Well, nisam to očekivao ali Greg Land je nacrtao neke od meni najdražih strip-tabli u 2021. godini. Takođe nisam očekivao da Symbiote Spider-man, retro koncept koji su Peter David i Greg Land započeli pre par godina, bude ovako uspešan. Upravo sam pročitao poslednju, petu svesku četvrtog miniserijala o simbiotskom Spajdermenu, Symbiote Spider-man: Crossroads i mada se može reći da formula koju tandem David-Land koristi sada već pokazuje sve svoje slabe i jake strane i da čitalac već unapred može da zna šta da očekuje od svake naredne priče, i dalje imamo posla sa zabavnim, energičnim i, ako ste pravilno naštimovani (ili makar dovoljno matori, poput mene), duhovitim stripom.
Symbiote Spider-man je od samog početka 2019. godine bio neprikriveno prodavanje nostalgije. Aktuelni stripovi o Spajdermenu, uključujući out of continuity miniserijale o kojima sam povremeno pisao se dobrim delom bave sudbinskim, teškim temama i lomovima u karijeri ovog omiljenog lika. Na kraju krajeva, ispitivanje tržišta iznova pokazuje da se stripovi u kojima se status kvo gromoglasno lomi najbolje prodaju. U kontrastu sa tim, Symbiote Spider-man su stripovi smešteni u kontinuitet, ali se dešavaju u eri kada je Spajdermen nosio crni, simbiotski kostim, još uvek ne znajući da je u pitanju živi organizam koji će mu doneti mnogo jada kasnije u životu, i mada su u pitanju ekstremno dinamične avanture koje uključuju i putovanje kroz vreme i alternativne realnosti, one nemaju uticaja na kanon, kontinuitet i status kvo.
Drugim rečima, ovo nije retkonovanje već samo dobronamerni eskapizam, podsećanje na vreme kada je sve, uključujući Spajdermenov ekstremno komplikovani život, bilo jednostavnije a naš je junak u rasponu od stotinak strana umeo da se bori protiv Kameleona, zlih čarobnjaka, Hulka, ljudoždera, i asgardskih božanstava, a da kroz sve to prođe časno, mašući snažnom desnicom i izbacujući dosetke u letu. O prva dva miniserijala sam pisao ovde, a treći je bio spretno uvezan u King in Black krosover, bez obzira što se Symbiote Spider-man događa u sasvim drugoj epohi. U Spajdermenovom kontinuitetu ovo su događaji od pre nekoliko godina, dok u našem svetu pričamo o vremenu od pre tri i po decenije, no činjenica da dovoljno ljudi ovo kupuje da smo dobili već četvrti miniserijal znači da David i Land ipak rade nešto dobro (na kraju krajeva, Joe Kelly i Chris Bachalo su dali sve od sebe pa je Non-Stop Spider-man ipak otkazan posle svega pet brojeva).
O Gregu Landu sam već mnogo puta pisao i on je, uostalom, jedan od najpoznatijih crtača u američkom superherojskom stripu, jednim delom zbog upečatljivog, glamuroznog stila na osnovu kog se i probio, a jednim delom i zbog čestih i sasvim korektnih optužbi da mnogi njegovi crteži nastaju precrtavanjem slika iz modnih magazina a što ume da rezultira i neskladom između teksta i crteža. No, poslednjih godina, a i to sam već pominjao, Land je vidno unapredio svoj rad, držeći se i dalje te glamurozne estetike, ali demonstrirajući da nije puki precrtavač i da korektno pa i atraktivno ume da predstavi akciju i, generalno, radi pripovedanje kakvo je potrebno.
