Prošlo je više od godinu dana otkada se završilo izlaženje miniserijala Spider-man: Bloodline (u to vreme poznatog, zbunjujuće, samo kao Spider-man), a evo, već devet meseci otkada je Marvel izbacio kolekciju pod ovim imenom a koja sakuplja svih pet brojeva ovog, po svim indikacijama, premijum produkta. Velika imena iz sveta popularne kulture na spisateljskim dužnostima, prvoklasna reprezentacija Marvelovog talenta na grafičkim zadacima, Bloodline je zaista obećavao, makar u domenu napora koji je Kuća ideja uložila u njegovu produkciju. Već to da JA o njemu pišem ovako kasno i, čuje se to već iz načina kako udaram po ovoj tastaturi, pomalo nevoljno*, sugeriše da je u pitanju svojevrsni fejl na više frontova. Intuicija vas ni ovog puta ne vara…
*a obukao sam majicu sa Spajdermenovim likom da mi bude lakše
Da osvežimo sećanje onima koji se sada mršte, nabiraju čelo i pokušavaju da se sete zašto im je naslov Spider-man: Bloodline nekako poznat: u pitanju je prilično bombastično najavljivan miniserijal koji je za Marvel napisao J.J. Abrams, jedan od najuspešnijih televizijskih i filmskih autora našeg doba. I Henry Abrams, zajedno sa njim. Čekajte sad, kažete vi, ko je sad Henry Abrams? Pa… to je sin J.J. Abramsa.
Marvel ima istoriju koketiranja sa televizijom na ovaj način, pogotovo u vreme kada je Jeph Loeb radio televizijsku seriju Heroes i dovlačio scenariste sa televizije da pišu stripove u Marvelovom Ultimate univerzumu. Verovatno najvisokoprofilniji projekat ovog tipa predstavlja Ultimate Wolverine vs. Hulk koga je napisao Damon Lindelof a crtao, godinama čekajući da Lindelof, zauzet pisanjem televizijske serije Lost, završi scenario, sjajni Leinil Yu. Čekanje da se ovaj miniserijal završi bio je svojevrsni mem za Marvelovu publiku pa je Joe Quesada napravio i javni spektakl na, čini mi se, jednom Comic Conu gde je Lindelof svečano, pred kamerama i ekstatičnim auditorijumom, Marvelovom glavnom uredniku predao scenario poslednje epizode.
Sa Abramsom, koji je, jelte, Lindelofu bio šef na Lostu, a posle toga je uradio Star Trek, pa bio arhitekta relansiranja filmskog Star Wars univerzuma u Diznijevoj produkciji, su stvari stajale nešto drugačije u smislu da je zapravo Nick Lowe, jedan od najboljih Marvelovih urednika u poslednjih petnaestak godina, pokušavao da ga pridobije za pisanje stripa još od 2004. godine. Lowe u pogovoru za prvu epizodu Spider-man: Bloodline objašnjava da je tada pričao fenomenalnom crtaču Stuartu Immonenu kako bi voleo da u to vreme autora televizijskog hita Alias nekako privoli da napiše makar jedan strip, da bi mu Immonen koji je sa Abramsom sarađivao na nekom nikada lansiranom projektu, lakonski dao Abramsov mejl. Lowe i Abrams su se dopisivali godinama i ovaj ga je uvek ljubazno odbijao pravdajući se da nema vremena, a što nam nije preteško da poverujemo, da bi mu pre par godina rekao kako njegov sin, Henry, od nedavno guta stripove i da bi zapravo možda moglo da se razmišlja o nekom projektu gde bi tatko J.J. i sin Henry uradili scenario za miniserijal o Spajdermenu. To verovatno nije BAŠ ono što je Lowe imao na umu pre sedamnaest godina, ali poklonjenom konju se u zube ne gleda itd. pa je za crtačke dužnosti regrutovana izvrsna Italijanka Sara Pichelli, već slavljena po svom odličnom radu sa Bendisom na Ultimate Spider-manu, kolorisanje je u zadatak dobio veteran Dave Stewart a letering je preuzeo Joe Caramagna, dok je naslovne strane radio prestižni Olivier Coipiel sa Stewartom. Sve u svemu, Marvel je ovde na teren izveo svoj A-tim.
I slavno izginuo, bojim se.
