Jazz Nedeljom je zamišljen kao serija vinjeta koje će ići (možda ne?) svake Nedelje, nudeći preporuku u vidu jednog jazz albuma koji sam tog dana slušao. Ovo nema pretenziju da bude ni ultimativni prikaz neke klasične ploče niti otkrivanje nekog budućeg klasika, već zaista samo to, da se kažu reč-dve o albumu koji sam tog dana rado slušao. Ponekada će to biti stare, proverene klasične stvari, ponekada najnovije izdanje koje sam izvalio na Bandcampu, hoću reći, neće biti pravila. Kako i treba. Kako i mora.
Danas ponovo slušamo jedan album snimljen pre dosta godina, ali objavljen tek prošle nedelje. Već sam više puta pominjao da je sada, u eri kada su živi nastupi zbog pandemije veoma proređeni, za mnoge avangardne i improv muzičare, koji i inače na tuču i stisnute zube krpe kraj s krajem, jedna od preostalih taktika pronalaženje starih koncertnih snimaka i njihovo publikovanje kako bi se uzeo neki dinar i platili računi. Zvuči mračno ali nam je to prethodnih meseci dalo priliku da poslušamo i mnogo izuzetne svirke. Tako je i danas.
Gregg Bendian’s Interzone – Live In Ann Arbor, 2001 je snimak nastupa jednog od projekata američkog bubnjara i perkusioniste Gregga Bendiana koji je (projekat) bio najaktivniji u drugoj polovini devedesetih i početkom ovog veka. Discogs nabraja samo tri studijska albuma koje je Interzone snimio između 1996. i 2001. godine a od kojih je poslednji bio Requiem for Jack Kirby, takođe ponovo izašao na Bandcampu u remasterovanoj verziji prošle nedelje paralelno sa ovim živim snimkom. Bendian je s obzirom na kvalitet svoje svirke, kompozitorski i improvizatorski pedigre i činjenicu da je sarađivao sa nekim zaista velikim imenima ove scene, snimio srazmerno malo albuma tokom dvadesetak godina diskografske aktivnosti, pa je svako novo pojavljivanje materijala na kome on svira dobrodošao i važan događaj.
Bendian je poreklom iz malog mesta Englewood u američkoj državi Nju Džersi i kao perkusionista, kompozitor, aranžer i improvizator aktivan je više od tri decenije. Kada sam u prethodnom pasusu pomenuo „neka zaista velika imena“ ovo nije bilo preterivanje. Bendiana sam ja devedesetih zapazio kao saradnika Dereka Baileyja, pogotovo na brutalnom free improv albumu The Sign of the 4 na kome su Bailey i Pet Metheny razmenjivali udarce sa Bendianom i Paulom Werticom, ali Bendian je sarađivao sa kremom međunarodne free improv i free jazz scene u rasponu od Johna Zorna i Petera Brotzmanna, preko Cecila Taylora, Todda Rundgrena, Jana Hammera, Ornettea Colemana, sve do gitariste Magic Banda, Zoota Horn Rolloa.
Jedan od Bendianovih najbližih saradnika je i kalifornijski gitarista Nels Cline sa kojim je pred kraj prošlog stoleća snimio Interstellar Space Revisited, neku vrstu reimaginacije klasičnog duo-albuma koji su John Coltrane i Rashied Ali snimili nekoliko meseci pre Coltraneove smrti. Moram da priznam da bi mi danas pomisao da gitarista i bubnjar snimaju „svoju“ verziju Interstellar Space možda u prvom momentu delovala kao čin nedopustive blasfemije – a verovatno sam i pre dve decenije slično reagovao na prvu loptu – ali radi se zapravo o iznenađujuće uspelom albumu koji mi je definitivno cementirao Bendiana kao jednog od „novih“ bubnjara koji stvari – razumeju.
Bendian je od kraja prve decenije ovog veka uglavnom diskografski neaktivan i najveći deo svog rada posvetio je podučavanju, ali i pisanju muzike. Gore sam pomenuo da, s obzirom na to u kojoj sceni je aktivan, ovaj autor iza sebe ima srazmerno malo snimljene muzike (manje od dvadeset albuma na kojima bismo Bendiana mogli smatrati liderom ili ravnopravnim članom projekta bez lidera), ali u pitanju je i vrlo plodan kompozitor. Bendianov vebsajt govori o više od dve stotine kompozicija koje je on uradio, kako za jazz tako i za kamerne sastave, uključujući njegov rad za televiziju.
