Kako je Nick Spencer nedavno završio svoj rad na Spajdermenu, tako se i bliži trenutak kada ću ja morati o njemu da dam svoj konačni sud. Svojevremeno sam vrlo povoljno ocenio prvih četrdesetak brojeva ovog volumena pa će biti zanimljivo videti je li Spencer uspeo da održi pozitivnu inerciju do samog kraja. Mislim, biće zanimljivo vama, ja to već sve znam.
Ali dok se to ne desi, vreme se prijatno ubija čitanjem „malih“ projekata vezanih za Spajdermena, manje sudbinskih, manje istorijskih, ali svakako zabavnih. Danas bismo na brzinu mogli da pogledamo kako su mi se dopala dva od njih.
Uopšte, moram da kažem da je već decenijama unazad praksa, ne samo kod Marvela, da neobavezni, često nekanonski stripovi o bitnim superherojima umeju da po kvalitetu nadmaše „glavni“ serijal. Setimo se koliko smo voleli Marvel’s Spider-man, nekanonsko prepričavanje Spajdijeve rane mladosti u vreme kada se glavni serijal davio u Civil War/ Back in Black mračnjaštvu! Mnogo, mnogo smo ga voleli a vredi pomenuti i Thompsonov serijal Spidey, pa kultni Spider-man Lovels Mary Jane, i svakako Renew Your Wovs…
Miniserijal Spider-Man & Venom – Double Trouble, koji je izlazio krajem 2019. i početkom 2020. godine se nastavlja na ovu tradiciju ali i snažno se oslanja na Marvelove recentno udvojene napore da se prave stripovi i za decu. Već sam mnogo puta pisao kako je najveći problem američke industrije stripa to starenje publike gde zadržavanje dela klijentele koja stripove kupuje tri ili četiri decenije nije dovoljno da kompenzuje činjenicu da klinci danas oće da odu u bioskop i gledaju Spajdermena, oće da nose majice, kačkete i školske torbe sa njegovim likom, svakako da poigraju nekakvu igru sa njim (mada manje verovatno neku od skupih Playstation produkcija o kojima sam pisao, a verovatnije nešto besplatno na telefonu), ali da kupe strip – to neće. Ne radi se samo o Spajdermenu, naravno, klinci generalno slabo kupuju superherojske stripove sa njihovim nazidanim kontinuitetima od po 5-6 decenija i kriptičnim referencama na ko zna šta što se desilo ko zna kada i američki superherojski establišment već više od dve decenije gleda kako manga jede NJEGOV doručak, ručak, večeru i sve tri užine a nekako lekcija koju su naučili nije „hajde da imamo jedan uredan kontinuitet sa smislenim rastom likova“ nego „hajde da proizvedemo JOŠ stripova sa istim likom u kojima će događaji direktno protivrečiti događajima u drugim stripovima sa tim istim likom“.
Ne da se JA sad nešto tu žalim, onoliko sam pozitivnog rekao o DC-jevom novousvojenom principu da nije važno da li se priča uklapa u kanon ako je dobra i, uostalom, da su kanon i kontinuitet od najveće važnosti, nikada ne bismo imali ovakve male, vrcave projekte kao što je Spider-Man & Venom – Double Trouble.
Spider-Man & Venom – Double Trouble je „mali“ strip, za mladog čitaoca, konkretno za dete koje za Spajdermena i Venoma zna iz generalne pop-kulture i ima maglovitu sliku o tome da su oni neka vrsta antipoda što se obrću oko istog motivskog težišta, ali niti zna niti ga interesuju njihove komplikovane i mnogo puta menjane životne priče. Scenaristkinja, sve omiljenija mi Kanađanka Mariko Tamaki ovde stvari uspelo resetuje na vrlo jednostavne karakterizacije i u jednoj vrlo otvoreno žanrovski postavljenoj komediji priča priču koja je istovremeno i parodična ali i besramno uživa u bizarnim konceptima koje darežljivo nudi bogatstvo jednog decenijama starog superherojskog univerzuma.
Istovremeno, za odrasliju publiku, Spider-Man & Venom – Double Trouble je sasvim ugodno smešten u moderniju istoriju Marvelovog univerzuma, sa Venomom koji je ovde pozitivac, sa Ghost Spider (aka Spider-Gwen) koja je jedan od prominentnih likova u priči (i delatno, zapravo najzreliji) a ljubitelji skrajnutih likova iz spajder-verzuma će se poradovati maloj ali značajnoj ulozi koju u bonus stripovima na kraju ima Anya Corazon aka Spider-Girl aka Araña.
