Proletos je američki Humanoids – ogranak kultnog francuskog Les Humanoïdes Associés – objavio grafički roman Count, ili, jelte, „Grof“, naučnofantastičnu varijaciju na „najveću priču o osveti svih vremena“. Crtač ali i scenarista na ovom stripu je Ibrahim Moustafa, portlandski autor koga najpre znamo kao vrlo nadarenog crtača što je do sada radio za različite američke izdavače – i Marvel i DC, ali i Dark horse, IDW, BOOM!, Dynamite pa i Image, radeći u različitim žanrovima i sa različitim scenaristima. Savage Things za Vertigo, Mother Panic: Gotham AD za Young Animal i James Bond: Solstice za Dynamite su mu do sada radovi najvišeg profila, a ovaj posledni je notabilan jer je na njemu Moustafa bio kompletan autor, radeći i scenario i crtež. Ovo mu je verovatno dalo dovoljnu količinu kredita kod Humanoidsa ali i samopouzdanja da se baci na projekat Count koji je takođe napisao i nacrtao sam, uz kolore Brada Simpsona.
Grof Monte Kristo Aleksandra Dime je zaista jedna od najvećih pop-kulturnih tvorevina napravljenih na temu osvete i u dobroj meri predložak za ogroman broj kasnijih „osvetničkih“ narativa stvaranih u okviru zapadne popularne kulture. Dima je u vreme kada je započeo rad na ovom serijalu – 1844. godine – već završavao Tri Musketara, svoje možda najpoznatije delo – takođe adaptirano u milion verzija u narednih stoleće i po – a sa narednim romanom je dinamični sadržaj pun mačevanja i akcije poveo u drugom smeru, dajući mu atmosferu intrige i mračniju, možda za nijansu „dramskiju“ podlogu. Na kraju krajeva, iako obe priče imaju politički bekgraund (Dima je imao… veoma komplikovan odnos sa Bonapartom i njegovim novim režimom) na koji se onda nasađuje mačevanje i akcija, Grof Monte Kristo je ličniji narativ, sa dubljim zaronom u psihologiju glavnog lika, naglašenijom motivacijom koju on ima i, možda ključno, snažnom transformacijom protagoniste tokom priče a koja je rezonirala sa publikom svih narednih generacija, pokazujući kako mladi, strastveni muškarac kome je učinjena užasna nepravda, postaje ledeni, superiorni anđeo osvete. Dima je, vele, jedan deo ovih motiva već analizirao u svom manje poznatom romanu Georges završenom 1843. godine, a navodno je dobar deo zapleta zasnovan na istinitim događajima, zapisanim od strane arhivara pariske policije i objavljenim 1838. godine. Kako god bilo, Dima je bio veliki romansijer i napisao veoma popularan rad koji danas ima, kako rekosmo, arhetipsku snagu.
Ibrahim Moustafa sam kaže da se nije ropski držao Diminog narativnog predloška i da bi bilo i sasvim pošteno reći da je Count pre svega inspirisan Dimom, radije nego da je njegova direktna adaptacija. Opet, govorimo o grafičkom romanu koji zadržava najveći deo Diminog senzibiliteta, ponovo sa izraženom političkom pozadinom na kojoj nastaje priča a onda i sa centralnim likom koji se tokom narativa snažno transformiše, čak, do mere kada čitalac počinje da se zbilja plaši za njegovu ljudskost. Ta tenzija između osvete kao oruđa „objektivne“ pravde i osvete koja postaje opsesija i proždire čoveka do mere kada o pravdi postaje izlišno govoriti postojala je i u originalnom predlošku, naravno, ali Moustafa pažljivo odmerava svoj pripovedni postupak tako da nam je naglasi, a da ipak do kraja dobijemo uzbudljivu i zabavnu „swashbuckling“ avanturu sa sve borbenim robotima, ličnom letačkom opremom, mačevima koji „jonizuju okolnu materiju“ i time prosecaju kroz maltene svaki materijal itd.
