S obzirom koliko sam muke imao sa recentnim stripovima Gartha Ennisa, nije neko preterano iznenađenje da mi je trebalo ovoliko vremena da se odvažim na čitanje miniserijala Punisher: Soviet. Prvi od šest brojeva ovog Marvelovog stripa izašao je još Novembra 2019. godine, dakle u onome što se danas naziva predpandemijskim periodom, a kolekcija je izašla pre više od godinu dana, negde u Avgustu 2020. godine.
U nekom normalnom univerzumu penjao bih se preko plotova i gazio po blatnjavim barama samo da se što pre dokopam novog Ennisovog stripa o Punisheru. U ovom u kome smo se smešnim sticajem okolnosti zatekli, samog sebe sam uhvatio kako sa strahom pomišljam „A šta ako i ovo zasere? Šta ako to na neki način retroaktivno zasere i sve ostale Punishere koje je Ennis ikada napisao? Šta ako svemir implodira u singularitet jer više ne može da izdrži sramotu koju ja osećam umesto Gartha Ennisa i onda poslednja pomisao svakog svesnog bića pre nego što sve bude spljeskano u neko novo kosmičko jaje iz koga će se roditi, možda, neki srećniji univerzum bude ’prokleti, Mehmet, sve je ovo zbog njega’?“
Strah je bio još veći jer je ovaj serijal nacrtao Jacen Burrows, Ennisov dugogodišnji saradnik i verovatno jedini čovek koji na neki način može da dostojno zameni pokojnog Stevea Dillona a sa kojim je Ennis uradio neke klasične Punisher priče. Tako sam se našao raspet između nade i strepnje i onda je to trajalo, evo praktično dve godine.
Odmah da raspršimo brige koje čitalac možda deli sa mnom – Punisher: Soviet nije egzemplar zaseravanja i u pitanju je sasvim solidan strip iz Punisher MAX univerzuma. Nije u pitanju najbolja stvar koju je Ennis sa Punisherom uradio, ali je ovo ipak pristojna, konzistentna priča sa jasnom temom i prominentnim elementima horora koje je Ennis uneo u Punishera kada je preuzeo MAX liniju u prvoj deceniji ovog veka, a što, uz Burrowsov kvalitetni, upečatljivi crtež daje sasvim zadovoljavajući paket. Nije u pitanju strip koji bih preporučio kao inicijaciju ljudima što nikada nisu čitali Ennisovog Punishera, ali je za staru publiku ovo svakako pošten adendum na postojeći opus.
A Ennisov opus u Punisheru je ne samo masivan već i, po mišljenju mnogih, definišući (i definitivan) za ovaj lik.
Hoću reći, Punishera je kreirao Gerry Conway još sedamdesetih ali u to vreme on je bio samo antiheroj koji se pojavljivao u stripovima o Spajdermenu i predstavljao ranu inkarnaciju urbanih viđilante likova sa traumatičnim origin story događajima i zavetom da osvete nepravdu ubijajući zle ljude. Winnerov film Death Wish je ovaj trop „ozvaničio“ na velikom platnu da bi osamdesetih on u solidnoj meri dominirao popularnom kulturom. U to vreme je Punisher konačno i dobio svoj prvi samostalni strip, u scenariju Stevena Granta i njegov svetonazor i metod rada su počeli da se solidifikuju.
Nacrtano je dosta stripova o Punisheru tokom osamdesetih i devedesetih, postavljenih na različite pozicije u rasponu od „prave“ superherojštine do gritty krimi stripa sa puno pucanja i leševa, ali je dolazak Gartha Ennisa u Marvel i njegov rad sa Steveom Dillonom na tekućem Punisher serijalu tako snažno odskočio kvalitetom i karakterom od svega što je do tada rađeno da je bilo jasno da se posle ovoga ne može nazad. Ennis i Dillon su Punisheru dali ne samo mračno humoristički, gritty, sadistički element, već su strip i produbili pokazujući protagonistu kao posvećenog i mudrog taktičara koji svoj urbani rat protiv kriminala vodi uspešno velikim delom upravo jer ga shvata baš kao rat i primenjuje nauku ratne strategije na borbu protiv brojnijeg ali neorganizovanog neprijatelja.
