Središnji deo trilogije Outrage Takeshija Kitana, Outrage: Beyond pokazuje da se iz haosa može pomoliti red, ako znate šta radite. Štaviše, ovaj film skoro da me je ubedio da je Kitano od početka znao šta radi i da nihilistički haos prvog filma nije bio samo izduvavanje frustracija na obe nozdrve i pružanje publici onog što ona želi – nasilja i ultranasilja – pa nek svet izgori, već promoćurno kreiran prvi deo trodelne priče da privuče pažnju i postavi očekivanja na potrebnu razinu.
Utoliko, iako mi je prvi Outrage bio nesumnjivo prijatan za gledanje, ali u njemu nisam našao previše dubine i zaključio da je Kitano ovde mehanički, pa i dosta prkosno napravio film bez ijednog simpatičnog (ili makar dvodimenzionalnog) lika i bez zapleta dalje od ideje da su svi loši, svi će svakog izdati i (skoro) svi će do kraja poginuti, e kako bi publici pokazao šta se događa kada ona ignoriše njegove „umetničkije“ radove, posle gledanja Outrage: Beyond čini se da je stari lisac uvek u pripremi imao višeslojniju i kompleksniju priču, pa i čitavu trilogiju na umu. Outrage je, očigledno, Kitanov magnum opus u domenu jakuza-filma, njegov niskobudžetni, opori, a opet duhoviti projekat građenja japanskog „Kuma“. Iako je Outrage: Beyond i dalje izuzetno nasilna tvorevina, pa i dalje prilično klasičan, staromodan jakuza film sa neprikrivenim komercijalnim pretenzijama, strukturalno i ritmički ovo je zapravo značajno ambiciozniji ali i odmereniji rad koji lagano, sistematski postavlja figure na tablu pre nego što se razreši u seriji brutalnih krešenda. Da ne bude zabune, Outrage: Beyond je daleko od savršenog filma, ali je Kitanovo majstorstvo kreiranja višeslojnih priča i likova koji imaju dubinu iako provode najveći deo vremena projektujući ultramačoidne gokudo persone ovde izrazito vidljivo, počinjući od samog lika Otomoa, ostarelog gangstera kojeg je Kitano igrao i u prvom filmu.
Već sama činjenica da je Outrage dobio nastavak iako je nekih 95% likova u tom filmu završilo u večnim lovištima – uključujući samog Otomoa, delovalo je u finalu – je demonstracija Kitanove zanatske veštine. Naravno, sam Otomo mora da bude vraćen u priču magijom retkonovanja koja je negde u rangu Balkan Ekspres 2, ali Outrage: Beyond tokom prvih pola sata impresionira uvođenjem reda tamo gde je vladao samo haos, pokazujući nam da likovi koji su u prvom filmu delovali samo kao bića impulsa i nekontrolisanih afekata što prilike koriste onako kako one nailaze, a bez nekakvog ozbiljnog plana i strategije, zapravo pored gladi i besa što su ih tada karakterisali imaju i ambiciju, pa i organizacione sposobnosti.
Outrage: Beyond, dakle, odgovara na pitanje (kako nastaviti film u kome je većina likova pobijena pre kraja) time što vrlo umešno rukuje likovima što su u prvom filmu bili samo deo zida zaglušujuće buke nasilja i ubijanja i prikazuje ih ne samo kao impulsivne oportuniste već i kao spretne taktičare pa i srazmerno napredne mislioce. A onda ih opet sve poruši kao kegle.
Početak nastavka je sporiji i uredniji: nakon pokolja koji smo gledali u Outrage i urušavanja nekoliko gangsterskih porodica pod plimom nasilja koja je izrasla u rat što ga niko nije „zvanično“ proglasio, nakon puča u vrhu klana pod čijim se skutom sve to dešavalo, u Outrage: Beyond imamo neku vrstu Pax Sannoana (?). Klan Sanno, pod novim rukovodstvom je brutalna, vrlo disciplinovana kriminalna organizacija u čijem su vrhu ljudi koji su u prvom filmu pokazali da nemaju skrupule – niti neku veliku kontrolu impulsa – a koji sada ne samo da vladaju željeznom rukom već i imaju sasvim nove, neko bi rekao vizionarske, ideje za dalji rast i razvoj. Nije ovo, naravno, nekakav originalni pristup – mladi i divlji koji se pretvaraju u starije i konzervativne je česta tema u ovakvim filmovima – ali je Kitanova obrada vrlo zanimljiva.