Možda je jedan od najvažnijih elemenata njegovog poznijeg rada doprinos projektu Yale Oral History of American Music, serija od sada već 150 intervjua sa američkim muzičarima rađena za Jejl univerzitet, a čiji spisak obuhvata, recimo, Georgea Lewisa, Stevea Reicha, Bennieja Maupina, Patricka Gleesona, Roswella Rudda i Carlu Bley. Kompletnom materijalu (uključujući, naravno, intervjue koje nije radio Bendian) se može pristupiti na Jejlovom sajtu, a Bendian u poslednje vreme ima i ProgCast, seriju Youtube intervjua sa opet raznim zanimljivim savremenim muzičarima pa se mirno može reći da ovaj čovek radi vrlo važan posao na kontekstualizaciji i beleženju mnogih elemenata moderne američke muzike za koji će mu, kako to već ide, bog možda jednom platiti.
Dobra vest je damu i VI možete platiti, s obzirom da je Gregg Bendian’s Interzone – Live In Ann Arbor, 2001 album dostupan na Bandcampu i više nego vredan pažnje. Gregg Bendian’s Interzone je bio kvartet u kome su pored Bendiana – na vibrafonu, ne na bubnjevima – svirali i Kermit Driscoll na električnom i akustičnom basu, Nels Cline na električnoj gitari i njegov brat Alex Cline na bubnjevima i njihov poslednji studijski rad bio je gore pomenuti Requiem for Jack Kirby, jedan dostojanstven i metodično napisan opus kamerne muzika i free jazza posvećen kralju američkog superherojskog stripa, Jacky Kirbyju koji je umro 1994. godine.
Live In Ann Arbor, 2001 je, dakle, materijal sniman u vreme izlaska ovog studijskog albuma i sadrži nekoliko kompozicija sa istog, ali i radove sa ostala dva studijska albuma, napravljen na EdgeFestu u klubu Firefly. S obzirom na to da pričamo o snimku urađenom pre dve decenije, a koji možda i nije bio namenjen javnoj distribuciji, ovo je album vrlo solidnog kvaliteta zvuka, a što je veoma važno jer se radi o kontemplativnoj muzici koja je u velikoj meri namenjena slušanju u miru i tišini.
Iako je Bendian „free jazz“ bubnjar, njegova karijera je u solidnoj meri pokazala i interesovanje za fjužn (pogledati pod The Mahavishnu Project) pa su radovi u okviru Interzonea neka vrsta spoja „klasične“ avangarde i fjužn estetike, poglavito u domenu zvuka. Nels Cline se, na ovom albumu, recimo, potvrđuje kao izuzetan gitarista, koji amplifikaciju i efekte koristi za smisleno proširivanje svoje zvučne palete i tehniek svirke. Meditativna, sedamnaest minuta dugačka The Sun Blade – reimaginacija kompozicije sa prvog albma Interzonea – je izvrsna demonstracija Clineove maštovitosti i tehnike, ali i sposobnosti čitavog kvarteta da se smesti na idealnu sredinu između apstraktne forme i prijatnog gruva. Driscoll i Alex Cline ovde, recimo, imaju ključne uloge sa basistom koji se prebacuje od sviranja gudalom na sviranje prstima, dajući tako kompoziciji osnovni kontekst i Clineom koji prati liderovo sviranje vibrafona podvlačeći osnovne teme kompozicije dinamičnom ali ne agresivnom svirkom. The Sun Blade ima izrazito „teatarski“ ili kinematski kvalitet sa izraženom atmosferom u svojoj kamernoj, tihoj ali intenzivnoj formi i ovde je Nels Cline presudan sa svojim bestelesnim gitarskim temama i melodijama.
Materijal sa Rekvijema za Kirbyja činio je okosnicu čitave turneje pa tako i ovog albuma. Primordial Ink, sa kojim nastup počinje, zahvaljujući kvalitetu snimka ima nešto hermetičniji zvuk od studijskog originala ali je izvedba izuzetna sa fantastičnim gruvom u središnjem delu kompozicije i Nelsovom gitarskom pirotehnikom koja pokriva ostatak muzičara amorfnim plaštom distorziranog a toplog zvuka. Naravno, sam Bendian ovde uokviruje komad svojim sviranjem na vibrafonu koje prelazi iz „klasičnijeg“ fjužn rada u atonalne, odjekujuće linije što na kraju budu sasvim hipnotičke.