Ideja o tome da se angažuju prestižni i brendirani autori gikovske kulture glavnog toka za pisanje stripova nije specijalno nova naravno. Sećam se da je još pre deceniju i po, u vreme kada je Marvel dvostrukim kombom One More Day i Brand New Day priča Spajdermena „podmladio“, te oslobodio velikog dela novijeg kontinuiteta i time resetovao na neku klasičnu postavku (neoženjen, živi sa strinom, radi kao fotograf za novine…), jedan od najpoznatijih fanovskih teoretičara i kritičara Spajdermena, JR Fettinger, vlasnik danas nepostojećeg sajta www.spideykicksbutt.com, napisao članak o tome da je ova vrsta retkonovanja verovatno u velikoj meri motivisana idejom da će na ovaj način Spajdermen moći da se nudi na pisanje i prestižnim scenaristima iz sveta filma i televizije koji nemaju vremena da ulaze u detaljne istorije i kontinuitete ali će rado napisati strip o „klasičnom“ Spajdiju. Fettinger je tada pomenuo Tarantina, ali Abrams je svakako isti taj kalibar.
Imajući sve to na umu, Spider-man: Bloodline je iznenađujuće nesrećno odmerena priča. Najveći deo nje se događa u budućnosti, a i, zapravo, alternativnoj vremenskoj liniji u kojoj su Peter Parker i Mary Jane u braku i imaju malog sina, Bena (naravno), a gde Mary Jane već na početku biva ubijena od strane novog negativca po imenu Cadaverous, nekakve biomehaničke gnusobe koja hara gradom uz svoju armiju humanoidnih dronova i Spajdermena gotovo da ubija. Ostavši bez žene i desne ruke u poslednjem sukobu sa Cadaverousom, Peter Parker, nagađate, odlučuje da prestane da se bavi superherojskim poslom kako bi zaštitio svog klinca, Bena od budućih mogućih rizika, ali, eto iznenađenja, to čini tako što sina ostavlja da živi sa svojom strinom May, a sam preuzima od Daily Buglea brojne internacionalne fotografske zadatke koji znače da svoj život sledećih dvanaest godina provodi uglavnom na drugim kontinentima, viđajući Bena tek retko i na kratko.
Bloodline je, takođe nagađate, a što se i iz imena da pretpostaviti, neka vrsta narativa o predavanju štafete, o tome kako Ben otkriva svoje genetsko nasleđe i istoriju heroizma u porodici a na planu nezadovoljnog detinjstva sa mrtvom majkom i otuđenim ocem, te kako, uz blagoslov strine na kraju sam postaje Spajdermen i pronalazi u sebi onaj osećaj velike moći koja povlači sa sobom veliku odgovornost. Ovo je, jeste priča o sazrevanju deteta koje je, ni krivo ni dužno, živelo praktično kao siroče, sa majčinskom figurom koja mu je dala ljubav ali i sa konstantnom frustracijom vezanom za odsustvo očinske figure. To je, svakako, očigledna varijacija na klasičnog Spajdermena – na kraju krajeva strina May Parker je izigravala majku i Peteru pre nego što je ovde to isto učinila za Bena – i Bloodline je bio dobra prilika da se pokaže kako postavka osmišljena početkom šezdesetih godina prošlog veka može da se apdejtuje za kraj druge decenije ovog.
No, rezultat je na kraju jedan konfuzan strip u svađi sa samim sobom, ne sasvim siguran kuda je krenuo i zašto mu je potrebno da ide ovim putem do svoje već unapred očigledne poente.
Bloodline je izlazio svih petnaest meseci što je, kad se i COVID-19 uzme u obzir, prilično dugačak period. Jasno je da Abramsovi nisu mogli da se posvete scenariju onako kako bi to dolikovalo – J.J. je u ovom periodu već ozbiljno radio na Rise of the Skywalker – pa je dugo čekanje na to da se strip dovrši bez sumnje uticalo i na ostale autore na ovoj priči. U crtežu Pichellijeve se posebno vidi da posle prve epizode gde je pucala iz svih cevi, prema kraju entuzijazam sve više opada, sa kompozicijama i figurama koje su na kraju samo korektne, bez energije i maštovitosti kakve karakterišu njen rad. Stewart i Caramagna su svakako održali profesionalni nivo ali na kraju je ovaj strip sasvim ispušten na ime scenarija koji naprosto ne zna kud je krenuo i kako da tamo stigne.
