Pre par nedelja se sedmim brojem završio DC-jev miniserijal Justice League: Last Ride i u pitanju je jedan možda ne obavezan komad superherojske lektire ali spretno napravljen operetski narativ koji uspeva da istovremeno bude i dekonstruktivan u dovoljnoj meri da budemo svesni kako je trenutno 2021. godina, a da opet ima onaj klasični Justice League šmek gde najveći heroji planete Zemlje štite nejač diljem univerzuma od zastrašujuće ogromnih pretnji. Ovo je, odmah da napomenem, i „stand alone“ priča, bez direktnih veza sa ijednim tekućim narativom, smeštena u neku (moguću) blisku budućnost DC-jevog glavnog univerzuma, pa čitalac koji ima samo osnovna znanja o DC-ju i Ligi pravde može sasvim udobno da prati ovaj serijal siguran da će unutar njegovih korica dobiti sve neophodne informacije i da neće biti potreban dodatni „research“ po wikijima i drugim ekstrinzičnim izvorima.
Justice League: Last Ride sam pročitao pre svega jer je scenarista na ovom miniju bio meni omiljeni Kanađanin Chip Zdarsky. Zdarsky je tokom prethodnih nekoliko godina uspeo da razvije plodne paralelne karijere u creator owned sferi sa radovima poput Sex Criminals ili Stillwater koje sam ozbiljno pohvalio ranije ove godine, i u sferi superherojskog mejnstrima, pišući razne stvari za Marvel, ali notabilno Spajdermena i Daredevila koji se upravo završava. Pisanje za DC mu je očigledno sledeći korak u osvajanju sveta i ako sam ga hvalio za nedavni rad sa likom Red Hooda u Batman Urban Legends, priznajem da sam sa interesovanjem i malčice skepse pristupio čitanju Justice League: Last Ride. Na kraju krajeva, jedno je pisati strip fokusiran na relativno opskurnog antiheroja iz Betmenove orbite, a sasvim drugo dohvatiti se najvećeg superherojskog tima na svetu – a ovde računam i Marvelove stripove – i pokazati kako on umire pod težinom nakupljenih plemenitih ambicija i konstantnih trauma, a zatim ga voskrsnuti poput nekakvog optimističkog Feniksa.
Mada da bude jasno, glavni izvor moje skepse nije bio sam Zdarsky, iako jeste tačno da on nema previše iskustva sa team-book radovima i da je većina njegove superherojštine bila fokusirana na rad sa pojedinačnim likovima (Spajdermen, Daredevil, Red Hood, Howard the Duck…), već pre činjenica da ga je DC za ovu priliku upario sa crtačem po imenu Miguel Mendonca. Priznaje da mi se čelo malo nabralo u naporu da se prisetim jesam li ikada već video ovo ime i da je ovaj napor bio jalov, mada Mendonca radi za DC barem pola decenije unazad. Čovek ima i već dosta iskustva sa radom za Zenescope i mada ja njihove stripove ne smatram preterano zanimljivim ili ugođenim sa mojim ukusom, ne može se reći da kvalitet njihovog crteža ne drži izvestan standard.
Mendonca u ovom stripu ne puca od nekakvog posebnog karaktera ili identiteta, prateći nešto što bismo mogli da se složimo da je nekakav trenutni DC-jev House Style, na pola puta između realističnijeg, mračnijeg atmosferičnog stripa i dinamične akcione avanture. Sa kolorima koje je provajdovala Enrica Eren Angiolini a koji su, u skladu sa samom pričom, u primetnoj meri uzdržani i, pored obaveznih bljeskova crvene i žute, forsiraju tamnije prelive plave, ljubičaste i crne boje, Justice League: Last Ride se odlikuje tim nekim „blue“ vajbom, sugerišući već od prve strane da se radi o priči u kojoj ne samo da će se desiti neke strašne, tragične stvari već da su se one – već desile.
