Norveška legenda crno-belog stripa sa životinjama koje govore, Jason (aka John Arne Sæterøy), ima prilično ujednačen, pravilan tempo rada. Od 2013. godine on uredno izbacuje po jedan grafički roman na svake dve godine pa smo tako ovog Septembra, na Engleskom jeziku dobili njegov najnoviji rad, Good Night, Hem, za Jasona karakterističnu mešavinu biografske pripovesti, fikcije, satire, komedije ali i melanholične, tihe drame. Kako se i iz naslova da naslutiti, ova se priča bavi Ernestom Hemingvejem, jednim od najslavnijih američkih romanopisaca dvadesetog veka, a kojeg je Jason, zajedno sa kolegom Skotom Ficdžeraldom već imao kao protagonistu u stripu The Left Bank Gang iz 2006. godine.
Jason je zanimljiva anomalija u evropskom stripu, kao autor koji radi gotovo isključivo crno-bele grafičke romane sa antropomorfnim životinjama a koji je ne samo uspeo da se probije do publike širom Evrope (čak je i izvrsni domaći izdavač Komiko neumornog Vuka Markovića objavio više njegovih knjiga, dve u poslednjih nekoliko nedelja!), već je suvereno osvojio i američko tržište. Jasonovi stripovi se rutinski objavljuju u SAD (naravno, za to je zadužen Fantagraphics) a čovek je tamo pokupio jednu Harvijevu, dve Ajznerove nagrade i bio nominovan i za Ignatz nagradu dva puta pre dvadesetak godina. Iako je živeo u više zemalja Evrope (Norveška, Danska, Belgija), pa i u SAD, poslednjih četrnaest godina je Jason nastanjen u Francuskoj pa i njegovi novi radovi originalno nastaju na ovom jeziku. No, njegov crtački stil je praktično nepromenjen a ton i način na koji se koristi tekst u njegovim radovima očigledno ne zavisi od originalnog jezika i Jasonov opus sada već odiše estetskom zaokruženošću koja sugeriše da je u pitanju jedna celina. Štaviše, Good Night, Hem je i neka vrsta „krosovera“ likova iz različitih dosadašnjih stripova koje je Jason radio, povezujući zajedno sa njima i različita svoja tematska i stilska interesovanja.
Jasonovi stripovi u poslednjoj deceniji su imali neku vrstu labave „teme“, baveći se pre svega izgubljenom generacijom, kako su sebe voleli da nazivaju ljudi (naravno, zapadnjaci, pre svega, mada ne ekskluzivno, Amerikanci) koji su u osvit Prvog svetskog rata bili mlade ali već odrasle osobe a koje su dočekale da vide i Drugi svetski rat i imale osećaj da je period između dve velike vojne bio ispunjen lutanjem, dezorijentacijom, takoreći – izgubljenošću. Sam termin se pripisuje uglednoj američkoj spisateljici i dramaturškinji Gertrudi Stajn ali je možda za njegovu popularizaciju najviše učinio sam Hemingvej, koji je u romanu Sunce se ponovo rađa (objavljenom 1926. godine) čitaocu uputio korisnu informaciju: „Svi ste vi izgubljena generacija“.
Iako, naravno, termin opisuje čitavu generaciju, onako kako su posle korišćeni kvalifikativi poput „najbolja generacija“, „bejbi bum generacija“, „generacija iks“ ili „generacija Z“, kao nosioci, ili makar glasogovornici duha izgubljene generacije prepoznaju se pre svega pisci/ pesnici/ dramaturzi poput Hemingveja, Stajnove, Ficdžeralda itd., velika imena američke literature i drame koja su donela jedan novi pogled na svet u svojim delima i na način koji ranije nije bio uobičajen izmešala svoj život sa svojim stvaralaštvom, pišući često nerazdvojive kombinacije fikcije i autobiografije.
