam bizarne nihilističke kavalkade u Dead or Alive, Fudoh: The New Generation, Ley Lines, Ichi the Killer, psihološki osakaćujući čitavu jednu generaciju sa zastrašujućim Audition, no pod stare dane veliki majstor pokazuje kako se može napraviti i film koji je jednako „oštar“ kao i njegovi stari radovi a da ima i jedno toplo, pa i romantično, ali nikako sentimentalno, nikako patetično jezgro. First Love je baš ono što je svetu bilo potrebno u ovom teškom pandemijskom vremenu, pa, ako imate mogućnosti i inklinacija, priuštite sebi dozu vrhunskog akciono-trilerskog, a komičnog i romantičnog Miikea. Zaslužili ste.
