Pročitao sam Marvelovu kolekciju M.O.D.O.K. Head Games a koja je izašla početkom leta, prikupljajući četiri dela istoimenog miniserijala što je sa izlaženjem počeo prošlog Decembra i završio proletos, kao i par humorističkih one-shot stripova o M.O.D.O.K.-u koji su popunjavali prostor iza ozbiljnijih radova. Naravno, M.O.D.O.K. je danas koncept koji po prirodi stvari zaziva humorističku obradu pa je i svakako bilo interesantno videti kontrast između stripa koji ima ozbiljniji, in-continuity zaplet, i stripova koji se dobronamerno ali sasvim otvoreno sprdaju sa celim konceptom.
Sam miniserijal Head Games je taj „ozbiljniji“ rad i mada je i ovde u pitanju svakako komedija, ona uspešno provlači dimenziju patosa, humanizuje svog protagonistu i u čitaocu izaziva saosećanje sa likom koji je od svojih samih početaka bio zaoštreno postavljen da bude nosilac ne-humanosti i secište više degenerisanih ambicija vezanih za eugeniku, transhumanizam i suprematističke ideologije.
Jedan pogleda na M.O.D.O.K.-a je dovoljan da čak i neupućenom čitaocu pojasni da je u pitanju lik koga je originalno dizajnirao Jack Kirby. U pitanju je zapravo karakter iz poznijeg perioda Kirbyjevog originalnog rada u Marvelu, nastao 1967. godine, kada je Kirby već počeo da razmišlja o napuštanju Kuće ideja o čemu će sa DC-jem početi da pregovara naredne, 1968. godine pre nego što konačno prebegne u 1970-oj. Kreiran u tandemu sa Stanom Leejem, kao i većina tadašnjih Marvelovih likova, M.O.D.O.K. je tipično groteskno ali upečatljivo stvorenje koje je predstavljalo ne samo prirodnog antagonistu za Kapetana Ameriku već i neku vrstu sažetka ondašnjih strahova i kritika vezanih za (zlo)upotrebu napredne nauke za militarističke ciljeve. Iako su Marvelovi – pogotovo Kirbyjevi – stripovi tog vremena često doživljavani kao intenzivno psihodelični i namenjen pre svega deci, istina je i da su njihovi autori, bez obzira na sasvim naivnu formu u kojoj su radili, da ne pominjem brutalni tempo kojim su proizvodili ove stripove, svesno i nesvesno u njih ugrađivali mnoge elemente tadašnjeg cajtgajsta. Kako su Lee i Kirby bili Jevreji, nije preterano iznenađenje da su još i krajem šezdesetih njihovi stripovi imali jako prisustvo nezalečenih trauma vezanih za Drugi svetski rat i nacizam, holokaust i čitav suprematistički diskurs koji je on nosio. Činjenica da su mnogi naučnici koji su radili za naciste ugrađeni u posleratne američke istraživačke programe, bez previše moralnih dilema, svakako se reflektuje i u nastanku lika koji je – u svom univerzumu – dizajniran od strane organizacije AIM (Advanced Idea Mechanics), terorističkog entiteta sa namerom da putem naprednih naučnih koncepata i rešenja preoblikuje svet u njegovu „najbolju“ formu, a da je AIM formatiran i kao ogranak suprematističke kriminalne organizacije Hydra koja je, opet, direktan naslednik nemačkih nacista.
Utoliko, M.O.D.O.K., predstavljen kao ogromna glava, bez stvarnog tela, sa slabim, zakržljalim udovima i imenom koje je akronim od Mental Organisam Designed Only for Killing sažima – i satirizuje – mnoge neonacističke trope, vezane za rasne fantazije o intelektualnoj superiornosti ali i fizičkom izgledu i spremnosti. M.O.D.O.K. se, istini za volju, sa svojim visokoparnim izražavanjem i narcisoidnim egom nije preterano izdvajao po karakteru od tadašnjih superzločinačkih superstarova poput Doktora Dooma, ili Magnetoa, ali dok su ovi likovi sa decenijama koje su prolazile dobili više dimenzija, bili humanizovani, pa, u nekim periodima transformisani i u relatabilne (anti)heroje, M.O.D.O.K.-ova fizionomija i direktne veze sa neonacistima su diktirale da ovaj lik do danas ostane praktično samo materijal za parodiju i ironični humor.
M.O.D.O.K. Head Games menja ovaj status kvo i u pitanju jeste priča koja M.O.D.O.K.-u daje nešto dubine i pokazuje da se ispod mutirane fiziologije i kibernetskih augmentacija ipak i dalje krije ranjiva ljudska duša koja je u stanju da oseća, pati, pa i sanja.
