Miniserijal Aftershock Comicsa I Breathed a Body sam naprosto morao da obradim ovom prilikom jer sam nedavno pisao o serijalu I Can Sell You A Body. Iako stripovi nemaju nikakve veze jedan sa drugim (drugi autori, drugi izdavači, druga tema, drugi čak i žanr), sličnost u imenu ali i izvesna srodnost u tretmanu žanrovskih motiva je za mene bila jasan znak da ovo treba predstaviti u takoreći leđa-u-leđa stilu.
Aftershock Comics je jedno od onih sigurnih pribežišta mejnstrim autora američkog stripa da, kada imaju ideje i koncepte što ne mogu da ih obrade kroz superherojske radove za dva velika izdavača, to ostvare u miniserijalima što ih radi ova agilna kuća. Po običaju, Aftershock obezbeđuje dobar kvalitet produkcije i timovi koji rade ove stripove su generalno jaki. Pa je to slučaj i sa I Breathed a Body. Scenarista ovog petodelnog serijala je Zac Thompson, Kanađanin koga ja prevashodno znam po nekim X-Men stripovima te drugim radovima za Marvel iz poslednjih godina (Marvelous X-Men, Yondu) ali i po nezavisnim serijalima kao što su, recimo, Her Infernal Majesty ili The Dregs. Pre I Breathed a Body, Thompson je za Aftershock već uradio grafički roman The Replacer koji je bio urađen u stilu old school horora (po uzoru na Stephena Kinga), a baziran na porodičnoj traumi koju je mladi Zac preživeo kada mu se otac šlogirao. I Breathed a Body je možda manje lična a naglašenije „opšta“ priča ali spona je svakako ta da je i ovo u dobroj meri horor pripovest, sem što umesto Stephena Kinga možda prvo na pamet pada Cronenberg.
Za takvo nešto potreban je i dobar crtač pa je ovde Thompson imao sreću da radi sa odličnim Andyjem MacDonaldom, iskusnim crtačem koji je uradio mnogo stripova i za Marvel i za DC (uključujući rad na Betmenu, JLA i Wonder Woman, kao i Multiple Man za Marvel, ali i Beauty za Image), a I Breathed a Body mu je debi-rad za Aftershock pa se on i vidno potrudio. Cronenberga sam pomenuo jer ga mnogi (sa dobrim razlogom) povezuju sa body-horror konceptima, a I Breathed a Body je strip kome je u centru disocijacija tela ali i ličnosti kao i istraživanje odnosa pojedinca sa kolektivom, pa i društvom u celini, u ovom slučaju u velikoj meri prikazanim kroz aktivnosti onlajn zajednica koje se sponatno – ili manje spontano – kreiraju oko velikih Internet-selebritija, odnosno influensera.
I Breathed a Body je strip sa ne jednim već nekoliko fascinantnih koncepata i sa vrlo upečatljivim grafičkim identitetom za koji su pored crtača, MacDonalda zaslužni i sjajna koloristkinja Triona Farrell (pamtimo je po dobru sa serijala Weavers)kao i leterer Hassan Otsmane-Elhaou (takođe hvaljen ovde) koji su se oboje vidno potrudili da od stripa naprave vizuelni spektakl. No, valja i reći da je I Breathed a Body i, za moj ukus, strip sa viškom koncepta a manjkom egzekucije, odnosno da ovde neke ključne stvari u narativu ne funkcionišu u dovoljnoj meri da povežu sve ambiciozne linije zapleta koje je Thompson osmislio. U jednom momentu sam bio u napasti da kažem kako bi, s obzirom na priličnu količinu teksta i poveliki broj podzapleta koje ovde vidimo, možda duža forma bila prikladnija za sve što je Kanađanin imao na umu za ovu priču, ali nisam zapravo siguran da je to tačno. Moji problemi sa ovim stripom se zapravo tiču tretmana nekih fundamentalnih elemenata i pitanje je koliko bi ovo bilo unapređeno dodavanjem još, recimo sedam epizoda na postojećih pet.
