Pročitao sam vrlo zanimljiv istorijsko-dokumentaristički grafički roman For Justice: The Serge & Beate Klarsfeld Story, koga je početkom ove godine na Engleskom jeziku izdao američki ogranak francuskog strip-izdavača Les Humanoïdes Associés a koji je prethodne godine na Francuskom izašao pod naslovom Beate et Serge Klarsfeld. Ovo je napisao Pascal Bresson, čovek koji je prvi deo svoje strip-karijere uglavnom centrirao oko stripova za decu da bi se poslednjih godina specijalizovao za biografske radove u koje i For Justice spada. Crtač Sylvain Dorange je, pak, poznat po radu na političkoj karikaturi ali i takođe po biografskim radovima (uključujući recentnu biografiju Hedy Lamarr). Ova dva autora su, dakle, vrlo dobar izbor za priču koja na približno dve stotine strana pokriva najveći deo života bračnog para Klarsfeld, dvočlane nemačko-jevrejske ekipe (on francuski Jevrejin, ona Nemica) koja je svoj život posvetila izvođenju nacističkih zločinaca i njihovih kolaboracionista u Francuskoj pred lice, jelte, pravde.
Serge i Beate Klarsfeld nikako nisu nepoznat par, naprotiv, radi se o ljudima koji su u velikoj meri zaslužni za buđenje svesti šire javnosti u osamdesetim godinama prošlog veka o tome da mnogi nacistički zločinci iz drugog svetskog rata nisu bili adekvatno procesuirani. Sam Serge je rođen u Rumuniji u jevrejskoj porodici koja se preselila u Francusku pre Drugog svetskog rata, a što se pokazalo kao fatalno. Francuska je svakako pre rata delovala kao ozbiljna sila, u Evropi cenjena kao jedan od glavnih igrača ali ne samo da je njena kapitulacija pred Nemačkom bila relativno brza već je i marionetski višijevski režim Maršala Petena u punoj meri omogućio nacistima da metodično rade na progonu Jevreja. Ova etnička i religijska grupa je u Francuskoj tokom drugog svetskog rata svedena na jednu trećinu svog predratnog broja, što je svedočanstvo o tome koliko je usred zapadne Evrope holokaust bio ozbiljno sprovođen i da nismo samo mi Sloveni (prevashodno Poljaci, ali svakako i mi sa Nedićevom saradnjom sa okupatorom na pritvaranju Jevreja) bili efikasni kolaboracionisti po ovom pitanju. Serge Klarsfeld, kako i ovaj strip prikazuje, je izgubio oca tokom rata, koji je bio uhapšen u jednoj od akcija i odveden u logor, a mala porodica je bežala po celoj Francuskoj kako majku i decu ne bi zadesila ista sudbina. Strip ne ide u prevelike detalje o tome kako su izgledali logori i koliko se u njima umiralo, ali prosta činjenica da su nacisti u logore slali decu i prosti brojevi koje dobijamo kroz priču daju srazmere monstruoznosti zločina činjenih u ratu.
Naravno, „zločin protiv čovečnosti“ je posle Drugog svetskog rata formiran kao koncept, upravo da bi se dodala nova pravna – i istorijska – nijansa holokaustu i proces nacističkim vođama u Nirmbergu je bio prvi na kome je ovaj koncept propisno sudski obrađen. No, održana 1945. i 1946. godine ova su suđenja gađala samo najviše slojeve nacističkog režima i trebalo je da posluže kao svojevrsna tačka na Drugi svetski rat, nešto čime će prevashodno Evropa zatvoriti jedan mračan deo svoje istorije, okrenuti novi list i nastaviti dalje.
Hoću reći, ovo je bio prevashodno politički formatiran rad koji je trebalo da utemelji pobedu Saveznika u Drugom svetskom ratu i jasno osudi vrh nacističkog režima, ali ne i temeljito čišćenje pogotovo nemačkog društva od svih koji su isprljali ruke. Životna priča Sergea i Beate Klarsfeld se bavi upravo ovim pomeranjem fokusa sa političkog nivoa na nivo prava i pravde koji se tiče „lokalnijih“ pitanja. Sergeovo iskustvo iz Drugog svetskog rata kao i smrt oca u logoru su za njega predstavljali snažnu motivaciju da traži vrlo konkretna imena među nemačkim bivšim nacistima ali i među francuskim kolaboracionistima, dok je Beate bila predstavnik mlade, nove nemačke levice, užasnute saznanjima šta je vrh njihove države radio u ratu ali još i više prepoznavanjem da neki uticajni i aktivni nacisti iz tog vremena danas ne samo uživaju ugled u društvu već i zauzimaju čelne pozicije.