Posle poslednjeg maksi-serijala koji je zapravo bio neka vrsta crne komedije, Ennis je prešao na Marvel MAX imprint, out of continuity stripove koji se ne smatraju delom kanona i dopušteno je da imaju „odrasliji“ ton i sadržaj pa se njegov rad tokom narednih nekoliko godina u ovom stripu, sa različitim crtačima, smatra nekim do najboljih Marvelovih stripova u ovom veku. Ozbiljan, zreo, sa urednim internim kontinuitetom u kome se prihvata da je Frank Castle ratovao u Vijetnamu i da je po prirodi stvari sada on već postariji čovek, ali i okrutan do gađenja na momente, Punisher MAX je nakon Ennisovog završetka serijala posle pedesetak brojeva bio i veliki izazov za buduće Marvelove autore. U MAX orbiti jedino je Jason Aaron uspeo da napravi smislen „nastavak“ iako je išao prilično različitim putem od Ennisa (ali je imao i Dillona koji nije pre toga radio MAX stripove), dok je u mejnstrim Marvelu sledilo nekoliko godina posrtanja i traženja pravog tona, gde su i odlični scenaristi poput Matta Fractiona i Ricka Remendera kreirali stripove tek polovičnog kvaliteta. Tek je pre nekoliko godina prvo Becky Cloonan (ponovo sa Dillonom na olovkama, ali je on umro posle nekoliko brojeva) strip vratila na pravi kolosek, da bi serijal koji je sledio, sa Mattom Rosenbergom na scenarističkim a Szymonom Kudranskim na crtačkim dužnostima bio pristojna akciona priča sa elementima crne komedije posle koje Marvel ipak ponovo ne zna kud bi udenuo Punishera (ako ne računamo Cosmic Ghost Rider stripove…).
Elem, u takvom ambijentu, Ennisov povratak Punisheru je svakako morao biti zanimljiv koncept. Ennis je jeste već par puta vraćao ovom liku, zajedno sa Dillonom, kroz par miniserijala, ali ovo su bili stripovi u glavnom kontinuitetu, sa nuždom da budu malčice „pitomiji“ pa je u njima bio naglašeniji element crne komedije. U kontrastu sa tim, ovo je prvi povratak u MAX univerzum i utoliko je zanimljivije videti šta je Ennis tu imao da kaže krajem druge decenije 21. veka.
Ispostavlja se da je irski scenarista ovde iskoristio priliku da spoj svoje dve omiljene teme: urbani viđilantizam gde loš čovek ubija još gore od sebe da bi ostatak populacije imao nekakvu šansu da živi mirno, i ratni strip. Konkretno, ratni strip u kome vojska dolazi u drugu, „egzotičnu“ državu i tamo ratuje godinama pre nego što se povuče u porazu, dok preživeli nose traume decenijama, pojačane time da shvataju kako je rat bio uzaludan, a vojskovođe i političari nikada u njega nisu ni verovali.
Vijetnam? Ne, pričamo o Avganistanu.
Burrows i Ennis su već imali ratni strip smešten u Avganistan, miniserijal 303 iz 2004. godine za Avatar Press, nazvan po britanskom karabinu Lee-Enfield 303 i u pitanju je mali ali uticajan strip koji je za ono vreme imao progresivan i produbljen pogled na rusko ratovanje u Avganistanu sa za Ennisa standardnom tenzijom između mržnje prema ratu ali ljubavi prema vojnicima. Ennis i Burrows će nešto kasnije kreirati serijal Crossed koji će zatim izrasti u najveći Avatarov hit ikada (čak se i Alan Moore upisao radeći jedan od spinofova) i mada se njih dvojica kasnije nisu vraćali ovom serijalu u tandemu, nema nikakve sumnje u to koliko je ta saradnja obeležila njihove karijere.