Abramsi se svakako drže „standardne“ Spajdermen postavke i zapravo razrešenje misterije koju predstavlja Cadaverous i njegov satanski plan uspevaju da uvežu u neke od najstarijih motiva vezanih za ovog superheroja ali to je, s obzirom na relativni nekvalitet ovog scenarija skoro pa dodatna uvreda za publiku koja sebe mora da podseća da je ovo nekanonski, alternativni univerzum i da saznanja o istoriji Peterove porodice koja smo ovde dobili ne predstavljaju „pravu“ prošlost.
Ključna stvar koja Bloodline poruši, kada čitate epizodu po epizodu nije taj opšti narativ koji je gadan, u neskladu sa klasičnim Spajdermenovim tonom, ali nije da za njega nema baš nikakvih presedana u istoriji ovih stripova, već to da od stranice do stranice strip sa sobom ne može da se dogovori koji je njegov ton i šta je neophodno da bi se ova priča ispričala. Ben Parker tako, ovde, dobija drugaricu Faye koja je nešto između love interesta i sajdkika, neko ko će ga podsetiti, sasvim korektno, da u inverziji klasičnog slogana, velika odgovornost donosi veliku moć, ali njen lik je, nakon uvoda koji joj daje mnogo karaktera i preduzimljivosti, do kraja sveden na kulisu i ne služi praktično ni za šta. Sam Peter Parker je crtan kao ogorčeni ali dostojanstveni stariji muškarac (sa seksi bradom) čiji se svet slomio kada mu je žena ubijena, ali mu se u kasnijim epizodama u usta stavljaju geg-replike i onelineri koji, pretpostavka je, treba da podsete na klasičnog Spajdija što se kompulzivno šali kada mu je najteže, ali je to sasvim u neskladu sa dotadašnjom karakterizacijom ali i splatter/ body horror atmosferom koju strip do tog momenta izgradi.
Dalje, Ben i njegova ortakinja Faye u svojoj jelte, herojskoj potrazi, susreću gotovo dementnog, ostarelog Tonyja Starka (i Riri Williams*) i saznaju užasnu istoriju nestanka Avengersa iz istorije ovog sveta – a koja je, zgodno, vezana za Cadaverousov plan – i ovo je odjednom sasvim drugi strip koji nam servira zombi-superheroje i gotovo postapokaliptičnu atmosferu, a gde je Tony Stark sam iskorišćen kao comic relief pored davanja obilnih količina ekspozicije što treba da nam prepriča šta je sve bilo u međuvremenu, između početka ovog stripa i njegovog najvećeg dela.
*ovo verovatno na molbu uredništva
Ovo nije sjajan pripovedački postupak i mada sam video ljude na Goodreadsu koji tvrde da je ovo najgori Spajdermen ikada napisan, i ne mogu s njima da se složim, stvari svakako nisu dobre. Utisak je da je mladi Abrams stvari smišljao u hodu a da je ćale na kraju sve peglao povezujući niti onoliko koliko je to bilo moguće izvesti pa je Bloodline pun viškova sa jedne i ispražnjen od potrebnih detalja sa druge strane, loše tempiranog pripovedanja, sa humorom koji je sam za sebe smešan ali je postavljen u nezgodne momente itd. Možda je najvidljivije odbojan element stripa to insistiranje na body horror elementima koji, da se razumemo, nisu strani Spajdermenovoj istoriji, ali praktično ne postoji ni jedna priča u toj istoriji što se njih hvatala a koju danas solidan deo čitalaca ne mrzi iz sveg srca.
Bloodline se, dakle, lako i uspelo upisuje na tu listu, pokazujući sve rizike rada sa selebriti scenaristima, gde će, na kraju uslove pod kojima se radi diktirati oni a ne Marvelov urednik. Naravno, kako rekoh, ovo nije najgora priča o Spajdermenu koju sam čitao i, pored svojih brojnih neuspelih dimenzija, ona ima i dopadljive elemente, ali radi se o generalno slabom stripu i neugodnoj Spajdermen pripovesti. Ako ništa drugo, Bloodline podseća da ako želite da upropastite Spajdermena, za to nije neophodno da angažujete holivudske teškaše, Marvel je tokom decenija sasvim uspešno kreirao užasne priče o svom najpopularnijem superheroju, koristeći isključivo talenat koji je imao u kući. Svejedno, ako vas je sve ovo ispunilo nekom vrstom morbidnog interesovanja, Spider-man: Bloodline možete na Comixologyju pronaći ovde.
