Jedna od najmanje nepredvidljivih posledica Diznijevog pripajanja Foxa svojoj globalnoj medijskoj imperiji je i to da su prava na stripove rađene po motivima filma Alien Riddleyja Scotta posle podugačkog perioda u kome su bila na raspolaganju Dark Horseu – prešla u Marvel. Ovo je, pretpostaviću i malo sumorna pravilnost sa kojom Dark Horse gubi velike i važne licence sa kojima je uradio mnogo dobrog i uspešnog tokom decenija pa se posle Star Wars i Conana, evo sada i Alien stripovi prave u Marvelu. Ovo poslednje verovatno boli više od svega jer za razliku od Conana i Star Wars koji su i originalno svoje stripovske živote započeli u kući ideja pa ih je kasnije, kada je Marvel pogubio kompas, preuzimao pribraniji i efikasniji Dark Horse, Alien nikada nije bio Marvelov strip. Njegovi strip počeci su zapravo vezani za Alien: The Illustrated Story, prestižni grafički roman izašao 1979. godine, dakle u istoj godini kada je film ušao u bioskope, a koji su za ugledni Heavy Metal uradili takođe vrlo ugledni Archie Goodwin i Walter Simonson.
Ovaj legendarni tandem (o kome sam pre nekoliko meseci pisao a povodom njihovog stripa Manhunter za DC) je napravio praktično strip-verziju originalnog filma, a u vreme kada franšiziranje skupih holivudskih produkcija još nije bilo pravilo. Naravno, Star Wars je u tom trenutku već počeo da menja istoriju industrije zabave na zapadu pa će i Alien za koju godinu dobiti akcioni nastavak u vidu sjajnog Cameronovog Aliensa, a zatim su krenuli i Dark Horse stripovi pa intenzivna eksploatacija franšize, krosoveri sa Predatorom itd. itd. itd. Kroz decenije kreiranja nastavaka, stripova, video-igara i jeftinijih krosover filmova, ali i sa Scottovom revitalizacijom „originalnih“ ideja kroz problematični Prometheus i Covenant koji nisam uspeo da se nateram da pogledam, Alien franšiza je nepovratno (?) razvodnjena a njena sržna filozofija se usput zagubila pa je za veliki deo javnosti Alien danas tek yet another monster movie koji se od konkurencije izdvaja tek možda odjecima originalnog Gigerovog vizuelnog dizajna i duboko zakopanim aluzijama na motive seksualnog nasilja i posledičnog ropstva što su bili u podtekstu originalnog filma.
Zapravo, može se argumentovati da je sloj filma koji se odnosi na socijalnu kritiku korporativne budućnosti u kome će firme što se bave potrošačkom tehnologijom, sofisticiranim AI-jem, uslugama i vojnim projektima biti nerazaznatljive jedne od drugih i snažnije od bilo kakvih izabranih vlasti jedna trajna i trajno prepoznatljiva „poruka“ Alien franšize a što, naravno, nije neko čudo s obzirom da danas u dobroj meri živimo negativnu utopiju koju su sumorno predviđali SF i cyberpunk radovi sa kraja sedamdesetih i početka osamdesetih.
U takvom kontekstu, Marvelovo pokretanje novog tekućeg strip-serijala, naslovljenog samo Alien i sa izraženim kritičkim stavom prema korporativnoj politici deluje pomalo i kao ironija znajući ko je vlasnik svega toga.
Ako ništa drugo, Marvel se za ovu priliku, svoje prvo izdavanje Alien stripa, prilično isprsio pa je ilustrator na svih osam do sada izašlih brojeva serijala Alien vrlo cenjeni španski crtač Salvador Larroca koji je u poslednjih četvrt veka za ovu firmu nacrtao ogroman broj vrlo uspešnih stripova. Larroca nije uvek i obavezno moj najdraži crtač u Marvelu ali pričamo o čoveku sa izraženim stilom i radnom etikom koji je i nacrtao neke od meni najomiljenijih Marvelovih radova iz ovog stoleća, recimo Invincible Iron Man koji je pisao Matt Fraction, ali i prvi tom Dartha Vadera koji je pisao Kieron Gillen i gde je Larroca zablistao na ime atmosfere i monumentalnosti prikazivanih prizora.
