Jazz Nedeljom je zamišljen kao serija vinjeta koje će ići (možda ne?) svake Nedelje, nudeći preporuku u vidu jednog jazz albuma koji sam tog dana slušao. Ovo nema pretenziju da bude ni ultimativni prikaz neke klasične ploče niti otkrivanje nekog budućeg klasika, već zaista samo to, da se kažu reč-dve o albumu koji sam tog dana rado slušao. Ponekada će to biti stare, proverene klasične stvari, ponekada najnovije izdanje koje sam izvalio na Bandcampu, hoću reći, neće biti pravila. Kako i treba. Kako i mora.
Kako sam i pomenuo nedavno, portugalski izdavač Clean Feed je ozbiljno nagazio na gas ove godine i količina izuzetnih izdanja koja stižu iz ove kuće je pomalo i zastrašujuća. Za današnje slušanje odabrao sam album Pagan Chant projekta Ritual Habitual a koji je izašao polovinom Oktobra kao zrak sunca u već podubokoj jeseni. Ljubitelji free jazza, avangarde ali i ekstatične muzike generalno imaju čemu da se obraduju jer je u pitanju ploča koja istovremeno pravi jasnu posvetu nekim od najsvetlijih muzičkih radova dvadesetog veka ali ne zvuči sikofantski, imitatorski nemaštovito već autentično i strastveno.
Ritual Habitual – tj. „uobičajeni ritual“ – nije „pravi“ bend i nisam siguran da je ovaj trio ikada do sada nastupao uživo. Na sajtu osnivača se ovaj projekat čak i ne pominje pa sve deluje kao da je u pitanju bio jednokratni susret trojice muzičara iz različitih država koje je spojila zajednička ideja i zajednička ambicija da kroz kolektivnu i kreativnu improvizaciju odaju poštu ideju da džez muzika može da bude i izrazito duhovna ne uprkos već upravo zahvaljujući svojoj dinamičnosti i kinematičnosti.
Portugalski kontrabasista Gonçalo Almeida je srce ovog benda – što je, jelte, i inače uloga kontrabasa – i izdavač u kratkom tekstu o albumu naziva ovaj njegov trio jednim od njegovih najprolifičnijih internacionalnih projekata. Kako već rekoh, Ritual Habitual se čak ni ne pominje na Almeidinom sajtu tako da… nisam siguran koliko sam autor deli ovaj sentiment, ali nije važno. Odsvirao ga je, što se kaže, za sve pare.
Almeida je iz Lisabona ali trenutno je nastanjen u Roterdamu gde je već ostvario ozbiljnu karijeru svirajući sa kremom nizozemske i evropske free scene. Ako pomenem samo muzičare kao što su Chris Speed, Fred Lonberg-Holm ili Jorrit Dijkstra, to već govori dovoljno o pedigriranosti Almeidinog CV-ja. Od stalnih projekata Almeida ima Lama trio, Albatre i Hydra Ensemble a član je još nekoliko postava (The Attic, Cement Shoes, Ikizukuri, Spinifex itd. itd. itd.). Kao i mnogi savremeni free/ improv/ avangardni stvaraoci sarađivao je i sa umetnicima iz drugih medija, pesnicima, plesačima, pozorišnim i video umetnicima od kojih sam na sajtu pominje Arnolda Dreyblatta, Julyen Hamilton i Ritu Vilhenu. Dakle, vrlo solidna radna biografija a za naše današnje potrebe ukazaću na gore pomenuti punk-metal-free-jazz-noise trio Albatre a koji pored saksofoniste po imenu Hugo Costa ima i bubnjara Philippa Ernstinga, koji je takođe i bubnjar u Ritual Habitual, što se pokazuje kao jedna od značajnijih informacija vezanih za ovaj trio.
Treći član Ritual Habitual je saksofonista Riccardo Marogna, Italijan iz Verone koji živi i radi u Hagu. Marogna je saksofonista po vokaciji ali ne samo saksofonista i njegova formalna naobrazba uključuje master iz sonologije na Kraljevskom konzervatorijumu u Hagu (ova grana nauke je i inače prevashodno vezana za ovu instituciju a Marogna je tamo trenutno istraživač), završene studije džeza i improvizacije na konzervatorijumu G. Frescobaldi u Ferari, pa onda master iz elektrotehnike na Univerzitetu u Padovi i na kraju specijalističke studije iz kompjuterske muzike na institutu IRCAM u Parizu a koji je istorijski jedno od ključnih mesta posvećenih izučavanju elektronske muzike na celoj planeti… Hoću reći, Marogna je zastrašujuće teorijski potkovan pa je bilo i rezonski što sam se malo i poplašio na šta će njegova svirka ovde ličiti.
A nije da je bilo lako pogoditi, ovaj čovek u svom muzičkom opusu radi veoma mnogo sa veoma mnogo različitih muzičara, uglavnom u raznim formama improvizovane i avangardne muzike. Marogna voli da kombinuje klasične instrumente i elektroniku, grafičku notaciju i improvizaciju a kako je pre petnaestak godina studirao i pozorišne umetnosti u Italiji (Kad je sve to stigao? Ko zna?), njegov pristup muzici ima i primetnu teatralnu komponentu. Što se primeti čak i u relativno konceptualno svedenom projektu kao što je Ritual Habitual.