Strip u dobroj meri i počinje prikazivanjem čuvene scene koju je Beate napravila 1968. godine udarivši pred kamerama šamarčinu tek ustoličenom nemačkom kancelaru Kurtu Georgu Kiesingeru, nazvavši ga nacistom i pozivajući ga da se sam povuče sa funkcije. Kiesinger, koji je pobedio na izborima levičarskijeg Brandta je zaista imao ozbiljnu nacističku prošlost i ovaj napad na njega je bila jedna od prvih vidljivijih akcija koje su Klarsfeldovi izveli kako bi skrenuli pažnju na činjenicu da mnogi ljudi koji su imali moć da odlučuju o ljudskim životima tokom rata, i o tu se odgovornost više nego ogrešili, danas žive bez ikakve brige i ponovo osvajaju moćne pozicije u društvu.
No, glavni deo stripa se bavi kasnijim naporima ovog bračnog para da dođe do nekoliko vrlo prominentnih nacističkih oficira i izvede ih pred sud, poglavito za zločine počinjene u Francuskoj. Serge i Beate su se upoznali u Parizu i strip ih pokazuje kao mlade, ideološki veoma strastvene osobe koje posmatraju kako je u Evropi narativ o Drugom svetskom ratu i nacizmu ušao u neke sasvim smirene tokove i ne samo da pravda za mnoge Jevreje pobijene u Holokaustu nikada nije dosegnuta, već se i može govoriti o inkorporiranju nacista u strukture moći.
Iz današnje perspektive kada se aktivizam često svodi na pujdanje internet-svetine da kensluje nepodobne osobe, svakako treba primetiti kako je ostrašćenost Klarsfeldovih koja se vidi i u samom stripu nešto što je i onda među mnogima izazivalo negativne reakcije. Pomisao da nekakvi mladi levičari idu unaokolo, smaraju poštene građane, demonstriraju na ulici, deru se i gnjave svakog u dometu glasa o stvarima koje su se desile pre tri decenije je svakako bila iritantna, ali ključna razlika je, naravno, u tome da su Klarsfeldovi, uz ozbiljna lična odricanja i žrtve (strip prikazuje ekonomske tegobe kroz koje je bračni par sa dvoje dece prolazio baveći se svojim radom) imali pred sobom i jasan, konkretan cilj: prikupljanje dokaza da se ljudi odgovorni za smrt hiljada odraslih Jevreja i njihove dece osude i time uspostavi jasan istorijski stav.
Jedan od ovih ljudi je i čuveni Klaus Barbie, u to vreme odavno u Južnoj Americi gde je živeo pod lažnim imenom i ustupao svoje veštine mučitelja i „ispitivača“ tamošnjim represivnim režimima. Veliki deo stripa otpada na prikazivanje jako dugačkog i iscrpljujućeg rada koji su Klarsfeldovi uložili prvo u dokazivanje da je čovek o kome pričaju zaista Barbie, zatim u prikupljanje dokaza da se ponovo pokrene postupak protiv njega (nakon što je dvaput osuđen na smrt u odsustvu, ali uz zastarevanje ovih osuda u međuvremenu na ime ukidanja smrtne kazne u Francuskoj) ali i, ključno, pronalaženje svedoka spremnih da potvrde šta je sve Barbie radio u Francuskoj tokom rata i da je bio više nego svestan da je slao ljude u smrt. Strip nikada ne dobija trilerski ton ali svakako postoji jedna prirodna napetost u posmatranju peripetija kroz koje Beate prolazi u Boliviji i Peruu dok se ubeđuje sa zvaničnicima, biva privođena i zastrašivana, a njen muž sedi u Parizu i nada se najboljem. Tokom dugih godina Klarsfeldovi će kreirati i svojevrsnu mrežu saradnika i pomagača i u Južnoj Americi i kod kuće a Serge – inače istoričar po vokaciji – će marljivo raditi na dobijanju diplome pravnog fakulteta i advokatske licence, kako bi mogao direktno da se uključi u suđenja kada ih jednom bude. Na kraju dugogodišnji istrajni pritisak – pogotovo posle pokazivanja da je Barbie uvezan i sa organizovanim kriminalom – daje rezultat i Klaus Barbie biva deportovan iz Bolivije i isporučen Francuskoj 1983. godine, gde mu je četiri godine kasnije, na suđenju koje je pokazalo i njegove veze sa obaveštajnim službama SAD izrečena kazna doživotnog zatvora a koji je izdržavao sve dok nije umro od raka 1991. godine.