Zdarsky i Mendonca nas spuštaju in medias res i ovo se pokazuje kao vrlo dobro odmeren izbor za pripovedački postupak. Od samog početka stripa smo svesni da nešto nije sasvim u redu, sa Supermenom koji ima košmare i Ligom pravde koja je, kako saznajemo iz dijaloga protagonista, zapravo neformalno raspuštena a sada se nevoljko okuplja na sastanku sledeći poziv Johna Stewarta, prominentnog člana Zelenih svetiljki, kosmičke policijske, je li, sile.
Zdarsky ovde ide direktno u centar ravnoteže, sledeći pravilo da je osovina oko koje se cela Liga pravde okreće upravo transverzala Superman-Wonder Woman-Batman, trojka koju često zovu i trojstvom, sa svim sakralnim konotacijama ovog termina, sa Supermenom kao nosiocem čiste vrline i optimizma na jednoj strani, Betmenom kao martirom koji na plećima nosi sve ono najgore što svemir može da smisli i konstantno smišlja kako to da se predupredi na drugoj, i sa Wonder Woman u sredini koja balansira njihove dve ekstremne pozicije kombinacijom snage i empatije. Na početku ovog stripa, pak, Betmen i Supermen su ne samo „posvađani“, ne u prostom „bifu“, već je njihov odnos fundamentalno polomljen i zbog toga je i sama Liga raspuštena.
Naravno, osamdeset godina unazad gledamo scenariste kako kontrastiraju Betmena i Supermena i igraju na kartu njihovih razlika, često ih stavljaju u antagonističke pozicije ali čak i kada je to borba na smrt, kao u kultnom finalu Dark Knight Returns Franka Millera, preovlađujući utisak je o tome da su u pitanju prijatelji čije je prijateljstvo na kraju dovoljno snažno da se prebrode čak i takve, naizgled nesavladive razlike. No u Justice League: Last Ride Zdarsky i Mendonca postižu vrlo uverljiv jaz, sa Supermenom koji je vidno iritiran, pa čak i besan i Betmenom koji je, ako je to ikako moguće, još mračniji, ciničniji i povučeniji u sebe. Mendonca ovde kreira nekoliko odličnih karakternih kadrova gde dobijamo kratke ali snažne uvide u sasvim odrasle, decenijama neprekidne borbe i često bolnih gubitaka frustrirane ličnosti velikih heroja, uz odličan kolorni doprinos Angiolinijeve.
Ispostavlja se da je jaz, i posledični raspad Lige pravde vezan pre svega za događaj od pre nekoliko godina, ogromnu, apokaliptičnu bitku sa Darkseidom koji je, u jednom od svojih pohoda na ostatak univerzuma ugrozio i samu planetu Oa, sedište Čuvara univerzuma, večite rase koja administrira rad Zelenih svetiljki. Pokolj koji je Darkseid organizovao na kraju je zaustavljen od strane zemaljskih superheroja ali po strašnu cenu, uključujući potpuni raspad Čuvara, privremeni prestanak rada Zelenih svetiljki koje na početku stripa tek reorganizuju svoju strukturu, potpuno opustošenu Darkseidovu planetu Apokolips, ali i ličnije gubitke, sa jednim članom Lige pravde koji je morao biti žrtvovan da bi ostatak univerzuma bio spasen.
Ovo je tradicionalni superherojski narativ, naravno, ali Zdarsky ga tretira sa suptilnošću i, pogotovo, pažnjom kojima je obasut rad sa likovima, pa Justice League: Last Ride na početku zaista deluje kao da smo izašli iz nepromenljivog status kvoa, ne toliko na ime preminulih članova Justice League koliko na ime toga šta je to učinilo psihologijama Betmena i Supermena i njihovom odnosu. Videti Betmena kako krivi sebe nije TOLIKO retka pojava, ali ovo je najčešće rezervisao za njegove lične stripove. U Justice League stripovima on je tradicionalno prikazivan kao neprobojan za analizu, preteće tih, često neprijatan, pogotovo u kontrastu sa herojskim personama Wonder Woman i Supermena ili sa žovijalnijom dispozicijom Wallyja Westa i Hala Jordana. Tako je prikazan i ovde osim u scenama kada ga vidimo kako se lomi, pa čak i priznaje da nema plan u jednom odsudnom trenutku. Rečenica u kojoj osuđuje sebe rečima „Supermen želi da uvek bude na najvažnijem mestu u pravo vreme… ali se oslanja na mene da predvidim gde i kada će to biti“ je jedan sjajno sažet odnos ova dva heroja kao članova Lige pravde i objašnjenje zašto ovaj tim, bez obzira na sve , funkcioniše ovoliko decenija.
