Marvel je pre par nedelja u isti dan izdao dva grafička romana namenjena prevashodno deci i mladima a koja sam ja – uprkos tome što predstavljam praktično antipod dece i mladih – potrošio sa mnogo apetita. U pitanju nikako nisu revolucionarni niti inovativni radovi, ali čini mi se da je nerealno da od stripova, pogotovo korporativnih, uvek tražimo revoluciju i inovaciju, kada sebe dobro znamo i znamo da nam je ponekada potreban samo „comfort food“ u strip-formi. Opet, radi se o vrlo dragim likovima koji su dobili lepe priče i ako ste Marvel Zombie sa partikularnom naklonošću ka ovim protagonistima, njihove nove avanture ne smete zaobići.
Prva na redu je meni omiljena Ms. Marvel i njen prvi grafički roman, naslovljen Stretched Thin. O Ms. Marvel sam pisao već više puta a njen poslednji tekući serijal, Magnificient Ms. Marvel (opisan pred kraj prošle godine) završio se proletos svojim osamnaestim brojem. Ne sumnjam da će Kamala Khan dobiti novi tekući serijal u dogledno vreme – ovaj je lik svoje mesto u istoriji već izborio a trenutno je aktuelan u drugim medijima, kao što su igra Avengers i televizijska serija u pripremi gde će Kamala biti glavna junakinja – no, dok se to ne desi, mislim da je sasvim dobra odluka povremeno izdavati grafičke romane o njoj, kako joj se strip-prisustvo ne bi svelo samo na pojavljivanje u Championsima i gostovanja u drugim serijalima.
Sad, da je ovaj grafički roman radio DC, možda bismo dobili i pomalo pomeren, ko zna, možda čak i radikalan pogled na Ms. Marvel kakvu poznajemo i volimo – videti šta sa pisao o, recimo, I Am Not Starfire – no Marvel se ovde drži formule koja je do sada dobijala, pa je najekscentričnija stvar vezana za Stretched Thin to da je strip napravio kreativni tim kome je ovo praktično prvi rad za Marvel. Nadia Shammas je Palestinka sa adresom u Bruklinu koja je do sada radila uglavnom autorske, nezavisne stripove poput Bliskim Istokom inspirisanog fantastičarskog grafičkog romana Squire ili horor rada Where Black Stars Rise a jedini dosadašnji rad sa tuđim propertijem bio joj je Care Bears za IDW pre dve godine. No, očigledno je da ni sama Nadia ovo ne računa u nekakav „pravi“ projekat pa se u uvodu za Stretched Thin zahvaljuje svom ocu na svemu što je za nju učinio, ispunjavajući obećanje da će ga pomenuti u svojoj „prvoj knjizi“.
Crtač je Nabi H. Ali, kalifornijski ilustrator tamilskog porekla koji je do sada uglavnom radio knjige za decu i njegov stil, sa jakim, debelim nanosima boje (makar i digitalne) je verovatno najizrazitije originalan element ovog grafičkog romana.
Čime hoću da kažem da je Stretched Thin jedna sasvim konzervativna priča o Ms. Marvel, praktično kao da ste uzeli jedan od „story arcova“ iz originalnog serijala kada je ovaj strip pisala njegova kreatorka G. Willow Wilson, dodali mu crtača koji se malo razlikuje od sjajne reprezentacije što je radila onaj serijal, i sve izdali kao poseban roman. Po tonu, zapletu, ali i „mestu“ na kome se ovaj strip nalazi u istoriji Kamale Khan, Stretched Thin je bukvalno kao da čitamo nešto iz 2018. godine.
Kritičkije nastrojen čitalac od mene bi ovde bez sumnje argumentovano napao Marvel da šlajfuje u mestu i da je Stretched Thin jedna neimaginativna reciklaža poznatih likova i njihovih odnosa, zapleta i raspleta, te da je jedina distinktna crta ovog stripa da su ga radila dva autora do sada nepovezana bilo sa Ms. Marvel, bilo sa samim Marvelom, i da je jedina njegova svrha da pokaže da postoje muslimani u Americi koji umeju da pišu i crtaju stripove (mislim, naravno, pored Saladina Ahmeda i G. Willow Wilson). No, ja imam pozitivnu predrasudu prema Ms. Marvel, ali i nalazim da je korišćenje naširoko voljene muslimanske superheroine, koja danas ima i snažan mejnstrim profil, a da se postigne ta neka „reprezentacija“ i u industriju puste i novi ljudi iz manjinskih zajednica – sasvim plemenita rabota. Čak i kad strip praktično u korak prati ono što su već uradili prethodni autori. Štaviše, dodaću i da mi kao starom čoveku izrazito prija kada imamo superherojski strip koje ne nastoji da nešto radikalno izmeni u postavci protagonista niti da doda nekakav revolucionaran preokret kontinuitetu, već radi u dobro shvaćenom, omeđenom prostoru i koristi likove kakve poznajemo, sa karakterizacijama kojima verujemo, da ispriča jednu ne previše originalnu, ali toplu, prijatnu priču.