Komična osnova ove priče je u tome da su Spajdermen i Venom u njoj cimeri i ovo je standardna situacija u kojoj je „naš“ Spajdi praktično straight-man, neko ko misli na sve, od plaćanja kirije do spremanja obroka i stalno mora da podseća cimera na njegove obaveze, dok je Venom pritvorni swindler kvarnog osmeha i nestašnih šema kako da se svakog meseca izvuče od plaćanja stanarine ali i pukog usisavanja stana. No, nije ovo obični sitkom, mada Tamakijeva demonstrira da joj ovo sasvim ide od ruke, i strip brzo postiže pravu radnu temperaturu bizarnim zapletom o zameni tela između dvojice protagonista a onda NOVOM zamenom tela sa dve od divljih-domaćih životinja koje čine ekosistem njujorškog urbanog jezgra.
Spider-Man & Venom – Double Trouble je baziran na sasvim apsurdističkim osnovama – glavni junaci sve vreme provode u kostimima, čak i kad su sami kod kuće, čak i kad spavaju – uključujući i Venomov „plan“ koji nema skoro nikakvog smisla čak i pre nego što sleti sa šina, ali se priča uspešno vozi unapred gonjena energičnom komedijom i dobrim karakterizacijama.
Strip su nacrtale Gurihiru i mada to znači da je ovo 100% etnički japanska i 100% ženska produkcija, on nema „manga“ ukus. Gurihiru, naravno, prave jasnu aluziju na neke moderne mange, ali njihov lejaut i pripovedanje su već mnogo puta dokazano prilagođeni zapadnom, superherojskom standardu a karikiran stil i čista, jasna organizacija stranica se lepo uklapaju sa akcijom i komedijom koje su ovde u prvom planu. Kolekcija, izašla Aprila 2020. godine ubacuje i dva kratka stripa koje je crtao Mario Del Pennino i njegov stil crtanja superheroja sa velikim glavama je neodoljiv.
Spider-Man & Venom – Double Trouble nije sad neka obavezna lektira ili značajan iskaz u istoriji superherojskog stripa ali jeste u pitanju dobrohotna zabava koja će zabaviti i okorelog superherojskog veterana, ali i neko dete koje tek pravi svoje prve superherojske korake. Tople preporuke.
Drugi strip o Spajdermenu za danas je i poučna priča o tome da je kreativna industrija i dalje, ipak, industrija i da nekada ni najbolji kreativni tim ne garantuje da će produkt njegovog rada imati pred sobom ikakav život. Non-Stop Spider-Man je serijal koji je imao sve – iskusne autore, potpunu uredničku podršku (Nick Lowe, urednik spajder-stripova u Marvelu je zapravo i osmislio premisu pa onda odabrao kreativni tim), zanimljivu priču, finu kombinaciju nepotrošenih likova i fan-favourite karaktera, konačno tu prekopotrebnu fokusiranost na jednu ideju i jedan zaplet, bez gubljenja u metakontinuitetu i istoricizmu a ono što se na kraju sa njim dogodilo je… pa… zapravo još uvek neobjašnjivo.
Moram da priznam da sam poskočio od sreće na samu najavu ovog serijala koji je isprva delovao kao novi tekući magazin o Spajdermenu. Nick Lowe je u prvom broju plastično objasnio da ovo treba da bude serijal o Spajdermenu definisan brzinom i energičnošću, citirajući kao reference filmove poput Speed i Crank u kojima zaustavljanje znači smrt. I, sasvim adekvatno, taj prvi broj počinje fantastičnom scenom u kojoj Peter Parker iskače kroz zatvoren prozor stana na petnaestom spratu zgrade i sebi govori da do zemlje ima dosta vremena, ne samo da se presvuče u Spajdermena već i da osmisli plan kako da izađe na kraj sa haj-tek kriminalcima koji su počinili nekakav strašan zločin o kome čitalac u tom trenutku još ništa ne zna. Kad pričamo o in-medias-res počecima stripova, teško da ćete dobiti nešto adekvatnije od ovoga.
Non-Stop Spider-Man nije baziran na identičnim motivima kao što su bili Crank filmovi, Spajdermen ovde nije nekom komplikovanom pseudonaučnom idejom uteran u kretanje bez stajanja da ne bi umro, ali strip svejedno ima vrlo jaku inerciju kretanja napred, sa naglaskom na akciji i energiji. Sam Spajdermen sebe više puta mora da podseća da ne sme da se prepusti besu i da je potrebno da razmišlja kako bi nadmudrio protivnike, a što je spretno iskorišćeno za zaplet u kome on ima vrlo legitiman razlog da bude besan, ali i protivnici, bez obzira na svu kinetičku akciju koja se odvija stranu za stranom, zapravo moraju da budu poraženi pre svega na intelektualnom planu, dok fizički i, možda neiznenađujuće, filozofski plan idu odmah za njim.
