Ove godine su franko-belgijski stripovi sa romantičnom, dirljivom osnovom nekako bili hit sezone pa smo tako krajem Oktobra dobili i englesko izdanje (Europe Comics, naravno), stripa Quelqu’un à qui parler prevedenog kao Someone to Talk To, još jednu nežnu, romantičnu, malo gorku ali na kraju prilično slatku i optimistični skasku koja spaja ljubav, žudnju, samoću, nostalgiju… sve ono što publika voli. Kao i neki drugi stripovi koje sam čitao ove godine a došli su iz istog geografskog i mentalnog prostora, Someone to Talk To je umešno sklopljen i mada nije bez svojih problema, predstavlja odličnu demonstraciju kako se može uraditi „ljubavni“ strip koji pritom nije napadno patetičan, da je naturalistički skoro do granice banalnosti po tonu a da ima dobro odmerenu, funkcionalnu komponentu fantastike.
Jedna od stvari koja svakako u startu daje prednost ovom stripu je to da je on adaptacija uspešnog proznog rada. Quelqu’un à qui parler je roman iz 2017. godine a čiji je autor Cyril Massarotto. Massarotto je, pak, uspešan francuski spisatelj srednje generacije – rođen 1975. godine – čiji je prvi roman iz 2008. Dieu est un pote à moi (Bog je moj ortak) bio instant-hit i preveden je, kaže njegova biografija, na petnaest svetskih jezika. Naravno, pričamo o autoru ugođenom sa frekvencijom svoje generacije, čovekom koji je radio kao nastavnik u školi a kasnije bio direktor obdaništa, a da je sve to vreme radio sa svojim bendom Saint-Louis, pisao sve njihove tekstove a onda, osetivši se malo i ograničeno u formatu rok-pesme, počeo da piše prozu. Sada se Massarotto bavi isključivo pisanjem i muzikom i Quelqu’un à qui parler mu je bio osmi roman, urbana, jelte, gorkoslatka drama o usamljenom čoveku po imenu Samuel Verdi.
Strip-adaptaciju potpisuje Belgijanac Grégory Panaccione, jedan ilustrator od karijere, koji je od mladosti želeo samo da crta, završio studije na Školi lepih umetnosti u Parizu, kratko radio u advertajzingu pa pobegao u svet animacije, gde je zarađivao za hleb kao autor storibordova, istovremeno počinjući da radi svoje prve stripove za francuski Delcourt. Danas je Panaccione ugledni autor koji je sarađivao sa različitim scenaristima (sa Wilfridom Lupanom je uradio Un Océan d’amour, sa Brunom Bozzettom Minivip & Supervip itd.) a Someone to Talk To mu nije prvi samostalni rad. Panaccione danas živi u Italiji, ali ovaj album od skoro 240 strana objavio je belgijski Le Lombard i u pitanju je ne samo vrlo autoritativna adaptacija literarnog predloška u vizuelni medijum – sa kvalitetnim pripovednim postupkom i tempom naracije – već i vizuelno jedan od upečatljivijih radova na koje sam položio svoj pogled poslednjih dana.
Panaccione i inače danas eksperimentiše sa različitim crtačkim tehnikama, baveći se između ostalog i jednom formom „automatskog pisanja“, odnosno crtanja direktno na tablu, bez prethodnog rada sa skicama, kako bi se, jelte, „zadržala maksimalna izražajnost“ i mada Someone to Talk To nije nekakav izrazito eksperimentalni rad, u njemu se svakako vidi da je autor za različite delove stripa, a koji korespondiraju sa različitim stanjima svesti glavnog junaka, imao radikalno različite pristupe.
Hoću reći, kako se ovaj strip najvećim delom događa u Parizu, Panaccione je uradio mnogo tabli koje su prosto savršene u prikazivanju pariskih urbanih polaroida, sa karakterističnim krovovima, fasadama, ulicama, malim lokalima, kolorisanim uzdržano i prirodno tako da se, uprkos stilizovanom prikazu dobije jedan veoma naturalistički utisak. Ovo su često scene bez teksta na kojima je ambijent „glavni“ sadržaj i one savršeno funkcionišu kao utemeljujući momenti koji nam bez mnogo „objašnjavanja“ pokazuju da je priča smeštena u naš, „stvarni“ svet.