Dakle, da, Stretched Thin jeste kao tek još jedna priča iz originalnog serijala Ms. Marvel, a njegova tema je samo to da kada ste tinejdžerski superheroj, a koji ima porodicu i ide u školu, pritom je član Avengersa i još, sasvim prirodno, teži i tome da ima nekakav socijalni život, postaje praktično nemoguće žonglirati između toliko odgovornosti. „Stretched thin“ je idiom koji u Engleskom jeziku koriste da plastično prikažu da je neko toliko razvučen između odgovornosti da se sav istanjio, a s obzirom da je Kamalina supermoć upravo menjanje proporcija delova svog tela, dobijamo i nekoliko uspelih vizuelnih metafora za ovu njenu raspetost između civilnog i superherojskog života.
No, takve teme je obrađivao još originalni Leejev i Ditkov Spajdermen, pa je komparativna prednost Ms. Marvel u tom odličnom ansamblu likova koji je u amanet budućim autorima ostavila G. Willow Wilson, počev od same Kamale čiji karakter ovde autori savršeno hvataju i pokazuju je kao srčanu i tvrdoglavu, požrtvovanu ali ne i zrelu DALEKO preko svog uzrasta, dakle i sklonu greškama i povremeno defetizmu. Nabi H. Ali izuzetno dobro crta sve likove, a pogotovo Kamalu sa njenim prkosnim izrazom lica ali i sasvim iskrenim momentima zapanjenosti kada stvari ne idu onako kako je planirala i njena ekspresivna faca i divlja pakistanska kosa imaju jako mnogo karaktera.
Ostali likovi ubrajaju Kamalinu najbližu porodicu, prijatelje iz škole ali i druge superheroje (notabilno Milesa Moralesa i Doreen Green, dakle, Spajdermena i Squirel Girl, ali i Tonyja Starka, tj. Iron Mana) i Stretched Thin veoma uspešno hvata „realnost“ Kamalinog života sa upečatljivim portretisanjem pakistanske porodice u Nju Džersiju, protagonistkinjom koja i dalje piše onlajn fan fiction o Avengersima iako je sada član ovog tima i svakodnevno sa njima trenira, ali i Kamalinim najboljim prijateljima – Nakiom i Brunom – koji je uzemljuju u zajednici lokalnih tinejdžera praveći sasvim prirodnu sponu između muslimanske i druge dece kakva nam, kako sam i onomad pisao, pokazuje Ameriku kakvu sama sebe voli da vidi ako ne već Ameriku koja je uvek takva.
Ta ubedljivost Kamalinog lika, koji je od samog nastanka bio izrazito „stvaran“ i realističan, te situacije u porodici ili školi koje deluju kao zaista izvučene iz svakodnevnice vrlo lepo nose i ovaj roman i mada on ima i „klasičan“ superherojski zaplet sa novim neprijateljem koga Kamala mora da nadmudri, ovo je podjednako važno za priču kao i način na koji Kamala na kraju uspeva da poveže sve separatne delove svog života i ličnosti i spoji svoju porodicu, prijatelje, pa čak i superheroje u jednu malu ali dragocenu zajednicu što njoj samoj daje stabilnost i snagu.