Zaplet je i pomalo komplikovan jer u centar stavlja ne samo pseudonauku od koje malo podrignete kad sve to pročitate (droga koju gutaju studenti što spremaju važne ispite jer poboljšava intelektualne kapacitete ali koja će ih ne samo ubiti već i njihove nativne intelektualne kapacitete prebaciti nekom drugom) već i dosta novih likova, ali, opet, ovo je strip koji ide napred velikom brzinom i ovaploćuje se u razrešenjima radije nego u zaplitanjima. Peter Parker/ Spajdermen je ovde uhvaćen na vrlo dobrom mestu između energične fizičke akcije i potrebe da koristi svoja naučna znanja u situacijama gde životi vise o koncu a u lepoj inverziji standardnih tropa, protivnici sa kojima se bori (a to su dobar deo stripa dvojica braće-najamnika u luča libre kostimima) imaju jednako jake intelektualne kapacitete.
Joe Kelly koji je sve ovo napisao uspeva da u blender ubaci jako mnogo motiva, od te prećutne kritike obrazovnog sistema koji studente uteruje u ovakve akcije, preko „naučnofantastične“ ali ipak sasvim korektne diskusije o fašizmu, njegovim motivacijama, suprematističkim ideologijama i ultimativno o bizarnoj romantičnosti i nenaučnosti rasističkih teorija, pa sve do odličnog odnosa između Spajdermena i Nore Winters koja je ovde drugi glavni lik i perfektno se postavlja u odnosu na klasične trope „dame u nevolji“ koji su, da ne bude zabune, sasvim duboko ukorenjeni i u istoriji Spajdermen stripova. Kelly je stara kajla i istorijski je pisao odličnog Spajdermena, a ovde naspram njega, pored nekih novih negativaca stavlja i Barona Zema koji je, za razliku od nekih recentnih interpretacija, autentično zao i fašistički nastrojen pa je „navijanje“ za Spajdija, koji veliki deo stripa provodi u zajebanoj defanzivi prilagođavajući se brojnijem, bolje opremljenom i neočekivano pametnom neprijatelju, tim snažnije na strani publike. Kelly piše puno teksta, ali uspeva da mu da karakter i ton i da njime ne uspori strip koji živi i umire na svojoj brzini.
Naravno, JEDINI crtač koji tu brzinu i ludilo može adekvatno da ovaploti na tabli je Chris Bachalo. Kanađanin je ovde apsolutno u svom elementu i mada se ja često žalim da je njegov crtež toliko stilizovan i energičan da to šteti jasnoći pripovedanja i, da ne bude zabune, i ovde se na mnogim panelima ne vidi šta se ZAPRAVO dešava, Bachalo Non-Stop Spider-Manu daje jedinstvenu energiju, kriveći ne samo anatomije protagonista i lomeći table na gomile malih kadrova, već i kriveći same table (sa sve letererom Travisom Lanhamom koji mu tercira, kriveći titlove) pa lomeći slike umetanjem zvučnih efekata u sam crtež. Jedna od najzabavnijih ideja je svakako to da se Spajdermenovo šesto čulo ovde prikazuje ne samo kao snop krivih linija već da svaki put vidimo šta mu čulo zapravo saopštava i to dodatno doprinosi atmosferi urgencije i brzine ovog stripa. Bachalu, naravno, ovde asistira bukvalno GOMILA pomoćnih crtača, kolorista i tušera ali rezultat je jedan od najeksplozivnijih stripova ove sezone.
Time je bizarnije to kako je ovaj strip na kraju… implodirao? Kraj četvrte epizode je narednu najavio samo za „uskoro“ da bi peta epizoda bila iznenadni kraj serijala sa preokretom i klifhengerom na poslednjoj tabli kakav nismo videli još od devedesetih. A koji u potpunosti menja ton ovog stripa i Loweove kriptične najave da će se nešto uskoro pojaviti pod naslovom Savage stavlja u malo bizarno svetlo. Non-Stop Spider-Man će, dakle, u međuvremenu smo saznali, dobiti nastavak naredne godine u serijalu Savage Spider-man, ali jasno je da je ovde nešto puklo i da se originalna Loweova vizija sudarila sa nečim nepredviđenim. S obzirom da je Non-Stop Spider-Man prošao kroz dosta iskušenja, uključujući Bachalovo bolovanje od COVID-19 pošasti, ovo je jedno nesrećno razrešenje za strip koji mi se od početka veoma dopadao. Ali i to je superherojština. Non-Stop Spider-Man se na Comixologyju da kupiti ovde.
