First Degree: A Crime Anthology je ime kolekcije kratkih stripova koju je objavio američki Humanoids, a kao na Engleski prevedenu verziju kolekcije Polar: Shots entre amis à Cognac koju je francuski ogranak firme objavio nešto ranije ove godine. Američka verzija je izašla početkom ovog Avgusta i zanimljivo je da ga Amerikanci promovišu koristeći imena Davida Walkera, Michaela Larka i Davida Aje kao da su ovo primarno njihovi radovi iako je istina da su Walker i Lark uradili samo prvu priču od nekoliko strana, da je Aja uradio (odličnu) naslovnu stranicu, a da je sav ostali sadržaj unutra delo mahom francuskih autora o kojima američka publika ne zna praktično ništa.
A ni evropska publika kad smo već kod toga. First Degree: A Crime Anthology je sastavljen od veoma kratkih stripova što su ih radili ljudi koji operišu izvan franko-belgijskog strip-mejnstrima i lista imena, iako je dugačka i sadrži još anglosaksonskih autora, zapravo ni meni ne znači mnogo. Sem, naravno, da je ovo prilika da se upoznam sa materijalom koji uobičajeno izlazi izvan onog što inače čitam.
First Degree: A Crime Anthology je kolekcija urađena da se obeleži 25 godina festivala POLAR, kao što njeno originalno ime i sugeriše. Radi se o godišnjem događaju koji je uspostavljen 1996. godine u Konjaku u Francuskoj kao mesto na kome će se primarno promovisati „trilerska“ proza. Termin „polar“ se u Francuskom jeziku koristi da opiše ono što anglosaksonska publika shvata kao triler, ali i šire od toga, uključujući i krimiće, ali i „misterije“. Festival je krenuo sa deljenjem nagrada za, dakle, prozu, proleća 1996. godine ali je zatim 2003. godine u kategorije koje se nagrađuju dodat strip, pa su 2010. godine dodati filmska i televizijska produkcija, dok je pozorište kao poseban umetnički medijum ušlo na spisak 2013. godine i poslednjih osam sezona se nagrade na Polar festivalu dodeljuju u ovih pet kategorija.
Organizatori se posebno ponose – barem sam taj utisak stekao iz predgovora za ovu antologiju koji je napisao osnivač Bernard Bec – time da su i u žiriju i među nagrađivanim autorima imali ljude koji su iza sebe imali zatvorske kazne, a to je, pretpostavljam i jedan kvalitetan način da se ljudima koji su žigosani ovom vrstom socijalne stigme ponudi nekakav kreativan i smislen put natrag u društvenu zajednicu. Ceo Becov predgovor u kome se nabraja mnogo autora koji su na ovaj ili onaj način učestvovali u radu festivala možete pročitati ovde pa vas ja sada ne bih smarao njegovim prepričavanjem. Dovoljno je, dakle, da kažemo, da se radi o manifestaciji sa pedigreom i sada već dugom istorijom te da je objavljivanje ovakve antologije krimi i noir stripova, kako je reklamiraju Ameri, sasvim u duhu onoga što festival radi i na reprezentativan način ilustruje njegova žanrovska interesovanja i estetske, jelte, značajke.
Naglašavam to kako američki izdavač reklamira ovu zbirku kao krimi i noir zato što je u pitanju prilično zanimljiva divergencija između onoga što vam naslovna strana i imena na njoj obećavaju i onoga što između korica dobijate. Američki savremeni strip je utemeljio jednu savremenu tradiciju krimi i noir stripa, ovih dana ću pisati o novom grafičkom romanu u serijalu Reckless, između ostalog, i unutar nje postoje određena očekivanja na ime teme, ali i izgleda, jezika, i te neke, jelte, estetike. Utoliko i Humanoids pokušava da američkom čitaocu ovu kolekciju proda sugerišući da je unutra nešto što biste očekivali od novih stripova Eda Brubakera, Briana Azzarella i slično, sa crtačima koji sa njima najčešće sarađuju. David Aja je nacrtao vrlo lepu, stilizovanu koricu sa revolverom, mecima, mrtvačkom glavom i kolornom šemom koja obećava pucnjavu i krv, a prva priča, pomenuta Walkerova i Larkova saradnja takođe navodi vodu na sličnu vodenicu, dajući nam oporu urbanu priču o policijskoj brutalnosti i rasizmu, te Larkov karakteristični realistički stil sa raskošnim kolorom Davea Stewarta.