Ovo je uvek bio strip o željenim rešenjima pre nego o surovoj realnosti pa je i Stretched Thin, pretpostaviću, za mnoge tinejdžere prikaz nečega što nikada neće sami iskusiti: situacije u kojoj se roditeljima što ih stalno kritikuju (a nije da nemaju povoda za to, Kamala ovde pravi dosta klasičnih tinejdžerskih faulova) na kraju pokažete kao zreli a oni vas tako i prepoznaju i počnu da tretiraju maltene kao sebi ravnu, no eskapizam ima mnoge forme i ne treba ga svoditi samo na superherojske tuče. Tih tuča u ovom stripu ima i Ali veoma lepo crta Kamalu u kostimu kako se bori sa džinovskim robotom, ali Stretched Thin je pre svega priča o tome da niko – tinejdžeri pogotovo – ne treba da svoj život zasniva na ideji da je samo onoliko jak koliko tereta može sam da podigne i da je zajednica bliskih osoba ono što svima daje stvarnu snagu da se probijaju kroz život.
A što je poruka imanentna ovom serijalu od samog početka i koju Stretched Thin i pored blago didaktičkog tona nekih dijaloga pred kraj, sasvim elegantno ponavlja i umotava u narativ koji je zanimljiv, dramatičan i dinamičan a da nikada ne napušta taj senzibilitet ljudske topline i pozitivne, što kažu u ASMR videima, afirmacije.
Možda će to nekom biti isuviše pozitivistički a možda će naprosto slegnuti ramenima i reći da smo to već čitali u originalnom serijalu. Jesmo, svakako, no Stretched Thin je umešno spravljena priča koja mada nema originalnu poentu, tu poentu doseže kroz odličan rad sa odličnim likovima, kroz ubedljiv omladinski narativ i dobro odmeren „mali“ superherojski zaplet koji na kraju nije važniji od odnosa u porodici Khanovih. Meni je sve to bilo ekstremno simpatično pa kako stripa trenutno nema na Comixologyju, podstičem kupovinu papirne verzije za svakog ko je do sada uživao u Kamalinim avanturama.
Drugi roman o kome danas pričamo – koga takođe nema na Comixologyju – je još kraći i svoju priču smešta na jedva nešto više od šezdeset strana. No ovo je šezdesetak strana sjajnog raspoloženja i često veoma uspele komedije, čak i ako ste, kao ja, nominalno odrasla osoba.
Spider-Ham – Great Power, No Responsibility je novi grafički roman o alternativnoj verziji Spajdermena iz univerzuma 8311 a koji je, ako kojim slučajem to ne znate (i niste gledali Into the Spider Verse) – prase u kostimu Spajdermena što živi u svetu koji je sav naseljen „funny animal“ likovima koji su opet, svi nekakve životinjske varijacije na klasični Spajdermenov ansambl.
Spider-Ham je nastao kao lik početkom osamdesetih godina, sa jasnim komičnim i parodijskim ambicijama, a stvorili su ga ugledni Marvelovi autori Tom DeFalco, Larry Hama i Mark Armstrong. Rođen kao pauk ali mutiran u svinju kada ga je ujela radioaktivna i pomalo šašava naučnica May Porker – i sama svinja – pauk Peter se transformisao ne samo u drugu vrstu već i u njenog nećaka, kako bi postavka iz originalnog univerzuma bila ispoštovana.
Inicijalno uglavnom korišćen za parodične verzije klasičnih Spajdermen narativa (recimo, Kraven’s Last Hunt), Spider-Ham je poslednjih desetak godina legitimno učestvovao u multiverzalnim krosoverima unutar narativa o Spajdermenu, a što su ih radili Dan Slott i Christos Gage, pa je, na ime svog simpatičnog karaktera (i svakako Diznijeve želje da prodaje plišane igračke sa njegovim likom) zaradio i mesto u ansamblu pomenutog animiranog filma. Spider-Ham – Great Power, No Responsibility je, prema tome, originalna priča o Spider-Hamu nastala na temelju njegovog novostečenog protagonizma* koja iako parodira mnoge elemente Spajdermenovog mitosa zapravo nije parodija ni jednog partikularnog narativa o „pravom“ Spajdermenu. Ovo se podvlači i time da se „pravi“ Spajdermen ovde i pojavljuje u jednoj sceni, i strip dva univerzuma tretira kao ravnopravne, štaviše, stavljajući „našeg“ Spajdija u komično podređeni položaj na kraju susreta.