Ako je jedna od tema koje je prvi film baštinio bila ta tenzija između old school jakuza vojnika, vernih tradiciji, časti, klasičnoj hijerarhiji, i novog soja spremnog na sve samo zarad ugađanja svojim neposrednim željama, gde su izdaje i zabadanja noževa u leđa na kraju došli ne samo kao ishodi usijanih momenata preokreta već su komadovani sa vrha, pokazujući urušavanje čitavog sistema pravila i subordinacije na kome je organizovani kriminal u Japanu stolećima počivao, Outrage: Beyond je zapravo razrada ove formule u prvih pola sata, čak i odmerena, tiha satira ne toliko na sam organizovani kriminal koliko na čitavo društvo i biznis kao njegovu reproduktivnu granu. Klan Sanno nije puka skupina kriminalaca koji obrću keš od kocke, kenjaju o časti i traže od drugih da seku mali prst čim se ne poklone dovoljno duboko, već, na početku ovog filma, efikasna biznis-mašina koja gazi granice nekada nedodirljive za kriminalne klanove (sam početak pokazuje asasinaciju visokog policijskog službenika koji je počeo da preduboko čačka po klanovim poslovima), sarađuje sa državom (pominje se trgovina ljudima – u saradnji sa Ministarstvom spoljnih poslova) i generalno u centar svojih prioriteta stavlja rast i razvoj, po ugledu na korporacije.
Štaviše, Kitanova satira je duhovita baš zato što u jedan predimenzionirano žanrovski, mačoidni ambijent ubacuje priče o kretanju vrednosti deonica, hedž fondovima i sličan corporate-speak dok se matore glavešine porodica zgledaju i pitaju se kuda su nestala ona vremena kada se gledalo koliko si godina odrobijao za klan a ne koliko si mu para doneo. U jednom momentu čujemo i gunđanje na to da klan Sanno pod novim rukovodstvom za godišnje sastanke i slične prigode čak ne iznosi ni najosnovnije posluženje. Deluje da nova generacija gazi bez milosti i nema nikakvog poštovanja za ljude koji su decenijama podmetali leđa za opštu stvar – jedan od starijih egzekjutiva sa gađenjem ukazuje da Nishino, brutalni egzekutor iz prvog filma a sada čovek broj dva novog rukovodstva klana, nije nikada ni bio u zatvoru, da čak nema ni tetovažu.
Ključna figura cele ove priče, uključujući prvi film je, pokazuje se inspektor Kataoka, koji nije samo podmitljivi pandur što često i rado ide na ručkove sa kriminalcima već, ispostavlja se, igrač koji svojim metodama rešava probleme disbalansa na tokijskoj gangsterskoj sceni. Ako je u prvom filmu delovalo da je Kataoka samo ubacio šibicu u gomilu baruta i sena koju su uveliko pripremile jakuze, da vidi šta će biti, u Outrage: Beyond vidimo da on prebrz – i destabilišući – rast klana Sanno rešava sa osmehom, mračnim mahinacijama u kojim nema mesta za sentimentalnost.
Osnovna priča u Outrage: Beyond pokazuje kako ono što je sagrađeno na nasilju, biva razgrađeno isto tako, veštim manipulisanjem iz pozadine i podsticanjem „prirodnih“ impulsa za osvetom i zaštitom časti kod kriminalaca. Ali jedan od slojeva ove priče se bavi Otomom koji biva pušten iz zatvora neočekivano rano, baš zato što Kataoka njegovu osvetničku energiju vidi kao presudan kapacitet tamo gde su šefovi porodica što ne vole Nishinoa i novog šefa klana, Katoa, posrnuli jer se plaše da imaju previše izgube. Otomo je neko ko je već sve izgubio – prijatelje, porodicu, saradnike, slobodu, gotovo i život – ali njegova glad za osvetom, za Kataoku iznenađujuće, je skoro na nuli.
Kitano lik Otomoa ovde umešno produbljuje dajući nam spori, odmereni portret jakuze koga zatvor nije ni slomio niti smekšao ali ga je naučio da sortira prioritete u životu. Otomo je sada ostareli, zamišljeni eks-zatvorenik koji samo želi miran život i lagani odlazak u penziju – a što mu se nudi od strane lokalne korejske bande koja kao da ima više poštovanja za starog vojnika od njegove japanske sabraće. No, kako se niko nikada u ovim filmovima nije mirno penzionisao, tako neće ni Otomo. Kataoka uspeva da ga upari sa Kimurom, likom iz prvog filma koga je Otomo (nepravedno) osakatio na početku i koji ga (sad to vidimo, neuspešno) ubija u zatvoru na kraju, i saradnja dvojice nominalno neprijatelja je naprosto prirodna. I jedan i drugi radili su ono što im je bilo naređeno ili ono što je nalagala čast i mada je potrebno malo gurkanja od strane Kataoke (pa malo i prljavih trikova…) na kraju se Otomo i Kimura praktično sudbinski usmeravaju na to da sruše klan Sanno uz pomoć klana Hanabisha iz Osake koji sa tokijskim kolegama ima pakt o nenapadanju.