Na drugim mestima, kada protagonist Samuel prolazi kroz intenzivne emocije, lejaut stranice je često poremećen, bez jasne razdele na panele i često bez jasnih (ili ikakvih) pozadina, ali i sa čestim, vrlo karikaturalnim prikazom njegovih misli. Ovo poslednje je posebno efektno u scenama gde Samuel sluša pridike svog EKSTREMNO nesimpatičnog šefa i čitalac ima uvid u njegove misli gde je šef izložen raznim formama srednjevekovne ali i novovekovne torture i pogubljenja. Ovim se Samuelu daje sasvim ljudski, sasvim relatabilan karakter a što je bitno jer iako on nije stereotipni stripovski „junak“, na početku ove priče on je sveden na samo jednu dimenziju.
A to je dimenzija luzerstva. Samuel na početku stripa slavi svoj 35, rođendan, potpuno sam u svom stanu na spratu, bez prijatelja ili porodice, nalivajući se šampanjcem i tako pijan, i već na rubu suza zovući telefonom svoju (jedinu?) bivšu devojku. Koja se, a nije to nešto što on ne zna, odavno udala za uspešnog, preduzimljivog muškarca i sa njim zasnovala porodicu. Samuelu samo treba malo, jelte, ohrabrenja i topline, ali od svoje bivše cure dobija prijateljski ali otrežnjujući metaforični šamar u lice. Ovo ga, ipak, ne otrežnjuje dovoljno pa on, otvarajući novu flašu šampanjca uspe da penušavim vinom zalije svoj telefon i time izgubi pristup kompletnom adresaru. U pijanstvu i još dubljem očajanju, ovaj usamljeni muškarac na kraju uzima „stabilni“ telefon koji ionako skoro nikada ne koristi i pošto ne zna broj ni jedne jedine osobe u svom adresaru okreće jedini broj koji i dalje pamti – broj kuće u kojoj je živeo u detinjstvu. Sa druge strane javlja se desetogodišnjak koji se, oooh, takođe zove Samuel.
Naš Samuel je inače zaposlen u firmi koja pravi odeću za kućne ljubimce kao kopirajter i dizajner i zapravo, kada ga vidimo u radnom okruženju nemamo utisak da je toliki luzer. Priča ga umešno postavlja u format „odrasle“, funkcionalne osobe dok nam sve vreme pokazuje i njegov unutrašnji život, a koji je ispunjen nesigurnostima, žudnjama, jakim emotivnim reakcijama na šefova smaranja… Firma u momentu kada strip počinje ulazi u partnerstvo sa kineskom kompanijom i Samuelu u dužnost da se stara o kineskoj koleginici po imenu Li-Na, koja je ozbiljna, preduzimljiva, ljubazna ali profesionalna, savršeno priča Francuski a ume da drži kolegijalnu distancu i Samuel, naravno, od prvog dana počinje da snažno fantazira o njoj.
Strip ovu – sasvim jednostranu – romansu prikazuje vrlo pažljivo, postavljajući Samuela kao zaista po definiciji luzersku figuru, izgubljenu u svojim emocijama i fantazijama, ali tako da protagonist ne bude ponižen. Njegove fantazije jesu erotične i naivne, ali nisu uznemirujuće, a njegovo generalno ponašanje, mada na momente emotivno i ekscentrično uglavnom je socijalno uklopljivo. Kroz ponovljene telefonske razgovore sa dečakom Samuelom, saznajemo da se naš Samuel odavno razišao sa svojim prijateljima iz detinjstva, da mu nije lako da nađe devojku, da je nekada maštao da bude pisac ali da je svoj prvi roman napustio na pola pisanja i sveo se na kopirajtera koji smišlja stvari kao što je da se linija kaputića za kućiće nazove „Seksi kučka“. Mladi Samuel njega bez mnogo takta naziva luzerom.
