Krajem Septembra je na Engleskom jeziku izašao grafički roman A Woman’s Voice, a koji je napisala i nacrtala francuska autorka (i blogerka) Aude Mermilliod. U originalu ovaj se rad zove Le Choeur des femmes i proletos je objavljen na Francuskom jeziku za belgijski Le Lombard, a u pitanju je adaptacija istoimenog romana sa kraja prve decenije ovog veka koji je napisao poznati francuski lekar i autor, Martin Winckler. U pitanju je ne samo dirljiva već i blago prevratnička priča bazirana na Wincklerovoj dugoj karijeri vezanoj za rad na klinici za abortuse i kontracepciju u državnoj bolnici u Le Manu.
Winckler je svakako neka vrsta revolucionarne figure pogotovo u svetu frankofone medicine. Rođen kao Marc Zaffran, 1955. godine, kao dete francuskih roditelja u tada još uvek francuskoj koloniji Alžir, Zaffran se prvo preselio u Izrael pa na posletku u Francusku gde je i odrastao, obrazovao se i zainteresovao se za pisanje. Iako je pisao i objavljivao još od polovine osamdesetih godina, to ga nije sprečilo da završi medicinski fakultet i da radi kao lekar u provinciji još od 1983. godine. Paralelna spisateljska i medicinska karijera su trajale desetak godina kada je po uspehu njegovog drugog romana, La Maladie de Sachs, Zaffran, sada već poznatiji kao Martin Winckler, napustio redovnu lekarsku praksu da bi se snažnije posvetio pisanju. Njegovi romani, u većini kojih je glavni junak doktor Bruno Sachs, su bili veoma uspešni kod frankofone publike ali i izvan nje, sa objavljivanjem na Engleskom jeziku (doduše sa priličnom zakašnjenjem), pa i sa uspelim bioskopskim ekranizacijama. I pored toga što je od početka devedesetih bio više pisac nego lekar, Zaffran je zapravo sledećih četvrt veka radio sa skraćenim radnim vremenom na pomenutoj klinici u Le Manu, i mnoga njegova iskustva u radu sa ženama su pretočena u njegove kasnije knjige a notabilno u Le Choeur des femmes.
Mermilliodova se u uvodnoj reči za svoju strip-adaptaciju ovog romana zahvaljuje Winckleru/ Zaffranu veoma biranim rečima, štaviše, daje mu jednu ekstremno emotivnu posvetu koja se završava sa „Hvala ti za svo dobro koje si učinio svetu i meni. Hvala ti za sve žene.“ Ovakve stvari ne pišu se ako materijal sa kojim ste radili nije bio u solidnoj meri nešto što vam je naglavačke okrenulo shvatanje sveta i njegovog funkcionisanja. Aude Mermilliod je nemiran stvaralački duh, žena originalno iz Liona koja je živela i radila u Briselu, ali i u Montrealu, čiji je prethodni grafički roman, Il fallait que je vous le dise objavio francuski Casterman i on se bavio problematikom elektivnog jelte, abortusa.
Nažalost, duboko smo zagazili u XXI vek a diskusija o tome je li abortus jedan civilizacijski podrazumevani deo zdravstvene zaštite, i ljudskih prava, ili neodgovorna praksa ubijanja beba zato što žene, jelte, vole seks ali ne i dužnosti koje posle proisteknu iz njega, i dalje traje. Razume se, ovo jeste teška i komplikovana tema, pogotovo kada se upetljate u detalje – čije je to telo, ko ima prava da odlučuje, kada je fetus ljudsko biće itd. – osim što nije uopšte teška kada stvari posmatrate iz jedne istorijske perspektive i vidite da je planiranje porodice – a koje podrazumeva čitav spektar pristupa, uključujući elektivni abortus kao poslednju instancu – naprosto civilizacijsko dostignuće koje je neophodno da bismo ikako mogli da pričamo o ravnopravnosti žena i muškaraca. Svakako, mnogi među nama smatraju da ravnopravnost ni ne treba da bude važnija od nekakvog biološkog diktata i nije zgoreg to imati na umu, kao što treba imati na umu da je statistički većina onih koji su protiv elektivnog abortusa (ili abortusa uopšte) jednako protiv svih ostalih metoda planiranja porodice, što makar u korektno svetlo postavlja njihovu aktivističku ambiciju – ona, pokazuje se, nije toliko namenjena „spasavanju dece“ koliko kontrolisanju žena.