Scenarista na Alien je Phillip Kennedy Johnson, jedan relativno nov, ali već za Ajznera nominovan scenarista koji je po vokaciji muzičar i vojnik, dakle, član nekolicine vojnih orkestara sa kojima ide na turneje, a trenutno je scenarista DC-jevog „drugog glavnog“ Supermen serijala Action Comics, sa radovima za DC, Marvel, IDW, Aftershock itd. u portfoliju. Kao i dobar deo novajlija, Johnson se u prvo vreme tesao radeći licencirane stripove poput spinofova za Konga i Planetu majmuna a što je verovatno, na neki način bila i dobra priprema za rad na Alienu.
Pitanje je, naravno, šta Alien u 2021. godini treba da ZNAČI ili PRESDSTAVLJA i Johnsonov i Larrocin odgovor je, čini se, delom povratak korenima, a delom worldbuilding koji ignoriše ne samo Dark Horse stripove već i igre, krosover filmove itd. i otvara mogućnosti za modernizovane, savremene metafore koje će se uklapati sa danas aktuelnim strahovima i brigama.
U tom smislu, nije naročito iznenađujuće da prvih šest epizoda serijala Alien, a koje tvore jednu zaokruženu priču (sa, možda, potencijalnim nastavkom negde nizvodno) veoma forsiraju taj korporativni element Alien sveta, sa firmom Weylan-Yutani koja se ovde pokazuje kao maligno prisustvo na Zemlji u toj meri da postoje grasroots terorističke ćelije kojima je jedini cilj da ovu korporaciju nekako razvlaste i, ako je moguće razgrade, ne bi li ljudsko društvo slobodnije disalo. Johnson i Larroca se drže naturalističkog tona originalnih filmova i ovo nije prestilizovan mizanscen već uverljivo ljudsko društvo koje je od našeg udaljeno proverbijalnih 5-6 minuta u budućnosti, iako se radnja stripa odvija krajem 22. veka. Na primer, severna i južna Amerika su ujedinjene u „Ujedinjenu Ameriku“ i tehnologija koju viđamo predstavlja nešto naprednije verzije onoga što danas koristimo (bez retro-omaža originalnoj estetici prvog filma), pa Alien deluje kao „prirodna“, shvatljiva ekstrapolacija našeg današnjeg društva a ne kao nekakav razmahani SF koji resetuje sve što znamo o ljudskoj zajednici.
Glavni junak (ili, eh, „junak“) ove priče je Cruz, bivši, penzionisani šef obezbeđenja na korporacijskoj orbitalnoj istraživačkoj stanici za koga kroz flešbekove saznajemo ne samo da je izgubio jednog sina (delom sopstvenom krivicom) zbog čega se drugi sin od njega jako otuđio, već i da je imao vrlo blizak susret sa tuđinima, do mere da mu je larva bila posađena u torzo i da je spasen smrti putem „chestburstinga“ samo pravovremenom hirurškom intervencijom. Ovaj incident, u kome je primerak živog aliena u njegovoj chestburster formi uhvaćen i smešten u laboratoriju za ispitivanje poslužiće kao odskočna daska za naredne dve decenije R&D rada na orbitalnoj stanici i projekte kreiranja, jelte, bio-oružja po ustaljenom obrascu.
U zapletu stripa se snažno potencira da Cruz ima konstantne flešbekove na taj svoj bliski susret sa užasnom kosmičkom smrću, ali i činjenica da Alieni ljude ne napadaju iz čiste obesti ili gladi već da im ljudska tela-domaćini služe kao neophodna međufaza u razvoju. Ovde simbolika seksualnog napada i nasilne trudnoće ponovo dobija dovoljno prostora da se podsetimo zašto je originalni Alien bio tako jezovit, a Johnson uvodi i nov element „uma košnice“ među tuđinima u kome i sami ljudi koji su jednom participirali u njihovom ciklusu razmnožavanja, i nekako su, poput Cruza preživeli, participiraju na određen način.
Ovo je zanimljiv motiv i može da, u eventualnim nastavcima posluži za dalje istraživanje preživljene traume i PTSP-a koji iza nje može da ostane godinama i decenijama, sa trajnim promenama u ponašanju i ličnosti. No, u ovoj priči, fokus je pre svega na odnosu Cruza sa svojim preostalim sinom, i povlačenju paralela između toga da je tuđin koga su izvadili iz Cruzovog abdomena a on poslužio kao temelj vrlo efektnih dvodecenijskih istraživanja, na neki način važniji i uspešniji Cruzov „potomak“ od sina koji oca ne voli i spanđao se sa, jelte, skepticima i teroristima.