Možda i bi. Fakat je da I Breathed a Body u svojoj prvoj epizodi uspostavlja ton fokusirajući se na mladog influensera po imenu Mylo Caliban koji je najvrelija zvezda u svetu bliske budućnosti – udaljene proverbijalnih pet minuta od onog gde smo mi sada – a kojim potpuno dominiraju gigantske tehnološke kompanije što su, brišući decenije zakonodavnog (i praktičarskog) progresa u zapadnom svetu, u sopstveni ekosistem zatvorile čitav lanac proizvodnje i distribucije, kako tehnologije tako i „sadržaja“. Kompanija Mycena je spoj današnjeg Applea, Facebooka i Googlea, gigant kojim rukovodi Mylov otac Bramwell, a koji poseduje i sopstveni mrežni ekosistem Mycenet, i platformu za, jelte, sadržaj, kao i MyCee pametne telefone. Utoliko, firma ima sasvim jasnu i ničim ograničenu poslovnu viziju da pažnju svojih korisnika monopoliše na što je moguće duže vreme, nudeći im „sirovog i stvarnog“ mladog čoveka koji im se obraća preko svojih strimova prepunih reklama (da ne pominjemo sekundarnu monetizaciju kroz merčandajs a koji se pravi posebno za svaku Mylovu akciju) a koji zahvaljujući vlasništvu firme nad čitavim lancem dostave sadržaja ali i odsustvom ikakve regulative izrasta u jednu od najuticajnijih ličnosti na svetu. Tekstualni deo na kraju prve epizode govori o ugovoru koji je Mylo dobio sa drugom kompanijom koja pravi popularnu onlajn igru (vrlo tanko zamaskirana aluzija na, jelte, Fortnite) a gde se pojavljivao kao božansko prisustvo što je moglo da menja geometriju mapa i jedna od velikih prednosti ovog stripa u odnosu na druge koji se možda bave sličnim temama je kako uverljivo I Breathed a Body predstavlja Myloa i njegov uticaj na svet. Ovo je influenser ekstrapoliran od onoga što imamo u ovom trenutku, ali za koga možemo da poverujemo da postoji, to jest da će uskoro postojati, figura sa maltene božanskim statusom u zajednici što se broji stotinama miliona „followera“ a koji prate, dele i komentarišu sve što on uradi.
Mylo je u svemu tome istovremeno i izveštačen i sasvim prirodan, jedva izrasli klinac u dvadesetim godinama koji se nalazi u položaju u kakvom ljudska bića nisu mogla da budu do pre samo nekoliko godina i prva epizoda prati i njega ali i mali tim oko njega – angažovan od strane njegovog oca – koji je zapravo „napravio“ Myloa, dizajnirao mu ličnost i naučio ga šta da priča. Ovo je zanimljiv narativ što prikazuje tenzije između Mylovog karaktera, onako kako ga vide ljudi koji od njega zarađuju i Mylovog karaktera kao mladog čoveka koji surfuje na talasu gotovo patološke slave a koji nikada nije imao priliku da zaista sazri, odrastajući pored ambicioznog oca a bez majke što je umrla na porođaju.
Kvaka 22 kod ovog stripa je što do kraja prve epizode najzanimljiviji lik, sam Mylo, biva uklonjen iz narativa i ostala četiri broja pratimo naučnofantastičnu priču koja se bavi time kako beskrupulozna kompanija čini sve što može da eksploatiše njegovu smrt (prenesenu u lajv strimu) i post-mortem legat, i kako ona time zapravo nastoji da trajno promeni ljudsku kulturu pa i čitav svet.
Tematski, ovo je izuzetno zanimljivo i Thompson postavlja mnogo pravih pitanja o tome kuda će industrija proizvodnje i dostave „sadržaja“ otići onda kada zaista niko više ne bude mogao da je reguliše, koliko je „društvo spektakla“ o kome su govorili situacionisti još pre pola veka zapravo danas preuzelo ljudsku kulturu, ali dispergovano kroz stotine i hiljade „malih“ spekatkla, „malih“ skandala, „malih“ tragedija, koje nas prate svuda kuda krenemo posredstvom interneta i prenosivih uređaja od kojih se ne odvajamo. Thompson umešno u sve upliće i kritiku neoliberalnog kapitalizma, ekonomije okrenute prevashodno prema rastu i investitorima, techbro mentaliteta i Silikonske doline, pokazujući i koliko smo mi, „obični ljudi“ u svemu ovome saučesnici i kako naše ponašanje i emocije mogu biti izmanipulisane da kontinuirano hranimo čudovište.
No, sa druge strane, I Breathed a Body gubitkom harizmatičnog protagoniste (a bez pravog protagonizma) mora da se osloni na mnogo manje zanimljive likove i mada scenario čini lavovske napore da nam prikaže Mylovog oca kao zlu ali kompleksnu ličnost, te saradnicu Anne (aka Zoe… komplikovano je) kao praktično podvojenu ličnost koja sebe pokušava da uveri da nije zla – čak ni kada uživo strimuje prizor kako izgladneli kerovi rastržu leš influensera na komade – i da kreira između njih izvesnu simetriju s obzirom da su u pitanju osobe sa dva različita kraja lanca ekonomske ishrane a koji oboje imaju složen odnos prema svojoj deci, sve to samo donosi dodatne slojeve kompleksnosti u priču kojoj je potrebno više jasnoće i poentiranja a manje dodatnih teza i poetizovane filozofije.
