Jazz Nedeljom je zamišljen kao serija vinjeta koje će ići (možda ne?) svake Nedelje, nudeći preporuku u vidu jednog jazz albuma koji sam tog dana slušao. Ovo nema pretenziju da bude ni ultimativni prikaz neke klasične ploče niti otkrivanje nekog budućeg klasika, već zaista samo to, da se kažu reč-dve o albumu koji sam tog dana rado slušao. Ponekada će to biti stare, proverene klasične stvari, ponekada najnovije izdanje koje sam izvalio na Bandcampu, hoću reći, neće biti pravila. Kako i treba. Kako i mora.
Za ovonedeljnu jazz pustolovinu vraćamo se u metaforičku ali i pravu prošlost, slušajući 1986. godine snimljeni ali do pre par dana neobjavljeni album No Money No Honey koga je u Danskoj napravio turski jazz bubnjar, kompozitor, promoter i podučavalac muzike, Atilla Engin sa postavom Atilla Engin Group, mešovitom ekipom danskih i turskih muzičara aktivnom između 1981. i 1989. godine.
Atilla Engin je rođen 1946. godine u gradu Kajseri u centralnoj Anadoliji i mada je rodnu Tursku napustio pre navršenih trideset godina, nije preterano reći da Anadoliju nikada nije prestao da nosi sa sobom svuda po svetu kuda se kretao. Prevashodno upamćen kao fjužn muzičar, Engin je svoju karijeru započeo u Istanbulu svirajući, pretpostavljam, sa lokalnim džez i rok muzičarima. Imamo vrlo malo podataka o Enginovom muzičkom stvaralaštvu u vreme kada je radio u Turskoj jer, koliko je poznato, on tamo ništa, ili ništa značajno nije snimio.
Preseljenje u Dansku 1974. godine je donelo tektonsku promenu u karijeri mladog muzičara koji je tamo praktično procvetao. U Kopenghagenu je svirao sa raznim postavama da bi sa grupom Matao 1979. godine snimio uticajni, ili makar prilično poznati album Turkish Delight. Kako su u ono vreme džez i džez-rok već bili spremni za usvajanje različitih etničkih uticaja, s obzirom na to šta su preko u Americi radili poznati fjužn muzičari koje je podučavao guru Sri Chinmoy, tako su i Engin i Matao uleteli u prazan prostor pred golom i napravili album koji je spojio uredan, pitak evropski fjužn sa anadolijskim folklornim motivima. Iako ovaj album danas ume da zazvuči možda i previše pitomo za moj varvarski ukus, vozeći se uglavnom u traci u kojoj smo mi u ono vreme pratili Leb i Sol, svakako se izdvajao u svoje vreme povremenim vrlo efektnim korišćenjem turskih narodnjačkih motiva. Kompozicija koja album otvara, Anadolu, i dan-danas je korektna narodnjačka poskočica od koje srce brže zakuca a noge same krenu da se prepliću.
Engin je sa Mataom imao dosta uspeha, nastupajući i na Roskilde festivalu iste godine, ali je njegov drugi sastav, Atilla Engin Group bio onaj pravi vektor njegove kreativnosti i sa njime je tokom osamdesetih godina snimio pet albuma, od kojih je ovaj o kome danas pričamo, No Money No Honey, ostao neobjavljen do ove godine. Atilla Engin Group je svirao i dosta turneja ali Engin je paralelno predavao na Kopenhagenškom džez konzervatorijumu tokom četiri godine, a gde je i osnovao dvanaestočlanu postavu sastavljenu od studenata, sa kojom je išao da svira i u Turskoj. 1985. godine Danska je Enginu dodelila naslov kompozitora godine a Atilla Engin Group su proglašeni muzičkim ambasadorima te zemlje. Engin je nastavio da radi, utemeljujući World to World Drums and Percussion Festival u Kopenhagenu.
Kraj osamdesetih je Engin ipak dočekao – u Americi. Očigledno osećajući da je u Danskoj postigao sve što se postići moglo, Engin se preselio na drugu stranu okeana i tamo imao nekoliko novih projekata, sastavljenih mahom od njujorških muzičara: New World Orchestra, Turquoise pa onda i The Istanbul Orchestra gde je pored komponovanja i aranžmana, Engin bio i dirigent. Od 2005. godine je živeo u Brazilu a tamo se 2010. godine šlogirao i godine do svoje smrti, 2019., proveo u kolicima, izgubivši moć govora.