Kirby’s Fourth World (sve kompozicije vezane za Kirbyja na ovom živom snimku su vezane samo za DC radove velikog autora, pa makar znamo na kojoj strani podele između Marvela i DC-ja stoji Gregg Bendian) je možda najizrazitije „džezerska“ kompozicija i na studijskom albumu (mada tamo ima i sjajna hardboperska Teaneck in the Marvel Age) sa Alexom Clineom i Kermitom Driscollom koji voze tamni bop gruv preko koga Bendian sipa evokativne teme. I Nels Cline u svom soliranju ovde frazira blisko „klasičnijim“ džez formama, sa čestim podećanjima da je dobar deo svoje svirke on zasnovao na slušanju duvača, ne samo drugih gitarista.
New Gods ima prekopotrebne momente free jazz freakouta i buke, kako i zahteva tema koja se bavi kosmičkim sukobom između dva sveta naseljena samo božanstvima i ovde je ponovo, po ko zna koji put, potrebno klimnuti glavom i prepoznati koliko je Nels Cline sjajan gitarista koji se začas od „normalne“ jazz svirke transformiše u demona distorzije i fidbeka a da je to uvek pažljivo kontrolisana poplava zvuka i ideja, uvek sa jasnom svešću ne samo šta se želi postići već i da su u bendu i drugi ljudi i da gitarista sa svojom amplifikacijom i elektrikom ne treba da im oduzima mesto u zvučnoj slici.
Pattern Master je kompozicija sa drugog albuma Interzone,* posvećena Octaviji Butler i, očigledno, nazvana po prvom romanu spisateljice koja je neizmerno važna za američku naučnu fantastiku sa svojim umetanjem glasova „drugih“ u nešto što je, čak i u vreme novog talasa bila prevashodno bela, muška, jelte, zabava. Ovo je distinktno „ritmička“ kompozicija u kojoj se atonalna svirka na gitari i vibrafonu vozi preko stakato gruva koji Alex Cline i Driscoll fantastično mutiraju i okreću u razne strane, ne gubeći komplikovani plesni kvalitet tokom njenih deset minuta. Ova kompozicija je u sebi uvek imala izraženo „bioskopski“ zvuk u mojoj glavi i ova živa verzija ga izuzetno dobro realizuje.
*bend je, inače, očigledno nazvan po konceptu što ga je u svojim hemijski poduprtim halucinacijama osmislio William Burroughs i uvek mi je bilo malčice i slatko da se jedan vrlo uredan, kamerni sastav visokoobrazovanih muzičara kiti ovakvim imenom
Album zatvara Blood – Sasunti Davi, takođe sa prvog albuma (gde se zvala Blood: Sassoon Zi Tavit), možda najviše „downtown“ od svih kompozicija na ovom snimku i podsećanje da, iako ovi muzičlari dolaze iz Nebraske, Kalifornije i Nju Džersija, svi oni na ovaj ili onaj način pripadaju njujorškoj sceni koja se u ono vreme vrtela oko kluba Knitting Factory. Blood je najbučniji komad, sa jako distorziranim Nelsom Clineom na početku, snažnim udarcima pekusionista i Driscollovim debelim, moćnim bas-linijama, ali i sa stalnim promenama zvuka i teme tokom izvođenja kompozicije. Bendianove kompozicije generalno rade postepenije prelaze između svojih delova, ali Blood je johnzornovski agresivna sa svojim jump-cut tranzicijama i puna promena perspektive od kojih se čoveku malo zavrti u glavi.
Sve u svemu, radi se o albumu koji valja preslušati a onda slušati mnogo puta kako bi se sve njegove briljantne dimenzije makar prepoznale a svi njegovi slojevi razgrnuli. Hladnoća i hermetičnost savremene, avangardne muzike, pogotovo u njenim kamernim formama su često problem za slušaoca koji očekuje nešto toplije i moda emotivnije za šta može da se uhvati ali Interzone je, sa svojom izraženom evokativnošću – na kraju krajeva ovo su kompozicije o kosmičkim bogovima i distopičnim budućnostima – i autoritativnom svirkom, mislim, sjajan način da se u sve to uđe i pronađe lepota što se unutra skriva. Poslušajte:
https://greggbendian.bandcamp.com/album/gregg-bendians-interzone-live-in-ann-arbor-2001