Ima ove mnogo toga za raspakovati – to kako dvojica nominalno bivših kriminalaca iz vremena kad se kao, znao red, predstavljaju praktično simbolički presudan protivotrov za nasilni korporativni new school kriminal, to kako čak i među starom školom čast i lojalnost ne znače baš ništa kad se s druge strane pojave interesi, to kako se cela kriminalna imperija, od koje se trese i dobar deo Ministarstva unutrašnjih poslova, na kraju počisti serijom brutalnih, sistematičnih asasinacija koje kao da niko ne može da predvidi ili spreči. I pošto ga ima tako mnogo, ovo je pravo mesto da se primeti koliko je elegantan Kitanov autorski postupak.
Drugi režiseri (i scenaristi) bi se zaplitali u detalje koji pojašnjavaju zašto ovo i kako ono i davali nam montaže i infodampove da vidimo kako kriminalci planiraju svoje akcije i kako znaju ko će biti gde kada krenu u atentat i kako će obezbediti da niko ne može da ih identifikuje, ali ovo je žanrovski garnirung koji Kitano već decenijama smatra nepotrebnim. Njemu su od ove logistike mnogo značajniji unutarnji život protagonista i likovnost scena tenzije i nasilja, sve to prikazano samo u najlakšim, natanjim crtama, pa u krešendu filma dobijamo čistu krtinu, nisku perfektno ekonomičnih scena egzekucija i likova koji prihvataju svoju ulogu u ratu sa stoicizmom ali i razumevanjem da je u pitanju sudbina koju su odabrali još pre nekoliko decenija kada su postali jakuze.
Ima ovde i manirizma, naravno, i posle četvrte ili pete scene u kojoj grupa ljudi u odelima i sa tamnim naočarima pobije istu takvu grupu ljudi, bez mnogo predigre ili objašnjenja, setite se da je ovo samo Kitano koji maše Kopoli preko četiri decenije filmske istorije, ali opet, ta njegova ekonomičnost i efikasnost čine film lakim, brzim i impresivnim u praktično svakoj sceni, bilo da se radi o paru mladih wannabe jakuza koji treba da budu Otomovi telohranitelji a ne znaju gde im je dupe a gde glava, bilo o brutalnoj egzekuciji mašinom za izbacivanje bejzbol loptica.
Najmemorabilnije su svakako scene sa samim Otomom u kojima Kitanov uzdržani stil glume i jednako uzdržana režija postižu idealnu sinergiju. Iako se radi često o scenama ogromne brutalnosti – u jednoj jakuza sebi odgriza prst da bi pokazao svoju posvećenost očuvanju časti, u drugoj Otomo protera burgiju kroz glavu vezanog pripadnika klana Sanno – kakve se kasnije prepričavaju i služe kao neka vrsta viralnog marketinga za gore houndove u publici, svakako treba primetiti da u njima ima suptilne, skrivene ali ne nevidljive satirične supstance.
Jer, kad je Kitano ozbiljan, kao u preokretu u bukvalno poslednjoj sceni, onda tu nema teatra, nema podilaženja publici, samo prodorne, nezaustavljive odlučnosti. Ovom scenom Kitano gledaoca naglo izvlači iz žanrovske uljuljkanosti onako kako likove izvlači iz predvidivih pravila i tradicija i Outrage: Beyond je efektno podsećanje kako ovaj autor ume da ubedljivo osciluje između dve suprotstavljene pozicije. Na jednoj strani je ta dekonstrukcija jakuza žanra, demoliranje ideja o tome da je ovo svet u kome je čast dragocena, skidanje kul i seksi fasade sa likova koji se samo prave da su veći od života (jedan od najnasilnijih likova u oba filma ovde je prikazan kako mokri od straha kada shvati da je uleteo u zamku), a na drugoj strani su i dalje perfektno kadrirane, snimljene, glumljene, ozvučene i montirane scene u kojima su jakuze ono što su uvek bile u svojim očima – ljudi koji čine ono što drugi ne mogu i ne smeju i kojima se svi dive barem onoliko koliko ih se plaše.
Drugim rečima Outrage: Beyond je praktično idealan središnji deo trilogije, delom dekonstrukcija, delom fan service, film koji čuva mračnu negativnu energiju originala, ali joj daje strukturu, jasan zaplet a onda i revolucionarne preokrete koji sugerišu da u poslednjem delu može da se desi maltene bilo šta. Pa se vidimo uskoro da prodiskutujemo Outrage Coda.