A Woman’s Voice se dešava na klinici u francuskoj provinciji, na odeljenju za, jelte, ginekologiju i akušerstvo a glavna junakinja je Jean Atwood, mlada svršena studentkinja medicine koja mora da stažira pola godine pre nego što krene na specijalizaciju iz ginekološke hirurgije. Jean je prototip „moderne“ zapadne devojke (poreklom Kanađanka), drusna, energična, sa vrlo malo strpljenja za nekakve okoštale hijerarhije i rituale sveta kojim su tako dugo – nepravično – vladali muškarci. Već to da će šest meseci morati da radi uz lekara, starijeg muškarca koji joj već prvog dana na nos nabije da na fakultetu ništa korisno nije naučila i da se u stvarnom životu ne radi tako sa ženama je dovoljno da je dovede na rub gneva sa snažnim kontemplacijom o napuštanju ove bolnice i traženju neke druge prilike za stažiranje. Doktor Franz Karma, ipak, pronalazi kompromis, nudeći joj da se dogovore da će narednih nedelju dana biti probni period, nakon čega je ona slobodna da ide a on će joj upisati kao da je stažirala punih pola godine. Jean je sumnjičava i ovaj joj lekar nije naročito simpatičan – ekscentričan je, ponaša se vrlo „nemedicinski“ i spreman je da udovoljava fantazijama svojih pacijentkinja o tome šta ih to boli iako je anatomski jasno da to ne može da ih boli – plus je opterećena nedavnim raskidom sa svojim dečkom Joelom, pa je čak i ovo kompromis na koji jedva prestaje.
Nije posebno teško pogoditi kako se priča odvija od te tačke na dalje – kroz seriju susreta sa pacijentkinjama ali i drugih oblika prakticiranja moderne medicine (uključujući odgovaranja na pitanja korisnika onlajn foruma gde lekari komuniciraju sa anonimnim ženama koje ili fizički ne mogu da dođu do lekara ili se stide svog problema), Jean već posle nedelju dana drastično promeni svoj stav prema doktoru Karmi a u daljem toku stažiranja se njen poslovni i privatni život menjaju na dramatične načine sa jednim otvaranjem vidika kod protagonistkinje za Karmino viđenje uloge lekara u životima pacijenata, ali i sa uspešnim prevazilaženjem kriza u privatnom životu kod stažistkinje Atwood koja na neki način bolje, jelte upozna, pa i zavoli, sebe, a onda dopusti i raznim muškarcima u svom životu da joj priđu bliže nego što im je do tada dopuštala.
Na neki način, ovo je ultimativna muška fantazija za modernog, woke muškarca koji sebe vidi kao „saveznika“ žena i mada je strip, kao, pretpostavljam i roman, izrazito „seks pozitivan“, „rodno pozitivan“ i centriran na žene i njihovo iskustvo, u njemu svakako postoji i određena patronistička komponenta gde su žene predstavljene kao rastrzane konfliktnim mislima, emocijama i percepcijama a blagi, pažljivi, muški lekar im pomaže da spoznaju sebe i dosegnu viši nivo životne dobrobiti. Možda su me samo zatrovale savremene feminističke autorke sa i izvan akademije (uključujući u dobroj meri i ustanički nastrojene Jutjuberke, tviterašice itd.), ali svakako treba pamtiti da je ovaj grafički roman, a pretpostavljam i dobar deo onog što Winckler piše, ipak na kraju dana „proksi“ za žensko iskustvo, interpretacija data iz muškog ugla. Koja ne mora biti, ne „tačna“, jer sigurno nije svako žensko iskustvo identično, jelte, nego ne mora biti ni korisna u istorijskoj perspektivi.