Naravno, spojleri na stranu, Justice League: Last Ride je i priča o tome kako će se na kraju odnos ova dva heroja zakrpiti i šta će sa Ligom biti posle, ali publika će do kraja dobiti ekstravagantnu svemirsku akcionu priču koja ima sve što joj je potrebno: očajničke borbe malobrojne ali vrlinom vođene grupe heroja protiv neverovatno nadmoćnog ali podlog neprijatelja, lukave strateške preokrete, ali i apsurdno spektakularnu pa često i samo apsurdnu borbu u svemiru artefaktima od čvrste svetlosti, noževima napravljenim od kriptonita ali i dobrim starim čeličnim mačevima. Zdarsky, srećom, pored sve te vagnerijanske dimenzije stripu ne zaboravlja da podari i malo humora pa je zapravo osnovni zaplet vezan za prilično dovitljiv plan Johna Stewarta da (na silu) ponovio ujedinjenu Ligu pravde iskoristi za zadatak čuvanja ekstremno opasnog intergalaktičkog zločinca kako bi se savetu Ujedinjenih planeta demonstriralo da Zemljani imaju i moć i odgovornost, pa da bi u budućnosti sedište organizacije Zelenih svetiljki bilo baš na Zemlji.
Naravno, nagađate da je opasni intergalatkički zločinac – Lobo i njegova parodična persona ne samo da daje dobrodošli kontrateg ozbiljnom i melanholičnom tonu narativa već Zdarsky njegov lik pametno koristi da napravi nekoliko (ne)očekivanih preokreta u priči. Strateško nadmudrivanje između nekoliko najvećih stratega u svemiru je upravo ono što priči o šaketanju kostimiranih likova u svemiru daje potreban kontekst da ona ima dovoljno težine i grandioznosti, a centralna trauma stripa, vezana za smrt člana tima je ovde iskorišćena ne samo za psihološku disekciju glavnih likova već i kao izuzetno važan element zapleta i raspleta priče. Zdarsky uzima sebi neke nove slobode vezano za to kako funkcionišu Zelene svetiljke i njihov prstenovi, te konstrukti od čvrste svetlosti koje oni kreiraju, ali ovo je sasvim u službi poente koju se trudi da napravi, o herojstvu koje se ne meri snagom već požrtvovanošću ali i aktivnim traženjem pravde nasuprot puke reaktivnosti na nepravdu ovde-i-sada. Zapravo, rekonstruisani Justice League na kraju ovog stripa sebi dodaje još jednu reč na kraju i ovog puta to nije ni America ni International, čak ni United, već Universal, sa idejom da se nepravda valja ispravljati svuda u univerzumu i da je parohijsko vezivanje samo za jednu planetu neka vrsta kosmičkog nacionalizma.
Naravno, nama odavde ideja o intervencionističkoj sili koja se pojavljuje i rešava stvar na mestima gde je niko nije zvao i gde ona nema jasnu sliku o kontekstu svakako deluje i pomalo zastrašujuće i ako vam se čini da završnica Justice League: Last Ride ima zapravo neutemeljeno optimistički ton, podstičem vas da pronađete epizode aktuelnog tekućeg Justice League serijala koje je pisao Si Spurrier i koje se tiču upravo analiziranja ovog problema. No, Justice League: Last Ride, u okviru onog što jeste je jedna prijatna, vrlo spretno sklopljena priča o traumi, lomu i zalečenju unutar grupe starih prijatelja, napisana i nacrtana kao staromodni, spektakularni superherojski akcijaš. Nije, što se kaže, u pitanju nekakav prevratnički i revolucionarni rad ali u okviru svoje sasvim tradicionalističke estetike, ovo je lep i zabavan strip. Pa ga na Comixologyju možete naći ovde.