A, iako Symbiote Spider-man: Crossroads nije neki kompleksan, višeslojan narativ, dobra naracija JESTE potrebna već na ime toga koliko često ova priča menja lokaciju i na koliko će različitih mesta protagonisti, često i paralelno vršiti svoje, jelte, radnje. Land je svakako dobar izbor za crtača koji će raditi Spajdermena – pogotovo Spajdermena u crnom kostimu, gde ne moraju da se crtaju sve one crtice – jer je ljudska anatomija očigledno već godinama njegova pasija pa vitka, mišićava figura koja stalno zauzima neke poze i izvodi različite neverovatne poteze u vazduhu naprosto peva pod njegovom olovkom. Naravno, ne treba ovde izgubiti iz vida ni tušera po imenu Jay Leisten koji vuče ogroman deo zasluge za čistoću kontura i to kako likovi odskaču od pozadine i nose atraktivnu akciju. Kolore je radio Frank D’Armata i ovde nema nekih specijalnih iznenađenja, dobijamo jako atraktivan, lep strip gde Land i pored čestih smelih ideja u lejautu – jaka iskakanja likova iz kadra, iskošene ivice itd. – postiže vrlo čistu, vrlo jasnu naraciju. Dodatno, pošto je Land svakako i dalje veoma zainteresovan za klasičan glamur, koji podrazumeva lepe i oblinama bogate žene, svakako mu u prilog ide to što u ovom stripu pored asgardske čarobnice Karnille – a koja je ipak kraljica Norni pa i pored njihove kanonske ružnoće, sama izgleda vrlo atraktivno – imamo i veliku minutažu koju dobija Black Cat, Spajdermenova ljubavnica iz ovog perioda, žena sa svim tradicionalnim atributima mačke ako u njih računate stepenastu, perfektno isfeniranu frizuru od jedno 150-200 dolara (i to ONIH para!) i sise od kojih bi se i Russu Meyeru malko oznojilo junačko čelo.
Rekao sam da je ovaj strip povratak vremenu koje je bilo jednostavnije za Spajdermena, ali to tehnički i nije sasvim tačno – pre će biti da je ovo vreme bilo jednostavnije za čitaoce koji su u to vreme bili klinci i nisu znali koliko je život komplikovan. Spajdermenu je od samog početka život bio UŽASNO komplikovan, to je, uostalom, jedan od osnovnih motiva ovog stripa, da pokaže običnu osobu koja je raspeta između naprosto previše obaveza i briga, a i ovaj period je, ne zaboravimo, došao nakon što je naš junak bio na drugom kraju svemira i vratio se noseći crni kostim za koji nije bio svestan da je živo biće, veza sa Mary Jane mu se raspala i ušao je u upitnu, prevashodno seksualnu kombinaciju sa Crnom Mačkom a koja je nominalno osoba što se bavi kriminalom, sa strinom su mu odnosi bili na vrlo niskom nivou itd.
No, Davidova rekonstrukcija ovog vremena zapravo akcenat udara na ludu akciju i atraktivne, bizarne zaplete koji često nisu sa ovoga svijeta, radije nego na socijalne i emotivne dimenzije stripa, uspevajući tako da zaista postigne taj eskapistički senzibilitet koji je verovatno zaslužan za uspeh ovog stripa. Ovde zapravo imamo vrlo mali broj strana na kojima se pojavljuje Peter Parker, i većinu stripa nosi kostimirani Spajdi, što se nosi sa superherojskim dužnostima a koje opet nemaju nužno direktne veze sa njim, njegovim privatnim životom i istorijom. Drugim rečima, Symbiote Spider-man stripovi su najbliže tome da prikazuju Spajdermena „na poslu“ i umanjenje dimenzije sapunske opere u ovim miniserijalima njih svakako čini površnijim – rekosmo već, ovde nema nikakvih pretnji status-kvou – ali ih istovremeno i oslobađa da budu atraktivne toboganske vožnje gde su ulozi nominalno veliki ali najčešće nisu lični.
David svakako nije čovek koji ne poznaje materiju i ne radi domaće zadatke pa ovaj strip pored Karnille ima i ozbiljnog trećepozivca u ulozi negativca u prvom broju. Zli čarobnjak Moondark je toliko slabo poznat lik da sam čitao kritike prvog broja koje kažu da čitaoci neće imati nikakvu emotivnu investiciju jer nemaju pojma ko je to, ali čini mi se da je to promašivanje poente. Ovi stripovi profitiraju upravo na tome da David odbija da se veže za uobičajene negativce u likovima Doktora Oktopusa, Sandmana, Vulturea ili Jackala i ima slobodu da kreira ekscentrične avanture sa manje poznatim likovima a što opet savršeno odgovara jednom komičnom, pa na momente i blago parodičnom tonu. Konkretno, u Symbiote Spider-man: Crossroads prvi set pis tiče se Kameleonovog plana da napravi haos praveći se da je predsednik SAD i mada je ovo zaplet sa SULUDO visokim ulozima, David ga koristi gotovo frivolno, kao komični intro u kome vidimo da su Spajdi i Black Cat ozbilno uigran par a što je bitan preduslov za akciju koja od te tačke na dalje počinje da skače između raznih dimenzija.