Ali s druge strane, Samuel nije patološki nefunkcionalan, on je zapravo zdravo emotivna osoba koja hrani mačku što mu se pojavljuje – sasvim nezvana – na terasi i dvaput nedeljno ide u goste kod penzionisanog para u prizemlju sa kojima ruča i ima vrlo topao komšijski odnos. To da se Samuel skroz veže u čvorove kada mu se Li-Na obrati je na kraju simpatično i čitalac ne može a da ne navija za njega.
Pogotovo kada, na nagovor mlađeg Samuela, protagonist reši da ipak preuzme kontrolu nad svojim životom. Ovo uključuje promenu frizure pa od raspućinovski razbarušenog „umetnika“ Samuel postaje kratkokosi, i dalje smušeni, ali ženama znatno privlačniji macan, ali i pronalaženje starih ortaka preko Fejsbuka pa odlaske na mali fudbal jednom nedeljno, čak i pokušaj da se nastavi pisanje starog romana, onda bacanje celog foldera u đubre i započinjanje novog romana od nule. U nekom od tih trenutaka, njegove fantazije o Li-Na, koje su postale samo neka vrsta šuma na pozadini njegovog, sad nešto aktivnijeg, života zapravo se pokazuju kao nešto više od puke mašte…
Roman po kome je ovaj strip nastao očigledno u sebi ima solidnu količinu autobiografskog i priča i u stripu odiše uverljivošću i naturalističkim prikazom života starijih milenijalaca koji, uprkos svim načinima na koje su ljudi danas povezani, zapravo mogu ozbiljno da boluju od samoće. Zbog toga je i narativ o Samuelovom preuzimanju kontrole nad svojim životom, konačnom shvatanju da je on sam odgovoran za sve što mu se dešava, ali i da ima SLOBODU da odluči šta će da se dešava intenzivno oslobađajući. Povezivanje sa proverbijalnim „detetom u sebi“ izvedeno je uspešno, bez patetike i stereotipnih povlađivanja infantilnim nagonima, a što je važno jer ovo jeste pripovest pre svega o tome kako prepoznati dete u sebi a onda mu dopustiti da odraste. Samuel i Li-Na su na kraju ekstremno romantičan ali ni malo patetičan par i mada priča u svom inače uzbudljivom i emotivno zadovoljavajućem finalu ponavlja kliše o muškarcu koji se žrtvuje za ženu i time „zarađuje njenu ljubav“, ovo je, ako stavim na stranu svoje feminističke nagone, urađeno simpatično i romantično na jedan lepo odmeren način koji „žrtvovanje“ postavlja u skladan odnos sa ostatkom Samuelove karakterizacije i onoga što smo do sada naučili kako o njegovom životu do sada tako i o njegovim potencijalima. Epilog koji dobijamo na poslednjih nekoliko strana i gde Samuel nije ni lično prisutan je zapravo vrlo lep kraj za priču koja uspeva da nam proda ideju „novog početka“ uverljivo i bez prenaglašene patetike.
Panaccione je vrlo dobar crtač i, pokazuje se, i solidan pripovedač koji, naravno, ovde profitira od velikog broja strana koje ima na raspolaganju. No, Someone to Talk To je obeležen njegvim radom sa pre svega tušem, gde se tradicionalna „čista linija“ franko-belgijskih autora namerno i uspešno distorzira nemirnim ali vrlo efektnim „prljanjem“ koje umanjuje oštrinu kontura ali daje mnogo na atmosferi i karakteru stripa.
Sve u svemu, Someone to Talk To mi je prijao, pogotovo uz očigledan napor da se kineska protagonistkinja prikaže sa ozbiljnom dubinom i nijansama i poštovanjem za njenu autohtonu kulturu. Comixology ovaj strip nudi na ovom mestu.