Ovakav kraj velikog muzičara i čoveka koji je spajao različlite muzičke i kulturne svetove je možda i potresniji kada poslušate No Money No Honey, „izgubljeni“Enginov album koji puca od optimističnosti, života i energije. Iako nije bio objavljen, ovaj materijal, poslednji studijski rad koji je Engin uradio u Danskoj je sačuvan od strane producenta Pera Meistrupa i konačno, posle tri i po decenije ljubazno ustupljen londonskom izdavaču Arsivplak koji je neka vrsta arhivara stare turske muzike, u rasponu od roka, diska, fanka, psihodelije, do elektronike i džeza. Izdavač naglašava i da je album bio spreman za publikovanje, sa sve pripremljenim omotom i Enginovim tekstom na njemu, ali da sticajem okolnosti nikada nije izašao.
Dobro je da danas imamo pristup ovom materijalu jer je u pitanju ne samo vredan arhivski komad već i ploča koja je sa godinama vrlo malo izgubila na svojoj energiji i potentnosti.
Ako se No Money No Honey poredi sa Turkish Delight, a što je svakako prirodna stvar jer se radi o poslednjem i prvom albumu koje je Engin snimio u Danskoj, vidi se jasna trajektorija kojom je Engin išao, osvajajući prostor kao kompozitor i aranžer, autor i mislilac u pozadini muzike, mireći svetove džeza i anadolijskog folklornog nasleđa. Utoliko, tamo gde je Turkish Delight bio skica, pupoljak, album na kome je električni džez osvežen, ukrašen pomalo egzotičnim istočnjačkim skalama i motivima, No Money No Honey je rasturački dernek u kome je (akustični) džez sigurna čvrsta šasija kamiona na koju se popela cela svadba što urla iz sveg glasa i pleše, uvijajući rukama po vazduhu i vrteći kukovima kao da su je poseli demoni.
Prva kompozicija na albumu, Fıngırdak Leyla je neka vrsta postepene legitimacije i upoznavanja slušaoca sa koncepcijom koji Engin ima za ovu ploču. Ovo je, na kraju krajeva postava u kojoj pored Engina na bubnjevima i dodatnim udaraljkama imamo još dvojicu (turskih) perkusionista – Mehmet Ozan i Arto Tunçboyacı – sa kojima kontrabasista Jens Jensen mora da održi korak kako zna i ume. Jensen je vrlo prominentan u ovoj prvoj kompoziciji, pružajući celom bendu sigurnu stazu kojom mogu da idu, dok sviraju slatke turske motive i izvlače narodnjačke napeve. Fıngırdak Leyla se još uvek drži džez-rok postavki i podseća na stvari koje je radio, recimo pomenuti Leb i Sol, pružajući prepoznatljivu fjužn matricu u kojoj saksofon svira anadolijske motive a kontrabas solira.
No, već druga pesma, Daldalan – Dellule signalizira da ovde nemamo posla sa tek još jednim džez-rok albumom. Flautista Ziya Aytekin se ovde hvata Tuluma, turske verzije gajdi, i ovom pesmom dominira superbrzi, zarazni ritam i kompleksan anadolijski motiv odsviran na gajdama. Jensen ovde mora da leti po kontrabasu kao pomahitao da bi održao korak sa paklenim diktatom ritma i razularenim gajdašem, a kada se u sve ubace i vokalna ohrabrivanja i podsticaji, postaje jasno: ova pesma je onaj trenutak na džez festivalima po Balkanu kada publika ustaje sa stolica, penje se na njih, skida sakoe i blejzere i počinje da se ponaša kao da je u kafani.
Nije čitav album u ritmičkom krešendu, naredna kompozicija, Indian Affair je vođena ekstatičkim vokalnim motivima da bi od polovne saksofon (Ole Thøger), kontrabas i klavir (Ole Matthiassen) imali priliku da razviju umiljatu i snoliku azijsku temu, praćeni razigranim ali diskretnim udarljkama. No, naredna, Yandan kreće reskim gajdaškim uvodom preko tamnog drona na kontrabasu (tulum sam nema mogućnost proizvođenja tonova u dubokom registru čime se razlikuje od „naših“ gajdi) i ova kompozicija je još jedan anadolijski komad koji postepeno ulazi u sve brži ritam dok ne završi u uzvitlanom džez-fanku gde Turci prosipaju rafalne maloazijske ritmove preko oznojenog, zavodljivog Jensenovog čupanja a Aytekin ih na gajdama vodi poput nekog mističnog pastira.
Og Det Var Yandan možda najbliže prilazi „etno-džez“ predlošku donoseći ni minut i po dugačku, sanjivu džez-baladu lako ofarbanu istočnjačkim motivima koji izvode samo kontrabas i klavir a odmah posle nje je „morski“ intonirana naslovna kompozicija koja plastično demonstrira srodnost između istočnih i zapadnih mediteranskih muzičkih nasleđa, dajući Levantu direktnu vezu sa Italijom, Španijom pa i Francuskom. Savršeni optimizam ovog komada, snimljenog, da podsetimo, u Kopenhagenu možda najpre odaje vreme u kome je materijal nastajao.