Ficdžerald je, naravno, najpoznatiji po Velikom Getsbiju, romanu koji je, iako se bavio društvenim slojevima kojima većina čitalaca po prirod stvari nije imala pristup, imao velike i prepoznatljive elemente Ficžeraldovih ličnih iskustava i autentičnost koja ga je učinila jednim od najpoznatijih američkih romana svih vremena. No, Hemingvej je, sa svoje strane ne bez razloga u ostatku sveta smatran najvećim piscem svoje generacije, sa životom koji je, kroz karijeru novinara i ratnog dopisnika, dokačio ratove u Evropi (uključujući Španski građanski rat, kao preludijum za Drugi svetski rat), ali i uspelim meandriranjem između vrlo savremenih američkih tema sa jedne (Priče o Niku su bile i lektira koju smo mi čitali još u osnovnoj školi) i specifično američkom, privremeno-iseljeničkom perspektivom iz koje je posmatrana Evropa između dva rata, a notabilno Pariz.
Pariz i jeste bio jedan od apsolutnih neksusa zapadne kulture tog perioda, o čemu sam već pisao pričajući o nekim drugim stripovima u poslednjih godinu dana a i drugi veliki pisci izgubljene generacije, poput Remarka su mu prirodno gravitirali.
Utoliko, jedan deo Good Night, Hem se događa upravo u Parizu i prati Hemingveja, Ficdžeralda i još nekoliko likova (pojavljuje se i slikar Maks Ernst), i njihove tako tipične dane provedene u kafanskom filozofiranju, šetkanju po gradu koje oni nekako smatraju značajnim umetničkim radom, diskusijama o koridi, pijančenju, ljubavnim problemima. Jasonovi stripovi do ovog momenta su već uspostavili neku vrstu alternativne istorije u kojoj antropomorfni psi sa imenima Hemingveja i Ficdžeralda imaju iza sebe literarne opuse ovaploćene u strip-formi, ali je zanimljiv potez u Good Night, Hem spajanje Hemingveja i njegove svite sa Atosom, jednim od tri Dimina musketara koji je već bio temporalno izmešteni protagonist Jasonovih radova The Last Musketeer iz 2008. godine i Athos in America iz 2012. Athos je došao kao prirodan izdanak Jasonovih interesovanja za priče koje se bave putovanjem kroz vreme i alternativnom istorijom, te mešavinom fikcije i istorije, a posle jednog od njegovih najpoznatijih radova, I Killed Adolf Hitler iz 2008. godine.
Neiznenađujuće, dakle, kada u istom stripu imamo Hemingveja i Atosa, da će ovo biti još jedan strip u kome se Hitler suočava sa svojim krajem, mada je on ovde drugačiji, satiričnije intoniran. No, pre toga imamo dugačku sekvencu u Parizu i Španiji (odnosno Pamploni, koju baskijski nacionalisti smatraju srcem Baskije), sa sve koridom, pijančenjima, čudnim preljubama, pokušajima samoubistva… Jasonov tretman autora izgubljene generacije je impresivan i zavodljiv u tome kako i pored jasnih satiričnih tonova – čak i kada se apstrahuje da je ovo „funny animal“ strip – on savršeno pogađa „glas“ i emotivnu zaravnjenost koji karakterišu pre svega Hemingvejeve radove. Naravno, kod Hemingveja je telegrafski stil pisanja i zamagljivanje unutarnjeg života likova bio način da se napravi odmak sa dotadašnjom romanesknom tradicijom i njenim sklonostima kao raspisanosti i prenaglašenoj emotivnosti i ovo je autor koji je praktično uspostavio pristup gde da se o velikim unutarnjim lomovima i spoljašnjim tragedijama priča hladno, naizgled bezinteresno, faktografski, praktično fenomenološki i bez analiziranja u samom tekstu, prebacujući veliku odgovornost na samog čitaoca da ovo „procesovanje“ teksta i hvatanje njegovih stvarnih značenja uradi sam. Kao neko ko je odrastao čitajući Hemingveja i Remarka, sa dosta autoriteta mogu da kažem da je Jasonov minimalistički, svedeni crtež perfektno ugođen sa ovim senzibilitetom i da se fina nota satire, dobronamerno usmerena i na samog Hemingveja odlično uklapa.
Hemingvej ovde, recimo, ima scenu u kojoj piscu, uredniku i izdavaču Haroldu Loebu objašnjava svoju teoriju ledenog brega, insistirajući da, ako je piscu priča potpuno jasna, iz nje je moguće izbaciti ključan detalj i takvu je postaviti pred čitaoca, a koji će onda na osnovu onog što je u priči prikazano biti u stanju da sam prepozna ono što u njoj nedostaje. Loeb bez mnogo ustezanja odgovara da mu je teško da u to poveruje a na Hemingvejevo insistiranje da ova stvar radi i da ju je već koristio u nekoliko svojih pripovetki, Loeb pogleda na sat, kaže da je kasno, ustane od stola i oprosti se rečima „Good Night, Hem“.