Ono što se, doduše, primeti kod ove priče je da ona zapravo nije žanrovski rad, ili makar da nema prostora da se kao takva pokaže. Ovo je crtica sa surovih ulica moderne Amerike koja ima karaktera i mada je njena „poruka“ sasvim jednostavna i bez ikakve suptilnosti, makar je jasna i dobronamerna. No, strip u sebi nema, zapravo, ni „kriminala“ niti ikakve misterije, a o noir tropima i da ne govorimo.
Ispostavlja se, pak, da je na neki način to i adekvatan uvod za ostatak materijala jer dobar deo priča u ovoj antologiji nema mnogo veze sa noir estetikom i zapravo spada u značajno širi krug „misterija“ ili „trilera“, onako kako su Francuzi to, na kraju krajeva i zamislili. Recimo, već naredna priča, Premeditated, a koju su radili Sydney Duncan i J.P. Mavinga je mnogo bliža Zoni sumraka ili MST3K nego klasičnom krimiću sa ženom, gonjenom nesanicom, kojoj psiholog sugeriše nestandardnu terapiju a ona se onda, slučajno (ili FATALNO!) upliće u praktično natprirodnu misteriju. Naredne dve, The Game (Thierry Lamy i Pierre Taranzano) i The Raincoat (Frédéric Brémaud, Jean-Yves Segura i Olive Jolivet) su zapravo bliže noir idejama i ovo su perverzne pa i zločeste priče o ljudima koji izgledaju kao i mi ostali ali zapravo vode sasvim drugačije živote. Ima ovde još par „klasično“ noir radova, kao što je recimo Twenty to One (Fred Le Berre i Corentin Rouge) koja antologiju zatvara a koja priča o mladom bokseru što ima šansu da se bori za titulu šampiona i njegovoj devojci koja ima neke sopstvene ideje kako da se od toga napravi nešto korisno za sve njih. Ovo je možda najtipičnije noir priča u celoj antologiji i u njoj se ograničenost broja strana, zbog koje su neke druge priče u zbirci vidno trpele možda najmanje oseća (mada se oseća).
Drugde imamo radove bliže klasičnom „mystery“ žanru sa neobjašnjivim smrtima i detektivskim radom na tragu Šerloka Holmsa i Herkula Poaroa. Recimo. Curly, On the Wrong Side of the Grass (Jean-François Miniac i Alain Paillou) je priča o bizarnom ubistvu (or is it?) u šumici izvan gradića Elbeuf, a A Talent to Die For (Rémy Roubakha i André le Bras) je crno-beli policijski procedural u pozorištu gde maltene cela ekipa produkcije biva ubijena jedno za drugim.
A sa druge druge strane imamo i stripove koji su artistički ili fantazmagorični ili naprosto ne pripadaju ni jednom od žanrova. U ovo spada neobična ljubavna skaska The Text Message (Art by Luc Brahy), nema priča o nasilju na Pigalu nazvana Pigalle (Jean-David Morvan i Boris Joly) i svakako A Taste of Salt on the Tongue (Philippe Hauret i Séra) koja je nabijena erotskim artizmom i artističkom erotikom ali i depresivnom atmosferom. A onda tu je i Theodicy (Éric Liberge), vrlo naglašeno patološki intonirana priča o zastrašujućem kutu starom više vekova koji žrtvuje decu svojim mračnim ciljevima i koja je najpre horor a tek posle možda nešto drugo.
Žanrovska neujednačenost nije uopšte problem ove antologije, naprotiv, mislim da je sjajno koliko različitih pogleda na „triler“ odnosno „polar“ dobijamo kroz ove radove. Ali broj strana dodeljen svakom od njih već jeste. Manji procenat ovih priča uspeva da u 4, 5 ili 6 strana koliko autori imaju na raspolaganju kreira dovoljno „dubok“ narativ da to bude vredno našeg vremena. Mnoge su, naprosto, svedene na skice i stilske vežbe gde se postavljanje misterije i donošenje razrešenja događaju preblizu jedno drugom da bi čitalac uopšte imao vremena za refleksiju i „učestvovanje“ u narativu a što je svakako jedna od glavnih žanrovskih odlika trilera i proze misterije. Likovi su često, kad ih ima, silom prilika svedeni na stereotipe a razrešenja su kratka, jednostavna i često prepričana jer nema mesta da se prikažu onako kako je potrebno. Čak i mnoge priče koje izbegavaju pripovedne probleme i imaju dobro odmeren tempo, na kraju se svode samo na domišljate ideje koje bi bilo lepo razraditi u nekoj dužoj formi.
Utoliko, First Degree: A Crime Anthology nije neko obavezno štivo, ali jeste strip sa dosta interesantnih glasova, nekoliko odličnih crtača, pa na kraju i svakako vredan pregledanja ako vas interesuje prevashodno frankofonski pogled na triler. Comixology ga prodaje ovde.