Naime, ovaj trio, kako i izdavač ukazuje, ide na odavanje pošte ekstatičnom i duhovnom džezu koji su tokom šezdesetih godina prošlog veka svom snagom svirali velikani kao što su John Coltrane, Albert Ayler, Don Cherry i Charlie Hayden, a kroz kreiranje muzike koja će kombinovati opsesivna ponavljanja malih fraza što garantuju hipnotičke efekte muzike sa slobodnim, ali strukturiranim improvizovanjem trija, kako u realnom, tako i u „nerealnom“ vremenu. Hoću reći, pored svirke trija kontrabas-bubnjevi-duvački instrumenti koja je „normalan“ free jazz, Marogna je u sve kompozicije dodao i sloj elektronskih improvizacija koje u nekim momentima služe samo kao dodatni element u jednoj uskovitlanoj obrednoj mašini a u nekim su i prilično presudne za konačni duh i atmosferu kompozicije.
Izdavač insistira i da bez obzira na omažiranje američkih epigona, Pagan Chant ne zvuči kao ijedan od njih i ovo je možda nekih 60-70% tačno. Hoću reći, prva i poslednja kompozicija na albumu, The Womb i The Eulogy su najvidljivije okrenute ka američkom ekstatičkom džezu od pre pedeset i više godina i u smislu sekvenciranja albuma služe kao logičan početak i kraj, jedno prirodno otvaranje i zatvaranje kruga inspiracije i odavanja pošte.
Takođe, za tradicionalnije „džez“ publiku, ovo znači i da će album početi i završiti se u formi koja je njima već prilično poznata. No, ovo zaista nije puka imitacija Cotlraneovih ekstatičkih eksploracija iako nema sumnje da se na njih referira, sa Almeidinim uvodom na kontrabasu i perkusionističkim impresijama, te Marogninim diskretnim elektronskim farbanjima. Topao zvuk akustičnih instrumenata ovde je prilično pojačan u masteringu kako bi se postigla ravnopravnija „slika“ sa elektronikom ali album, srećom, ne zvuči previše komprimovano i očuvan je pristojan deo prirodne dinamike svirke.
A što jeste važno jer muzičari ovde pažljivo improvizuju jedni sa drugima, gledajući da na najprirodniji način iz apstraktne kombinacije zvukova dođu do brzog, energičnog free jazz sviranja i The Womb se posle nekoliko minuta pretvori u klasičan freakout gde ritam sekcija prosto obara s nogu svojom eksplozivnošću. Tu se jasno čuje zašto je bitno da Almeida i Ernsting imaju dosta zajedničke kilometraže jer su njihova komunikacija, perfektno razumevanje i bacanje ideja jedan drugom toliko dobri da bi gotovo bilo dovoljno da ovaj album ničeg sem njih dvojice nije ni imao. Almeida je glasno, dominantno, ali ne nametljivo prisustvo u ovom miksu, sa davanjem improvizaciji toplog, pulsirajućeg jezgra oko koga bubnjar zatim plete mrežu mnoštva sitnih udaraca, sa kožama koje se utapaju u kontrabas-grmljavinu i činelama koje služe kao gusta, ekspresivna punktuacija. Ni jedan od ovih muzičara ne svira preglasno i zapravo veliki deo te hipnotičke dimenzije albuma kreira se upravo gustinom a ne intenzitetom zvuka.
Marogna je u ovoj prvoj i poslednjoj kompoziciji na tenor saksofonu i kod njega se vrlo jasno čuju dugovi koltrejnovskim kosmičkim otkrićima sa vrlo prepoznatljivim uspinjanjem kroz skale, frazama i njihovim razrešenjima. Marogna, uprkos svojoj formalnoj naobrazbi nije komplikator i njegovo sviranje je zapravo vrlo spontano, sa lepim, urednim improvizacijama koje odišu prirodnošću ako već ne nekim prevelikim izlascima iz poznatih formata. Ovo je ekstatički, kosmički džez onako kako ga pamtimo poslednjih pola veka, a ljudi kojima je ta muzika još tada bila previše abrazivna i preglasna da bi je slušali duže od minut-dva mogu spokojno da ovo odvrnu vrlo glasno: Marogna nije snagaš i ovde nema preduvavanja od kojih se čini da se saksofonisti unutrašnji organi pretvaraju u kašu i izleću kroz zvono instrumenta zajedno sa napuklim, visokim tonovima.
Zapravo, Marogna je tonalno raznolikiji u ostalim kompozicijama, pogotovo tamo gde svira bas klarinet i ovo su momenti u kojima se vidi širina njegovih interesovanja kako u istraživanju harmonije tako i samog zvuka. U njegovim rukama bas klarinet dobija veoma lep raspon i dinamički i tonalno, sa finim šetnjama između apstrakcije i prijatnih melodija, a njegova komunikacija sa ritam sekcijom je idealna, sa odličnim kolektivnim shvatanjem toga kakav se zvuk i dinamika traže u svakoj od kompozicija.
Tako album izvan ovih „čistih“ free jazz komada ima apstraktnije, ali svakako zanosne „ritualne“ kompozicije gde kontrabas i bubnjevi kreiraju iznurujući obredni gruv a duvački instrumenti i elektronika imaju disciplinovanu slobodu da preko njega plešu. Album je pažljivo sekvenciran sa jednim jasnim i prirodnim narativom između dve najenergičnije kompozicije, te komadima između koji su ritualniji, pa i plesniji u određenim smislu kao i centralnom kompozicijom koja je najapstraktnija u svom uzdržavanju od ulaska u naglašeni ritam. Sve u svemu? Još jedan apsolutni trijumf za Clean Feed. Sve najtoplije preporuke.