No, sigurno je da je ovo dobronamerno umetničko delo koje, sa fokusom na medicinsku praksu u Francuskoj pre svega, dekonstruiše mnoge okoštale tradicije i mitove što su u njoj poživeli daleko nakon što je, recimo, severnoamerička ili britanska medicina u jednom svom značajnom delu napravila progres. U Severnoj Americi je negde sedamdesetih godina prošlog veka napravljen taj kopernikanski obrt gde su feministički autori i lekari uspeli da nametnu ideju kako ignorisanje subjektivnog iskustva pacijenta za račun „čiste“ i „naučne“ baze medicinske prakse ne samo da ponižava pacijentkinje i svodi ih na statistiku već i, statistički, ne daje adekvatne rezultate. U ovom stripu pokazuje se da do duboko u narednom stoleću, medicina u Francuskoj nije napravila sličnu tranziciju i doktor Karma insistira da su lekari pre svega „iscelitelji“, neko ko treba da se fokusira na pacijenta umesto na bolest. Ima ovde i sasvim direktnih citiranja medicinske prakse, recimo to da se sve do devedesetih godina prošlog stoleća u Francuskoj lekari doktrinarno nisu uopšte bavili bolom, odnosno da je podrazumevano da tretman možda nosi određenu dozu bola ali da će se bolom baviti sestre nakon što lekar bude završio svoj posao.
Deluje suludo kad malo razmislite ali cela poenta onog što doktor Karma priča i pokazuje u ovom stripu (a kroz njega govori Winckler sa svojim dugim iskustvom) je da je čak i u savremenoj ginekologiji žena tretirana prevashodno kao predmet naučnog rada i ustaljenih pristupa, radije nego kao ljudsko biće čiji je subjektivni doživljaj problema i isceljenja, ako je ono moguće, najvažnije pitanje u procesu lečenja.
Skeptiku će ovo delovati kao nekakav levičarski fantazijski imaginarijum u kome dobrohotni lekar leči žene samo pričajući sa njima i odbacuje brojne ustaljene prakse koje smatra suvišnim a koje su, VALJDA, ustaljene jer su istorijski davale nekakve rezultate. Ovo nije nevažna poenta, pogotovo jer se trenutno nalazimo u istorijskom trenutku kada skepticizam prema medicini glavnog toka dostiže razmere, jelte, pandemije, i gde svaki zgubidan sa mobilnim telefonom i mentalnim kapacitetima da otvori tviter-nalog dovodi u pitanje nešto što su ljudi eksperimentalno potvrđivali tokom poslednjih sto ili dvesta godina, no strip je svakako ubedljiv u tome da pokazuje svoju glavnu tezu.
A ta je teza da je savremena ginekologija u Francuskoj pre svega podređena ginekologu i da njene prakse protokoli i, jelte, navike, naprosto nisu prilagođene ženama. Veliki deo toga se tiče samog iskustva u ginekološkoj ordinaciji, načina na koji lekar razgovara sa pacijentkinjom, toga koliko se ona oseća izloženo ili ranjivo pred njim (ili njom, naravno) ili koliko se oseća da ju je neko saslušao ili razumeo.
Nama, Balkancima ovo može da deluje kao tipičan primer zapadne dekadencije, opsesije društva rešavanjem nepostojećih ili nebitnih problema u okviru discipline koja treba da spasava živote. Ali mi, Balkanci, svakako nismo nekakav sjajan primer efikasnosti reproduktivnog zdravlja sa, ako se usredsredimo samo na Srbiju, i dalje ogromnim brojem neželjenih trudnoća, ali i naprosto sramotno visokim brojem žena koje umiru od raka grlića materice a koji se, jelte srazmerno lako leči (i u solidnom procentu prevenira vakcinom).
Strip, konkretno prikazuje mnoge tipične elemente iskustva žene kod ginekologa, a što uključuje dugačke periode sedenja bez odeće iako to nije potrebno, poze koje ona mora da zauzme koje su za jedan broj žena imanentno ponižavajuće a usvojene su samo jer je lekaru najlakše da u njima radi (iako postoje drugi, prijatniji položaji koje ginekolozi u drugim državama već praktikuju), ali i razgovore između pacijentkinje i lekara gde lekar često odbacuje pacijentkinjina objašnjenja kao nemoguća, netačna ili irelevantna i nameće diskurs onako kako mu je u amanet predala akademija.