Ovo jeste jedan od ključnih momenata u ovom delu stripa, što signalizira i naslovna fraza, ali i podsećanje da sa ovom vrstom grafičkog romana žanjete onoliko koliko ste posejali. Ne znam koliko današnja publika zna o Hemingveju i izgubljenoj generaciji ali Loeb naprosto nije figura sa istim nivoom prepoznatljivosti kao Hemingvej i Ficdžerald mada pričamo ne samo o prominentnom autoru američke spisateljsko-publicističke dijaspore u Parizu već i o čoveku čija je veza sa Britankom Duff Twysden poslužila kao osnova kasnijeg Hemingvejevog romana Sunce se ponovo rađa.
Hoću reći, onako kako je Hemingvej mešao stvarne likove i događaje sa fikcijom, tako i Jason biografije značajnih figura izgubljene generacije koristi kao gradivni materijal za ovaj strip koji je „tih“ i uzdržan, kao i veliki deo stvaralaštva samog Hemingveja, ali gde se ispod površine krije jako mnogo materijala za raspakivanje, a čija dostupnost zavisi od vašeg poznavanja istorije i literature ovog doba, pa, na kraju krajeva, i vaših interesovanja za njih. Generalni sentiment je, sa svoj strane, mislim, prilično univerzalan i dinamika grupe blaziranih umetnika na braniku aktuelnog literarnog trenda koju ovaj deo stripa pokazuje se ponavljala mnogo puta kasnije na raznim scenama gradova i gradića širom sveta.
Drugi deo stripa se dešava par decenija kasnije, počinjući dan nakon oslobođenja Pariza 1944. godine i baveći se Hemingvejevom tajnom misijom da sa grupom dobrovoljaca izvrši padobranski upad duboko u nemačku teritoriju i likvidira Hitlera. Iako praktično varijacija na Tarantinove Basterdse, ova visoko fikcionalizovana – i „funny animalizovana“ – ratna drama uspeva da sačuva hemingvejevsku melanholiju i upari je sa dobrom satirom, da bi poslednja, najkraća celina bila fokusirana na Hemingvejeve pozne godine na Kubi i uobličavanje Atosa kao neke vrste katalizatora za veliki deo njegovog stvaralaštva, uključujući novelu Starac i more, još jednu knjigu iz naše ondašnje lektire i delo za koje je Hemingvej dobio Pulicerovu nagradu a ono mu je potom zaradilo i Nobelovu nagradu. Kraj stripa je tako tipičan i za Hemingveja i za Jasona da je gotovo nemoguće reći gde počinje jedan a gde prestaje drugi, servirajući nam kompleksnu emotivnu i filozofsku postavku kroz banalan tekst i crtež gotovo u potpunosti lišen akcije ali ne i suptilnosti.
Good Night, Hem je svakako vrhunski primer Jasonovog grafičkog rada koji je sa godinama postao kompleksniji i izražajniji a da nije izgubio na svojoj jednostavnosti, svedenosti, spartanskoj disciplini. Ovaj roman sadrži i scene čiste akcije, sa psima koji pucaju jedni na druge i bacaju ručne granate prikazanim u sekvencama savršene, gotovo filmske montaže, a da opet imamo tipično jasonovsku smirenost i svedenost u prvom planu. No, ovo je i strip koji insistira da ga čitalac čita pažljivo, ne samo da bi jasno razlikovao često vrlo slične fizionomije pasa – a koje su namerne, i jedan od podzapleta u prvoj priči se upravo bavi činjenicom da se neki psi među sobom jedva razlikuju – već i da bi razgrnuo sve slojeve književnih i istorijskih referenci, suptilnih aluzija a onda i satiričnih odmaka i preokreta koji u konačnici tvore delo što je svom odabranom materijalu istovremeno i jako verno, a da uspeva da ga i prokomentariše. Sjajno, ali zahtevno, hoću da kažem. Pa, dok ovaj strip ne dobaci do nas, možete da ga digitalno kupite na Comixologyju.