Prema kraju albuma Engin forsira anadolijske motive pa Deli Uşak zvuči veoma „turski“, sa svojim maloazijskim motivima i izlomljenim sedmoosminskim ritmom a Aytekin ovde svira flautu dajući kompoziciji solidnu količinu teških sinkopa i kafanskog patosa. Uopšte, čitav album se nalazi na vrlo udobnom mestu između džez-festivala i svadbarske razuzdanosti sa vrlo dobro odmerenim aranžmanima i disciplinovanim izvedbama koje muzici daju ekstatičku dimenziju, ukazujući na potencijal za dostizanje transa kakav se često povezuje sa bliskoistočnim muzikom a dajući svemu moderan, fanki preliv džez-roka. Hoću da kažem, danas bi ovakve pesme harale ne samo Nišvilom već i Exit festivalom, a u ono vreme bi ovakav album možda i bio smatran za previše radikalan posebno u kompozicijama kojim dominira reski zvuk tuluma. Ako opet potegnem Leb i Sol kao komparaciju, podsetiću da su oni u to vreme sarađivali sa Stjepkom Gutom a negde paralelno smo imali albume poput Opere, Nenada Jelića i Laze Ristovskog (snimljenog 1985. godine) koji je „etničku“ muziku sa avangardnim džezom i elektronikom spajao posežući u velikoj meri za nasleđem afričke, severnoameričke i latinoameričke muzike i gde su azijski elementi – iako ih je bilo – držani praktično u pozadini. Pričamo, da se razumemo, o sjajnoj „fourth world“ ploči za koju imam vremena u bilo koje doba dana, ali na kojoj postoji distinktan manjak balkanskog zvuka.
Utoliko je No Money No Honey takvo osveženje sa svojim nimalo stidljivim zahvatanjem u Anadoliju i donošenjem atmosfere razularene proslave u džez-prostor koji se pokazuje kao dovoljno fleksibilan da je prihvati i pojača. U našim krajevima mi jedino Ferus Mustafov pada na pamet kao neko ko je radio uporedive stvari i čiji je kultni debi album iz 1984. godine, Ora i čočeci, po intenzitetu blizak Enginovom finalnom danskom albumu.
No, kod Engina je, naravno, ta „džez“ dimenzija i taj sudar između skandinavskih i turskih muzičara porodio nešto posebno i kada pretposlednja kompozicija, Arap Atı krene da poliva ritmom a tulum i kontrabas se uhvate u kolo i zaigraju, ovo je, verujem mesto na kome će i veterani novopazarskih kafanskih mošpitova izgubiti kontrolu na sobom. Jedan moj prijatelj, veliki ljubitelj turske folklorne i tradicionalne muzike – sa brojnim ekspedicijama po istanbulskim prodavnicama muzike u potrazi za najboljim od najboljeg – svojevremeno je primetio da ako pričamo o intenzitetu, o suvoj krtini tog transolikog osećaja koji daje istočnjačka muzika, na kraju dana malo toga na planeti može da se poredi sa najboljim radovima iz produkcije Južnog vetra. Engin na ovom albumu doseže baš takve vrhunce, pružajući nam prema kraju ploče momente kada se mozak resetuje a ruke same kreću da lome.
No, finale je rezervisano za nežnu, optimističnu, čak i himničnu Danmark, Enginovu posvetu državi koju je prihvatio kao svoju drugu domovinu i koja je, zauzvrat, prihvatila njega. U tekstu napisanom za omot albuma, Engin je rekao: „Ovaj album posvećujem Danskoj. Pre deset godina došao sam u Dansku. Ovde sam pronašao svoju ličnost, bilo mi je dozvoljeno da razvijam i izvodim svoju muziku, a najvažnije je da sam toliko toga naučio od ovog vitalnog društva, i dobrog i lošeg. I od tada mi je Danska u srcu sa ljubavlju koja stalno raste i verovatno nikada neće nestati. Ja sam ono što jesam; radoznao, srećan, ljut, ljut, ishitren, inteligentan, loš diplomata sa nestašnim telom, a ipak mi je bilo dozvoljeno da se igram s Tobom koju volim!“ i ovo je sentiment koji se čuje u kodi što zatvara album kome nije bilo suđeno da izađe.
Sada, dve godine nakon Enginove smrti, ipak dobijamo priliku da čujemo ovaj materijal i iako me je rastužilo svo to razmišljanje o poslednjoj deceniji Enginovog života provedenoj bez muzike i pokreta, opet sam dobio i ono važno podsećanje da ljudi ne umiru stvarno dok ih ne zaborave. No Money No Honey je, stoga, došao u pravom, najpravijem trenutku da seća i oživljava, da nas raduje i rastuži, i da, najvažnije obesmrćuje. Slušajte: