Pročitao sam odlični naučnofantastični grafički roman Titan koji je na Engleskom jeziku pred kraj prošle godine, u nevreme, izdao Oni-Lion Forge (još uvek se osećam neobično kada ovako nešto otkucam), kao jednu urednu celinu podeljenu u deset urednih poglavlja, i kao zaokružen, pažljivo osmišljen narativ koji ima dovoljno prostora i dubine da proradi i likove ali i svoj sociopolitički komentar. Titan je vrlo dobrodošli blast from the past, jedan prilično klasični naučnofantastični narativ sa grafičkom opremom koja ne duguje gotovo ništa superherojskom mejnstrimu i utemeljen je u mnogo sirovijem, uzbudljivom stilu koji podseća na underground comix radove iz šezdesetih i sedamdesetih. Ovaj spoj prilično radikalne grafičke intonacije i čvrsto pripovedane, klasično literarne naučnofantastične priče pokazao se kao veoma funkcionalan.
Autor stripa Titan je François Vigneault, Kanađanin rođen u SAD, danas nastanjen u Montrealu a koji već godinama radi kao ilustrator za razne novine, a prvi strip-rad mu je 13e Avenue, strip namenjen „mladim odraslim osobama“ koji je kreirao zajedno sa Geneviève Pettersen. Danas Vigneault radi i tekući serijal Orcs in Space za Oni Press, ali Titan je ono što je privuklo pažnju publike u SAD. Ovaj grafički roman koji je Vigneault sam napisao, nacrtao, kolorisao i leterovao je u Kanadi izašao još 2017. godine za Éditions Pow Pow, naravno na Francuskom jeziku, i bio nominovan za više nagrada, uključujući nagradu Joe Shuster.
Moram priznati da sam prilično impresioniran Vigneaultovim radom na ovom stripu. Radi se sa jedne strane o odlično vođenom narativu koji ima sve one potrebne elemente trilerske proze da bude „pravo“ žanrovsko delo, a opet ima i jedan nesumnjiv „indie“ senzibilitet, ne samo u snažnom, pomalo i grubom crtežu već i u povremenim pasažima „neme“ naracije gde se pripoveda samo crtežom a često su veći vremenski rasponi premošćeni praktično filmskim montažama, odmerenim veoma sigurno. Vigneault je dobar pripovedač, sa naglašeno efikasnim metodom gde nema nikakvih viškova i čitalac se smešta in medias res u svakoj situaciji koja se prikazuje, a da strip opet ima pažljivo odmeren tempo i perfektnu „režiju“ kako bi čitalac uvek mogao da se orijentiše.
Pomaže što ovo nije isuviše komplikovan narativ. Titan postiže svoju dubinu odabirom ozbiljne teme, njenom pažljivom i doslednom obradom, te radom sa likovima koji kvalitetno rastu i razvijaju se kroz priču, a ne danas popularnim metodom uvođenja mase podzapleta koji stvaraju iluziju dubine. Utoliko, ovo je jedan čehovljevski elegantan roman u kome ni jedna scena nije višak, niti ijedna replika tu stoji samo radi dojma. Likovi su višeslojni, sa različitim aspektima ličnosti koje upoznajemo kroz priču, ali onda dalje svaki od tih aspekata ima značajan uticaj na to kako će se priča dalje odvijati.
Gore sam rekao da je ovo klasični naučnofantastični narativ, ali naučna fantastika sada već ima jako dugačku tradiciju, pa ću pojasniti da je ovo klasični „novotalasni“ naučnofantastični narativ, priča koja podseća na radove sa kraja šezdesetih i početka sedamdesetih godina prošlog veka gde su palp jednostavnost predratnog SF-a i naučno-tehnološki pozitivizam zlatnog doba zamenjeni naglašeno kritičkijim stavovima. Posebno mi neki radovi Fredericka Pohla, poput Kapije i Džema deluju kao prirodno poređenje sa Titanom jer je ovde u pitanju priča o radničkoj pobuni na Titanu, najvećem mesecu planete Saturn i tenziji između uprave rudarske firme – koja je sa Zemlje – i genetski prilagođenih rudara koji su rođeni na Titanu.
Protagonista Titana nije radnik, naprotiv, pripada menadžerima. João da Silva je doleteo sa Zemlje da u rudarskoj koloniji preuzme upravljanje procesom proizvodnje nakon što se dotadašnja direktorka teško razbolela. Titan je negostoljubivo, teško okruženje gde Zemljani teško izguraju više od pola godine rada (u ulogama birokrata i bezbednjaka), dok lokalci (koje pogrdno zovu i Trolovima) podmeću grbaču i rade u teškim uslovima čitavog života, svesni da zbog svoje posebne fiziologije, nikada neće biti u stanju da emigriraju na Zemlju, ma koliko pažljivo štedeli pare od plate.