Pošto priču, u najširim crtama, već znamo, Count u dobroj meri zavisi od toga sa koliko maštovitosti Moustafa kreira svet u kome se priča dešava. I ovde imamo vrlo solidne rezultate. Ovo je staromodna, vrlo razgažena spejs opera u kojoj imamo visoku tehnologiju – leteće brodove i holografske projektore ugrađene u ljudske lobanje, pomenute jonizujuće mačeve i uređaje za letenje koji se aktiviraju pritiskom na dugme na junačkim prsima, na šta na leđima izlazi par prozračnih krila – a da je društveno uređenje zastalo na stadijumu koji prethodi eri prosvetiteljstva. Na početku stripa pratimo Samuda Redxana, mladog i energičnog „mornara“ na jednom od letećih brodova koji prevoze robu za represivni režim što sedi na vrhu klasno vrlo raslojenog društva i održava se tamo venčanjima unutar prilično bliske porodice. Ipak, Redxan je mlad, snažan, pun optimizma, čak i veren za jednu od devojka iz vladajuće familije (iako se njen brat od strica ovome eksplicitno protivi i smatra da bi ona morala da pođe za njega a ne za tog odvratnog plebejca) i kada ga, posle jednog herojskog čina kojim spasava tovar i živote posade unaprede za kapetana broda – a starog kapetana, jednog mrzovoljnog pijanca, ražaluju da mu bude posilni – čini se da je pred Samudom svetla budućnost.
Naravno, ne. Redxan ne samo što je personalni problem za pomenutog brata od strica njegove devojke, Onaxisa, već njegovo postavljanje za kapetana broda ovome kvari i planove koji se tiču švercovanja oružja za jednu od političkih frakcija što su u stalnom klinču, pa dok dlanom o dlan, Samud Redxan postaje žrtva dobro pripremljene podmetačine a zatim i ekspresnog suđenja čiji je ishod još ekspresnije preseljenje do juče uspešnog mladog pomorca na kažnjeničku koloniju DIF.
Naravno, kolonija je zatvor u kome nema nikakvog zakona sem onog što kažu čuvari i Samud tamo mora da učestvuje u borbama na smrt sa drugim osuđenicima („svi oni kažu da su nevini, zato se i bore tako žestoko“) u okviru okrutnog sistema kojim uprava zatvora održava broj osuđenika na prihvatljivoj razini. Samudu se ipak osmehne sreća pa upozna starog zatvorenika, bivšeg vojnika koji ga ne samo nauči da se bori već i sa njim podeli svoj plan o bekstvu a koji će Samud, nakon što ovaj pogine boreći se u areni, na kraju realizovati sam i, eto na kraju nečeg dobrog, doći u posed ne samo ogromnog bogatstva koje je stari vojnik ukrao pa sakrio, već i inteligentnog, borbi vičnog robota koji mu postaje neka vrsta ličnog telohranitelja. Samud Redxan od te tačke na dalje, lagano smišlja svoju strategiju osvete Onaxisu i njegovim saradnicima, a koja će podrazumevati novi identitet, nimalo štedljivo trošenje bogatstva koje je „nasledio“, pa i saradnju sa pokretom otpora koji iz potaje rije protiv Onaxisa i njegovog novog, veoma represivnog režima. Čisto da ne bude dosadno, strip ima i podzaplet koji Redxana udružuje sa smelom kapetanicom krijumčarskog broda koja se u njega legitimno ali dostojanstveno zaljubljuje i nudi mu karijeru ispunjenu avanturom i strašću radije nego mračni, nihilistički narativ o osveti koji ima male šanse da se završi dobro. No Redxan je nepokolebljiv i posvećen svom jednom cilju u životu pa dobijamo jedan ugodan dajdžest priče o Konanu i Belit od Crne Obale unutar naučnofantastičnog adaptiranja Diminog predloška a koji tu lepo leži.