Nije da ja ne volim kad stripovi odlete u poetsku i filozofsku stranu, no I Breathed a Body ima teksta u višku a akcije u manjku i sjajan crtež i grafičko pripovedanje ne uspevaju sasvim da pokriju činjenicu da ovaj narativ dosta šlajfuje u mestu dok se Anne premišlja je li ovo što ona radi moralno, a dok Bramwell glacijalnom sporošću objašnjava svoj demonski plan za preoblikovanje ljudskog društva. Tu su i drugi likovi, pa sveznajući narator, i strip se malo raspline prema kraju.
Druga je stvar taj višak koncepta – negde od osamdesetih godina je u američkoj naučnoj fantastici, sa usponom „slipstrim“ podžanra, postalo prilično uobičajeno da se u okviru istog dela mešaju različiti (pod)žanrovski motivi pa je to i u ovom stripu tehnološka i socijalna naučna fantastika mešaju sa „biološkom“ naučnom fantastikom, sa body horror imaginarijumom i sa mističkom, pa pomalo i religijskom fantastikom. Možda sam ja, naravno, staromodan, pa ne bi mi bilo prvi put, ali iako je fer reći da je ovakve stvari radio i meni dragi William Gibson još osamdesetih, čini mi se da ovaj višak koncepata razvodnjava I Breathed a Body i na kraju dobijamo delo koje ono što hoće da kaže govori na previše nivoa, mešajući socijalnu evoluciju i manipulaciju, hakovanje društvenog razvoja kroz hiperbrzu komunikaciju putem društvenih mreža ali i kroz nasilnu organsku evoluciju zasnovanu na fungalnoj biologiji, a sve to utemeljeno u paganskim legendama i mitovima… Puno tu ima slojeva i strip, koji u temelju ima i te neke „ljude“ sa roditeljskim instinktima i emocijama, ne uspeva sasvim da se iskobelja iz konceptualnog mišemeša koji je Thompson spravio.
Tako da sam samim narativom tek upola zadovoljan; Thompson ima sjajne ideje i snažne poruke, pa i ubedljiv jezik u dijalozima, ali ovo je i strip kome je urednik – Mike Marts, bivši Marvelov izvršni urednik a danas glavni i odgovorni u Aftershocku – po mom skromnom mišljenju morao da nametne nešto disciplinovaniju pripovednu tehnologiju i odsecanje viškova koncepcije i filozofije.
No, I Breathed a Body je strip koji impresionira vizuelnom dimenzijom. MacDonald nije crtač koga uzimate kada vam treba „lep“ strip – setimo se šta sam pričao o njegovom Multiple Manu – ali je sjajan za strip koji treba da vas izvede iz zone komfora, kako kvalitetno dinamizovanim pripovedanjem, tako i sa mnogo ljubavi kreiranim scenama vizuelnog horora koji ne treba samo da uplaši ili zgadi već i da fascinira. Kako je jedna od tema stripa ta promena, evolucija čovečanstva, počev od evolucije samih ljudskih tela i organizama tako je i MacDonaldovo kombinovanje ljudskog mesa i fungalnog tkiva, deformisanje i rastezanje tela dok ne prestanu da budu zaista ljudska a čitalac nije siguran jesu li sada više ili manje od ljudskog, apsolutno fascinantno. Strip ima i intenzivnu psihodeličnu komponentu a koja se ne postiže uvek zatrpavanjem slika detaljima i teksturama i MacDonald je vrlo dobar u kadriranju i tempu tokom celog trajanja serijala. Farrellova ovde, naravno, intenzivno dominira moćnim, veoma psihodeličnim kolorom koji crtežu dodaje mnogo atmosfere i karaktera i iako je u pitanju „horor“ naslov, I Breathed a Body odlikuju sočnost i prijemčivost na grafičkom planu kakvu retko koji sličan strip ima. Letering Hassana Otsmanea-Elhaoua je izrazito smeo, sa mnogo kolornih i drugih intervencija i mada sam ja stara škola koja smatra da je najbolji letering onaj koji ne primećujete, mora se prinzati da je Hassanov dizajn iako glasan, pa pomalo i napadan, na kraju pun pogodak sa idealnom dopunom atmosfere stripa a bez umanjenja čitkosti.
I Breathed a Body je dobio solidne kritike kada je izlazio u seriji i mada za moj ukus ovo nije do kraja uspešan projekat, on je svakako zanimljiv i, pogotovo ako ste mlađi i ugođeniji na modernije pripovedanje nego što sam ja, verujem da ga vredi pročitati zbog fascinantnih tema i dobrih pitanja koja postavlja. Kolekcija je izašla pre svega par dana pa se možete baciti i do Comixologyja i sebi priuštiti čitanje digitalne verzije ovog rada.