I, sad, naravno da nauka sa svojim eksperimentalnim pristupom i oslanjanjem na statistiku treba da bude vodilja u medicinskoj praksi, ali strip, mislim, vrlo uspešno pokazuje zašto su gorenavedeni elementi iskustva kod ginekologa, zajednički MNOGIM ženama, u praksi i statistički značajnoj meri, direktno zaslužni za loše reproduktivno zdravlje populacije. Strip svakako ima jednu emotivnu, humanu komponentu ali i ne propušta da ukaže kako je ginekologija zdravstvena praksa koja u ogromnoj meri uključuje psihološku komponentu gde pacijentkinje (ili, naprosto, žene koje su došle kod ginekologa) neće statistički dobiti adekvatan tretman, nešto što će im u krajnjoj liniji poboljšati zdravlje ili spasti život, ako se ne osećaju prijatno, poštovano i prepoznato.
Svojevremeno sam učestvovao na nekom javnom skupu koji je organizovao domaći Savez slepih a gde je jedna odlična ginekološkinja iz kraljevačkog Doma zdravlja pred salom punom slepih žena pre mene pričala o važnosti reproduktivnog zdravlja i redovnih pregleda, sa takvom strašću i neposrednošću da je posle sesije bila okružena ženama koje su na licu mesta kod nje htele da zakažu preglede, govoreći da se inače puno premišljaju i previše retko idu kod ginekologa, ali da su iz njenog izlaganja shvatile koliko je ona prijatna osoba koja ih razume i da kod nje žele da se pregledaju.
Ovo je za mene bio sasvim praktičan i jasan uvid u činjenicu da je žensko reproduktivno zdravlje (mada i muško, naravno, ali o tome drugom prilikom) u ogromnoj meri u funkciji političke odluke o tome kako će se sistem i profesionalci koji u njemu rade postaviti prema ženama i šta će učiniti da do njih dopru i konstantno dopiru, a gde su pogrešna ili zastarela odluka simptom razmišljanja da je dovoljno napraviti i opremiti zgrade i napuniti ih stručnim kadrom. Kasniji razgovori sa uglednim ginekolozma iz raznih evropskih država su me još više učvrstili u ovom viđenju.
Elem, A Woman’s Voice je ovo, razbaškareno na 240 strana, ali i sa nešto ličnijim dramskim zapletom koji sudbine protagonistkinje i doktora Karme spaja na jedan intimniji, simbolički intenzivniji način (spojler, ne, ne postaju ljubavnici, ZABOGA) a što sve opet funkcioniše kao potpora nekim osnovnim temama stripa. Jedna od tih osnovnih tema je i tretman interseksualnosti, a što je takođe kontroverzna i možda još pipavija diskusija u kojoj je ponovo, ono što strip (i Winckler iza njega) zastupaju to da se mora prevashodno misliti o dobrobiti pacijenta onako kako je pacijent lično oseća. Iako je ova tema obrađena dosta uspešno, zapravo sam pomislio da je ovo mogao da bude i poseban (grafički) roman jer medicinski, psihološki ali i socijalni aspekti tretmana interseksualnosti imaju užasno mnogo slojeva, sukobljenih dobrih namera, ali i loših namera, mitova koji stižu i od zlonamernih komentatora ali i od lekara koji misle da rade ono najbolje dok mašu unaokolo skalpelima i bave se anatomijom ignorišući sve druge elemente koji čine nečiji rodni identitet.
Daleko od toga da želim da se pretvaram da sam stručan da o ovome opširno pričam ili čak da imam do kraja izdefinisan stav o svim elementima tretmana interseksualnosti, ali strip bez sumnje plasira jedno jasno mišljenje, potkrepljeno praksom, pa svako može dalje za sebe da istražuje. A to mišljenje je, ako baš MORAM da spojlujem: da interseksualnost nije bolest koja se leči. Eto. A ja sam sklon da se sa tim mišljenjem u dobroj meri složim.
Mermilliodova je odličan crtač i pripovedač, dajući stripu prijatnu, „karikaturalnu“ estetiku i relaksiran tempo gde ima mesta za brojne digresije i poduke, ali bez gubljenja narativnog okvira i sa fino ekspresivnim, karakternim likovima. Razume se, ovo je i „odrastao“ strip, koji tretira između ostalog seksualne teme pa u njemu ima i seksa koji je prikaza ukusno i naturalistički. Meni je cela ta priča prijala uz onu rezervu od gore da je ovo, posle svega ipak vizija jednog (dobronamernog, bez sumnje) muškarca a kojoj, ako je to značajno, Mermilliodova daje punu podršku da zaživi u novom medijumu. Pogledajte, na kraju krajeva sami.