Autor ovde domišljato prikazuje lokalne radnike kao fizički prilagođene poslu sa telima mnogo većim od zemaljskog standarda, visinama od po tri metra i masom od nekoliko stotina kilograma. Ovo se perfektno uklapa sa kulturom rudarske kolonije gde je jezik grub, piju se jaka pića, za zabavu se organizuju turniri u mešovitim borilačkim veštinama, a žene i muškarci su zajedno u oknima i pod tuševima (i u pomenutim turnirima). „Titani“ su pravi šljakeri, prikazani pošteno a bez ulepšavanja, imanentno nezadovoljni svojim položajem i bundžijski nastrojeni po difoltu.
Stvari ne postaju značajno bolje kada da Silva objasni da napredak tehnologije na Zemlji znači da je ova rudarska kolonija praktično pred zatvaranjem jer koristi zastarelu opremu – na kraju krajeva, stara je čitavo stoleće – i neefikasan radni proces. Erupcija radničkog gneva se sprečava samo time što da Silva krši uobičajenu menadžersku distanciranost i naglašava da je njegov cilj da unapredi efikasnost rada i obezbedi da svi zadrže svoje poslove – jedine koje mogu da imaju na maltene jedinom mestu u Sunčevom sistemu gde mogu da žive.
No, da Silvino rešenje, uvođenje vrlo intruzivnog sistema praćenja odabranog uzorka radnika tokom čitavog radnog dana kako bi se telemetrijski utvrdilo gde se sve mogu kreirati unapređenja procesa ne nailazi na mnogo odobravanja. Ovo nije samo jasna satirična žaoka na vreme u kome već mi danas živimo, već i mesto na kome se pokazuje kontrast sa aktuelnom kulturom na Zemlji – sam da Silva ima u desno oko ugrađenog digitalnog AI asistenta, spravu nazvanu samo „I“ koja je stalno uključena i beleži ono što on vidi, čuje i govori ali koja je i interfejs sa svim mogućim bazama podataka te uređajima koje da Silva ima autorizaciju da koristi. Kako je stalno „uključen“ u nekakav eksterni sistem, da Silva je čak i malo iznenađen da radnici na Titanu ne žele da budu pod neprestanim nadzorom sve vreme dok rade.
Razlike između kultura na Zemlji i Titanu – iako je u pitanju ista biološka vrsta, jelte – se podvlače na mnogo načina a ključan je lik rudarke Phoebe Mackintosh, bivše perspektivne „mix“ borkinje, a danas, iako lojalne radničkim vođama, čini se, jedine osobe na Titanu koja shvata da status kvo nikada neće biti rešenje. Između nje i da Silve se prvo razvije poslovno savezništvo, prvo po nuždi, a ono onda izraste u bliskiji, intimniji odnos.
Strip ovde ne pravi nikakve do sada ne viđene preokrete, ali je pažljivo pozicioniranje likova i postepeno produbljivanje njihovih karakterizacija urađeno savršeno i Titan nam daje toplu, intimnu – pa i erotičnu – ljudsku priču na pozadini narativa o radničkoj revoluciji umotanog u politički triler. Ono što treba jako pohvaliti je kako Vigneault pazi da se ne uplete previše u tehnologiju ustanka, umešno kreirajući samo ključne scene koje nam pokazuju tu marksističku neizbežnost radikalnog društvenog prevrata na ime nagomilanih protivrečnosti, a da ostavlja prostora da likove oživi, pokaže njihove „civilne“ strane, da nam zaokružene karakterizacije koje će, u furioznom finalu punom akcije i buke biti stavljene na probu a čitalac će osetiti pravu emociju za likove i njihovu priču.
Vigneault je odličan crtač sa vrlo „indie“ stilom jakih, masivnih kontura i grubog senčenja. Najveći deo osvetljenja urađen je kolorom, mada je i ovde na delu minimalizam sa samo jednom bojom koja se koristi u celom stripu. No, iako Vigneaultu kadrovi deluju „ravno“ i bez dubine zahvaljujući ovoj tehnici, on je vrlo siguran i u prikazu vanzemajskog okruženja, ali i u pripovedanju, zavodeći čitaoca grubim, debelim linijama ali mu zatim servirajući suptilnu naraciju.
Titan je, kao što sam rekao na početku, odličan strip, zaokružen, ekonomičan narativ koji ima jasnu sliku o tome šta hoće da kaže i šta mu je u tom kazivanju neophodno, i u kome ti dobri, višeslojni likovi nisu žrtvovani efikasnom dramsko-trilerskom narativu. Vizuelno upečatljiv, jezički sočan sa sjajnim prevodom na (polomljeni futuristički Engleski), Titan se može pohvaliti i dinamičnim letering-dizajnom (koji, istina je, na momente izaziva konfuziju u pogledu toga ko šta govori) i pričamo o jednom jako lepo zaokruženom projektu. Sebi ga možete pribaviti u digitalnoj formi ovde.