Naravno, znajući koliko je obimno originalno delo (Dima ga je pisao dve godine i završio na preko hiljadudvesta strana), jasno je i da je pored dodavanja svojih motiva i ideja, Moustafa mnogo toga morao da izbaci i kondenzuje i Count je zapravo impresivno brz i efikasan. Grafički roman od stodvadeset strana svakako ne bi imao dovoljno prostora za količinu likova (i veza između raznih porodica i frakcija) koje je Dima koristio i Count je, razumljivo, centriran na samog Samuda, prikazujući njegovu transformaciju iz optimističnog, požrtvovanog, energičnog ali nežnog mladića u mračnog, odlučnog, ali i hladnog muškarca koji ne želi ni bogatstvo ni žene ni društveni status osim ako ga oni ne pomeraju dalje na tabli u partiji osvetničkog šaha za koji drugi likovi čak i ne znaju da ga on igra. Count ipak ima nekoliko sasvim funkcionalnih sporednih likova – mahom ženskih – koji služe da se osvetle različiti aspekti Samudove ličnosti a jednu od presudnih uloga igra i robot, ARU, poslednji od svoje vrste (čovečanstvo je tehnologiju kojom je on dizajniran pre dvesta godina u međuvremenu izgubilo) koji uspešno ispunjava pripovednu funkciju podsećanja i čitaoca ali i glavnog lika na značaj časti, lojalnosti i – prijateljstva.
Moustafa, dakle, radi sa vrlo razrađenim predloškom i u njega utovaruje masu naučno/ fantastičnh klišea pa tako Count ima u sebi i malo Star Warsa i malo Dine i malo Konana no, treba dati kredit tamo gde je to zasluženo – Count se vrlo solidno drži kao narativ i iako ovde nema nekakvih preterano vrcavih i karakternih dijaloga, niti ima vremena za preduboko seciranje likova (oni uglavnom imaju jednu dimenziju u funkciji svog mesta u priči), stvari na kraju dobro legnu. Moustafa uspeva da jednu klasičnu priču ispuni sasvim osobenim i sigurno odmerenim sadržajima – recimo ime glavnog junaka je anagram od Zander Dumas a zatvorenik koji Samuda podučava borbi je zasnovan na Willieju, volonteru iz kluba u kome je Moustafa učio brejkdens kad je bio klinac, a koji mu je postao neka vrsta zamene za oca.
Velikim delom, naravno, za pozitivan utisak koji Count ostavlja zaslužno je to što je Moustafa kvalitetan crtač, sa jednim klasičnim, „kubertovskim“ stilom akcije i pripovedanja. Velika količina narativa diktira dosta agresivan lejaut i dinamično pripovedanje, ali Moustafa nalazi prostora i za duže, dekomprimovane scene akcije koje, prema kraju stripa dobijaju i sasvim spektakularne razmere. Ovo je vrlo lep strip na kraju dana, sa kombinacijom američkog senzibiliteta ali i evropskog pristupa naraciji i to rezultira priličnom svežinom. Glavni junak, kome je posvećeno najviše pažnje se i vizuelno transformiše kroz priču i ovo je takođe vrlo sigurno izveden rad sa fizionomijom ali i držanjem, gestovima i borilačkim kapacitetima lika koji uverljivo pokazuju protok vremena i promenu karaktera. S druge strane, dizajn retro-futurističkog sveta u kome se priča događa je takođe ubedljiv, i okruženje deluje razrađeno, životno, bez preteranog naučnofantastičnog „glancanja“ a sa dovoljno žanrovskog mirisa da nam je normalno da ljudi lete i mačuju se sa robotima.
Count je prvi Moustafin grafički roman, ali i autorski uradak sa „sopstvenim“ materijalom. Posle deset godina frilensovanja za različite izdavače, Moustafa je sa Humanoids potpisao ugovor za tri grafička romana i Count je prilično siguran prvi projekat u ovoj saradnji. Iako ne pričamo o, jelte, sasvim originalnoj priči. Moustafin rad sa poznatim predloškom je obeležen razložnom kondenzacijom u pripovedanju, dobro osmišljenim svetom, vrlo sigurnim crtežom koji oživljava i taj svet i karakterizaciju (prevashodno glavnog lika) pa na kraju i tu prekopotrebnu akciju i Count je strip koji se pročita sa zadovoljstvom. Videćemo šta će Moustafa sledeće da uradi za Humanoids a do tada, evo digitalne verzije stripa na Comixologyju.