Da bude jasno, veliki deo artiljerijske pripreme za ovakav razvoj lika uradio je već Chrisopher Hastings u svom uticajnom serijalu The Unbelievable Gwenpool i mada je u tom serijalu, pa i u ovom miniserijalu u pitanju ne originalni M.O.D.O.K. već tzv. M.O.D.O.K. Superior, ovo su tipične marvelovske zavrzlame koje nemaju mnogo uticaja na samu srž lika. Hastingsov strip je sa svojom kombinacijom komedije i postmoderne, intertekstualne disekcije medija uspeo da od M.O.D.O.K.-a napravi svež i interesantan lik, a M.O.D.O.K. Head Games uzima ovu temu i ekstrapolira je u prirodnom smeru, pokazujući nam superiorni, jelte, mentalni organizam dizajniran samo za ubijanje, kako ima momente samorefleksije, sumnje, pa i žudnje.
Ovaj serijal pisali su Patton Oswalt i Jordan Blum, prilično jaki igrači u današnjoj američkoj popularnoj kulturi, a koji su i izvršni producenti i kreatori animirane serije o M.O.D.O.K.-u producirane za servis Hulu. Crtač je bio Scott Hepburn a kolorist Carlos Lopez, sa leteringom Travisa Lanhama, i ovo je vrlo dobra, uigrana ekipa gde svaki od grafičkih poslenika smisleno i funkcionalno doprinosi celini. U pitanju je vizuelno užurban, detaljima natrpan strip sa mnogo likova, mnogo grotesknih figura i fizionomija i, generalno, mnogo buke (spoljašnje i unutrašnje) i akcije, pa ovde Lanhamov trud na tome da se „zvuk“ stripa organizuje i prezentira čitaocu u najprirodnijoj, najintuitivnijoj formi upada u oči. Hepburn i Lopez, pak funkcionišu uigrano, kreirajući dinamične, natrpane table, ali uspevajući da sačuvaju jasnoću pripovedanja i obezbeujući i kratke trenutke „tišine“ koja ponekad služi u komične svrhe a ponekad ima i funkciju kreiranja melanholičnih interludija.
Ovo je potrebno već zbog toga što M.O.D.O.K. u ovom stripu, uprkos tome što o sebi stalno govori kao o superiornom biću koje ne sanja niti ima ikakve sumnje, u stvarnosti ima povremene snove i sećanja na porodični život za kakav zna da ga nikada nije imao. Da li je u pitanju glič u hardveru ili M.O.D.O.K. ima prošlost koje niko od nas nije bio svestan? Ova pitanja su osnova potrage u koju će se protagonist upustiti, ratujući usput sa rivalskim frakcijama AIM-a ali i sa drugim superzločincima.
Priča je formatirana po uobičajenom ključu za likove koji se ne smatraju dovoljno supstancijalnim da sami iznesu ovakav narativ, pa je Head Games zasnovan na kameo-pojavljivanjima „brendiranijih“ superheroja, kao što su Iron-man ili Gwenpool. Oswalt i Blum ovo odrađuju prilično uspešno, uklapajući glasove i karaktere ovih likova uz priču koja uprkos svojoj jakoj parodičnoj komponenti (M.O.D.O.K. ima narcisoidne monologe o samom sebi u trećem licu čak i kada niko drugi nije prisutan) treba da pokaže i humanije lice protagoniste. Ovde je intervencija Gwenpool i presudna, jer je u pitanju lik koji je svestan da je u stripu i čije promišljanje M.O.D.O.K.-ove istorije i statusa daje literarno opravdanje za produbljivanje njegovog karaktera a onda je tehnologija kojom se to izvodi tipično postmoderno poigravanje sa pravilima medija.
M.O.D.O.K. do kraja dobija emotivnu zadovoljštinu mada na način koji je istovremeno i tragičan i tužan, uklapajući ovaj narativ uspešno u marvelovsku tradiciju gorkih pobeda i likova koje smo počeli da volimo uprkos zločinačkoj prošlosti, iako vidimo da to što sada znamo da imaju „normalne“ ljudske emocije samo znači da oni konstantno pate uhvaćeni u bizarnom svetu superkriminalaca, terorista i neonacista i gde su njihovi pokušaji da imaju iskrene i tople odnose sa drugim ljudima u najboljem slučaju osuđeni na simulacije, kako vidimo i u finalu ovog stripa.
Oswalt, Blum i kolege su, dakle, iznenađujuće uspešno izveli humanizaciju M.O.D.O.K.-a i dali nam jedan mali, zabavni strip sa fino odmerenim odnosom komedije i tragedije. Kraće priče na zadnjim stranama koje je uradio Ryan Dunlavey zapravo vrlo uspešno ponavljaju ove elemente tragedije i komedije i humanizacije jednog po prirodi grotesknog lika, ali s pojačanim parodijskim i humorističkim tonom i, moram da priznam, ova kolekcija je na kraju vrlo dobar primer kako Marvel može dobro da radi i sa manje bitnim, a svakako i pomalo zastarelim likovima, i da to bude ubedljivo i aktuelno. Comixology strana je ovde.