*koji je on umeo da ima i u prošlim epohama, na primer, u kratkovečnom tekućem serijalu iz osamdesetih ali i u nedavnom grafičkom romanu Aporkalypse Now
Spider-Ham – Great Power, No Responsibility je komični narativ koji se vrti oko ideje da je glavni junak neka vrsta nepouzdanog naratora, prevashodno za samog sebe, i daje Peteru Porkeru jednu simpatičnu luzersku dimenziju koja na zapravo prilično originalan način varira luzerstvo originalnog Petera Parkera. Zna se da Peter Parker, Spajdermen, istorijski pati od sindroma samozvanca, da često sebe vidi kao otpadnika ne samo iz sveta civila nego i iz zajednice superheroja, da neretko sebi govori da nije dovoljno dobar, sumnja u svoje kapacitete i prikriva tu svoju nesigurnost naglašenim bravadom, provokativnim brbljanjem i neprestanim šalama. Spider-Ham u ovom stripu projektuje sličnu spoljnu personu – ali je razlika u tome da je „unutra“ sve obrnuto. Peter Porker u ovom stripu sebe zaista vidi kao najjačeg superheroja od svih, kao nekoga koga svi dole i cene, kao neku vrstu superherojskog selebritija i njegovo non-stop hvalisanje i stalne šale nisu vešta kamuflaža nesigurnosti nego puko ospoljavanje njegove sasvim nezrele unutrašnje persone.
Steve Foxe, autor knjiga za decu, a koji je scenarista ovog stripa, uspeva da postigne idealnu komičnu ravnotežu između parodije i realnosti tako da nam je Peter Porker ovde zapravo simpatičan i, iako se smejemo NJEMU radije nego uz njega, istovremeno osećamo i empatiju za nekog ko, ispostavlja se, nikome nije previše simpatičan. To je drugi deo te vešte inverzije klasičnih Spajdermen motiva – originalni Spajdermen MISLI da ga drugi vide kao nedovoljno dobrog ili nesimpatičnog osobenjaka, ali susreti sa drugim superherojima ali i gradskim zvaničnicima, pa i civilima pokazuju da Spider-Hama svi ZAISTA tako vide.
No, ovo nije strip koji treba u nama da izazove oporost i tugu. Spider-Ham – Great Power, No Responsibility je prilično urnebesna komedija o glavnom junaku koji pokušava da unazad trasira sve korake što ih je napravio od jučerašnje ceremonije u gradskoj skupštini jer je negde usput izgubio ključ grada dodeljen mu na toj ceremoniji a za koji je pogrešno shvatio da je predmet što zaista treba da ga odnese sa sobom kući umesto da se sa njim samo slika pred kamerama. Pošto je ovo „funny animal“ univerzum, ovaj ključ u stvarnosti zaista otključava vrata svih javnih institucija, ali, kažu, i privatnih kuća bogatih građana i iz kancelarije vrlo besnog gradonačelnika snažno insistiraju da ovaj predmet bude vraćen.
Naravno, potraga za ključem je samo izgovor za turneju po bizarnom životinjskom Njujorku i upadanje u razne smešne situacije u kojima humoristički sadržaj praktično uvek počiva na ne samo nekompetentnosti glavnog junaka već i njegovoj potpunoj nesvesnosti da je nekompetentan i da svi oko njega prevrću očima na svaku njegovu izjavu ili potez.
Ovo bi u nekim drugim rukama možda bio i neprijatan narativ ali Foxe odlično piše humorističku priču za mladu publiku, a kolumbijski crtač (sada u SAD) Shadia Amin ima idealan „dečiji“ crtež sa velikim kadrovima, jednostavnim i ekspresivnim likovima ali i dinamičnim, energičnim kompozicijama i lejautom i Spider-Ham – Great Power, No Responsibility je vrlo prijatno čitalačko iskustvo čak i kad ste matori.
Naravno, u ogromnoj meri pomaže ako ste dovoljno upoznati sa Marvelovim univerzumom pa na osnovu toga imate dodatne potencijale za smeh. Foxe ne ide u neke duboke slojeve „lorea“, ali solidno koristi životinjsku prirodu likova u ovom stripu za neke gegove koji se sami nameštaju (deskripcija verzije Ant Mana u ovom univerzumu je zlata vredna).
Spider-Ham – Great Power, No Responsibility uspeva da do kraja bude i jednostavna ali korektna „trilerska“ priča koja do svog zaključka stiže kroz više set pisova vrlo dobro odrađene komedije. Ovim se romanom, mislim, sasvim legitimiše Spider-Ham kao lik koji ima potencijala za još sličnih solo-avantura što neće zavisiti isključivo od krosovera sa „pravim“ Spajdermenom i nadam se da će Marvel pokazati sluha i mašte i podariti nam još koju.