For Justice nije posebno „fikcionalizovan“ rad, ovo je vrlo dokumentaristički strip koji radi inscenacije samo onoliko koliko je potrebno i prikazuje svoje protagoniste sa jednim prilično naturalističkim tonom. Naravno, ima ovde scena koje su „porodične“ i ljudske a ovo je bitna dimenzija utoliko što su Klarsfeldovi u sedamdesetima već počinjali da budu i meta zastrašivanja od strane nacističkih simpatizera (okupljenih oko grupe ODESSA, a čijih se grafita i ja sećam po Beogradu osamdesetih godina) a kasnije su pokušavani i atentati. Sa druge strane, strip prikazuje Klarsfeldove i u neuspešnim, slabo isplaniranim akcijama u ranijem delu njihove aktivističke karijere, kao što je pokušaj kidnapovanja Kurta Lischke, bivšeg gestapovca kome u Nemačkoj nije suđeno i koji je uživao solidan društveni status, čak radeći i kao sudija. Strip ne pominje saradnju Klarsfeldovih sa Štazijem za koju smo saznali nakon što su otvoreni poverljivi dokumenti istočnonemačkih službi 2012. godine, a što je očigledno pomalo škakljiva tema. S druge druge strane, kako je pogotovo Beate bila vrlo ubeđena i jaka levičarka, nije neko preterano iznenađenje da je familija prihvatila podršku koja je dolazila od strane komunističkih organa, pogotovo upereno protiv zapadnonemačkih političara sa nacističkim prošlostima…
For Justice je izrazito zanimljiv strip uprkos svom sasvim dokumentarističkom, nimalo žanrovskom tonu i crtežu koji je izuzetno funkcionalan, čak i karakteran ali bez ikakvog stripovskog, jelte, glamura, jer se bavi temom koja, nažalost, danas i dalje veoma aktuelna. Možda i aktuelnija nego pre. Klarsfeldovi su i sami u intervjuima izražavali zabrinutost zbog uspona ekstremne desnice i neonacizma u Evropi tokom poslednjih godina, govoreći da se ne osećaju sigurno, a što, s obzirom na njihovu prošlost i ogroman napor u kreiranje Evrope kao prostora u kome nikada neće moći da se ponovi išta slično holokaustu i progonima Jevreja, ima popriličnu težinu.
No, i za nas ovde je ovaj strip podsticaj na razmišljanje uzevši u obzir poslednjih trideset godina istorije regiona, srpsku ulogu u zločinima protiv čovečnosti (i, naravno, ako ste tako raspoloženi, i uloge drugih) i činjenicu da danas na pozicijama Predsednika skupštine i Ministra unutrašnjih poslova imamo bliske saradnike vođa režima koji je ubijao političke protivnike, novinare, i kumovao (ako već ne direktno učestvovao u) genocidnim aktivnostima u regionu. Da ne pominjemo da je Predsednik države blizak saradnik političara pravosnažno osuđenog za ratne zločine. Dok, naravno, ne bi bilo razumno sugerisati da su Slobodan Milošević, Mirjana Marković i Vojislav Šešelj uporedivi po svojim učincima sa nacistima iz vrha Hitlerovog režima, ovde pre svega pričamo o brojevima i manje jasno istesanoj ideologiji, ali je fakat da su u pitanju neke od najmračnijih figura naše recentne prošlosti čiji sajdkikovi, portparoli i kumovi danas sede na najmoćnijim pozicijama u zemlji i da mi to, neko uz više, neko uz manje gunđanja, uglavnom prihvatamo kao „normalno“ stanje. For Justice je utoliko strip koji ako ništa drugo, služi da nas podseti da se zapitamo jesmo li normalni. Digitalna edicija je na Comixologyju dostupna ovde.