Strukturalno, ovaj Alien je bliži originalnoj klaustrofobiji malog, zatvorenog prostora, ali sa jasnim prepoznavanjem da smo odavno izašli iz perioda kada je samo jedan tuđin bio dovoljna pretnja. Strip ponavlja uspelu kritiku militarističkog mentaliteta koju je Cameron imao u Aliensima, samo sa manje likova i na skučenijem prostoru a, kako rekosmo, u fokusu kritike je pre svega korporacija, njeno programsko odsustvo etičkog i tretiranje ljudi pre svega kao zamenjivih delova alata. Androidi su od početka neraskidiv deo Alien mitopoetike, kao ultimativni primer čovekovog izigravanja boga, pa i u ovoj priči igraju vrlo važne uloge, sa sve uspelim apsorbovanjem motiva iz drugog velikog Scottovog filma od pre četiri decenije – Blade Runnera.
Prva priča u ovom stripu je, dakle, dosta uspešno prepakivanje originalnih motiva i njihovo ekstrapoliranje na prihvatljivo maštovite načine. Malo me je žacnulo kada sam shvatio da je ovde u glavnoj ulozi muškarac a jedina bitna žena ima ulogu, praktično negativca, a što za ovakvu franšizu predstavlja politički korak nazad, no makar je u drugoj priči u centru žena. Ovaj drugi narativ, od koga su do sada izašle dve epizode, nije direktno vezan sa prvom pričom, nema istih likova ili „nastavka“ radnje, i u pitanju je samo druga priča u istom univerzumu. Za ovu priliku, Johnson i Larroca se bave farmerskom kolonijom na veštačkom mesecu u Zemljinoj orbiti a koju čine pripadnici kulta (ili, oni bi rekli, crkve) „Spinnera“ a koji su aluzija na bilo koju od američkih hriščanskih sekti što su se zapatile među ruralnim stanovništvom i imaju jednu konzervativnu ali u suštini naivnu, idealizovano „prirodnu“ dispoziciju prema svetu. Alien u ruralnom, verski vrlo snažno intoniranom okruženju može da bude dobra ideja – sve je bolja ideja od Scottovih nespretnih baratanja sa hrišćanskom simbolikom u Prometeju – mada ova priča za sada pomalo pati i zbog svesti čitaoca da je većina likova koje vidi ispred sebe puko topovsko meso i da praktično niko od njih neće imati prostora da postane zanimljiv pre nego što padne za zajedničku, jelte, stvar. Nadam se da će se Johnson brzo vratiti elementima prve priče i kreirati njen nastavak jer, za sada, ovo deluje kao „glavni“ narativ u ovoj inkarnaciji Aliena.
Grafički, Larroca je ovde posvećen svom naglašeno realističnom stilu a koji, uostalom, ima puno smisla za franšizu koja se od početka odlikovala snažnim naturalizmom. I dalje, nažalost, nisam zaljubljen u Špančev pristup senčenju koji, pogotovo kod lica, čini da ljudi izgledaju plastično i lutkasto, ali uz kolor Guru-eFX-a i letering Claytona Cowlesa, Alien svakako izgleda dosledno atmosferi jeze i pretnje, dok su akcione scene prljave, energične i naglašeno neuredne. Sam dizajn tuđina je interesantan, mada imam dosta rezervi u odnosu na „žensku“ formu koju Cruz viđa u svojim snovima najpre jer mi konceptualno ideja „seksi alienke“ deluje kao potpuno naopaka i suprotstavljena svemu što je ova franšiza originalno simbolisala. Još bih pohvalio naslovne strane koje radi InHyuk Lee a koje su veoma posterski napravljene i hajlajt su svakog broja.
Alien, dakle, u ovom trenutku u mom viđenju stvari ima status interesantnog stripa koji vredi pratiti da bismo videli kuda će da ode. Iako nisam zadovoljan svime što su Johnson, Larroca i ostali napravili, svakako sam više zadovoljan nego nezadovoljan, a world building i paralelne teme potrage za ljudskim identitetom naspram korporacijske amoralnosti, te obeleženosti invazivnom traumom koja se proteže kroz ceo život dovoljno su interesantne da nastavim da ga čitam. Pa, možete i sami da probate.