Ako niste čuli za „Crossroads“ dimenziju u Marvelovim stripovima, ne krivim vas, radi se o još jednom minornom konceptu a koji ovde David koristi samo da bi imao izgovor da opet izvuče Spajdermena iz uobičajenog urbanog okruženja i zatim ga pošalje na sumanutu turneju okršaja sa sve egzotičnijim likovima. Ako je Moondark na početku ostavio utisak da ćemo ovde imati posla samo sa anonimusima, David nas vrlo brzo razuverava pa se u ovom stripu pojavljuju i Hulk – i njegov otac, a koji je baš u Davidovom radu na Incredible Hulku postao značajan deo istorije Brucea Bannera – i Odin i sada već stalni član kasta, Dr Strange, a za ljubitelje Jacka Kirbyja će posebna poslastica biti to što prominentnu ulogu u priči dobijaju ne samo Eternals i Deviants, već i Moon Boy i njegov „ljubimac“ Devil Dinosaur.
Ovo je svakako previše likova za strip koji bi radio nešto ozbiljno, ali Symbiote Spider-man: Crossroads je prevashodno komedija. Svi su ovde praktično komični likovi, počev od Hulka i njegovog oca Briana koji su dezorijentisane, besne i trapave kreature, preko Moondarka i Karnille koji su teatralni i prenaglašeno „fantastični“, Crne Mačke koja je blago nespretna i ne obraća previše pažnje ni na šta, Dr Strangea koji je blaziran i sve ga smara, pa do Ikarisa i samog Spajdermena.
I, da se razumemo, često frivolni humor i Davidovo insistiranje na gegovima mogu i da zasmetaju čitaocu koji je ipak očekivao više „drame“ u ovom stripu. Drama dobija potrebni minimum, ali ovde nema teških scena i prolivanja suza, osnovni preokret u stripu zasniva se na ideji da dvoje kostimiranih likova sa Menhetna mogu da ubede nordijske suđaje da njihova gospodarica možda nije u pravu i ovo se događa kroz svega nekoliko strateški odrađenih panela, bez stvarne tenzije i muke.
No, Landov crtež uglavnom opravdava ovaj pristup, i crtač kreira gomilu jako lepih i zabavnih tabli sa akcijom koja je istovremeno atraktivna i duhovita. Davidov tekst sve više naginje ka „dad jokes“ senzibilitetu ali pošto sam i ja stariji čovek meni je sve to uglavnom bilo prijatno. Scena u kojoj Spajdermen pokušava da pesnicama savlada asgardsku čarobnicu koja je stekla ogromnu moć i sebe proglasila boginjom, i sebi govori da ima šanse, je prosto klasičan momenat vizuelno-tekstualne komedije koji ne može da ne bude smešan. S druge strane, omaži nekim klasičnim scenama iz starih Spajdermen stripova će staroj publici izmamiti i više od osmeha, možda i neki duboki uzdah – na primer cela scena sa Spajdijevim upadanjem u živo blato i pokušajem da se iz njega izvuče je direktan omaž istoj takvoj sceni iz klasičnog The Amazing Spider-man 103 iz 1971. godine koji su uradili Roy Thomas i Gil Kane. Jesam, malo sam zadrhtao čitajući je, pa nisam ni ja od kamena.
Symbiote Spider-man: Crossroads, kao i ostatak Symbiote Spider-man opusa nije strip za dekonstrukcije, pa čak ni za neke preduboke analize. On ne govori ništa specijalno novo niti duboko ni o svetu ni o samom Spajdermenu. Ono što on radi dobro je uspešno vađenje jednog nezanemarljivog elementa Spajdermen stripova i njegovo umešno korišćenje u svakoj od sada napravljenih priča. Spajdermen je svakako u mnogo svojih inkarnacija bio i prevashodno zabavan strip i ne mogu da kritikujem Davida i Landa što nam dinamičnu zabavu bez prevelikih obaveza vraćaju kroz ove radove ma koliko oni u suštini plitki bili. Sa zadovoljstvom ću čitati i sledeći miniserijal kada ga bude, a do tada, ovaj je dostupan na Comixologyju na ovom mestu.