Tako da, lepo ih je videti ujedinjene na Punisher: Soviet. Burrows ne liči po stilu na Stevea Dillona ali sa njim deli taj uredni pristup crtežu, sa čistim linijama, jasnim lejautom i likovima koji imaju realistične, izražajne reakcije na stvari što im se dešavaju. Tuš je radio Guillermo Ortego a kolore Nolan Woodward (uz letering Roba Steena) i ovo je strip koji odiše tim ozbiljnim, a opet naglašeno krvavim, visceralnim tonom u priči koja je, a ovo ne kažem laka srca, jedna od najuznemirujućijih što ih je Ennis do sada napisao o Punisheru.
Možda najviše jer je ovo priča pre svega o likovima. Naslov koji, možda, sugeriše alternativni univerzum u kome Punisher nastaje u Sovjetskom savezu, navodi na krivi trag. Ovo je direktan nastavak Punisher MAX stripova iz prve decenije ovog veka, sa Frankom Castleom koji i dalje stari u realnom vremenu ali ne zaustavlja se u svom ratu protiv mafije, i početak ga dovodi u kontakt sa ruskom bandom koju predvodi Konstantin Prončenko, bivši oficir Crvene armije a danas vođe ganga što je u američkim gradovima osvojio ogroman deo teritorije pre svega na ime neviđene svireposti u obračunavanju sa konkurencijom. Policijski doušnik sa kojim Castle sarađuje u ovom stripu daje čitaocima dajdžest i ovo je svakako očekivana tirada tropa i stereotipa o ruskim gangovima koji su puni bivše vojske i pripadnika specijalnih jedinica, a koji su u SAD potisnuli „nativne“, italijanske, latino itd. bande delom na ime disciplinovanosti a delom na ime prelaženja svih granica u surovosti.
Ovo svakako zvuči kao kliše, osim što u njemu ima, nažalost, i dosta istine, i mada se danas meksički gangovi (u Meksiku) doživljavaju kao zlatni standard u svireposti (vele da su Belivuk i saradnici kod nas pucali od ponosa kada bi srpski tabloidi njihove metode mučenja i pogubljenja rivala poredili sa Meksikancima), Ennis radi u jednom klasičnijem pa i klišeiziranijem ključu koji je već četvrt veka osnova mnogih akcionih filmova, ne najmanje onih sa Stevenom Seagalom i Dolphom Lundgrenom.
Ključni element ovog stripa nije tek da Punisher mora da nađe način da bude suroviji od najsurovije bande u Njujorku, već to da on sreće srodnu dušu. U pitanju je još jedan bivši crvenoarmejac, pripadnik specijalnih jedinica koji je odradio nekoliko godina u Avganistanu, jedva preživeo zarobljeništvo i ranjavanje, kasnije pokušao da ima „normalan“ civilni život ali se to okončalo padom u alkoholnu adikciju* i saobraćajnom nesrećom u kojoj je ubio sopstvenu ženu. Ovaj čovek, Valerij Stepanovič, će svoj životni poziv otkriti tek posle svih ovih tragedija, kada sazna da je njegov pukovnik iz Avganistana, Prončenko, zapravo kriv za ono što se desilo njegovoj jedinici (a desilo se da su svi sem Stepanoviča masakrirani na užasne načine) i njegova će misija postati da, ubijajući jednog po jednog Prončenkovog lakeja, demontira celu njegovu bandu u Rusiji i SAD da bi na kraju došao do samog Prončenka i mučio ga do smrti onako kako su mudžahedini mučili njegove klasiće.
*Rusi u ovom stripu, naravno, cepaju votku. Frank Castle, pak, dosledno sebi naglašava da nije okusio alkohol od polovine sedamdesetih.
Nije naročito teško videti zašto se ovaj plan dopada Franku Castleu koji, tipično za Punisher MAX inkarnaciju, ne radi sa sajdkikovima, ali u Stepanoviču vidi osobu ravnu sebi sa, očigledno, uporedivim životnim putem.
Ennis ovde pravi jasnu paralelu između američkog angažovanja u Vijetnamu i sovjetskog u Avganistanu i Castle i Stepanovič su ujedinjeni u toj dubokoj ogorčenosti što su korišćeni kao oruđa u ratovima koji na kraju nisu imali razrešenje, i gde su okrutni ljudi protiv kojih su ratovali na kraju ostali na vlasti, delom i jer na strani SAD ili SSSR nije bilo dovoljno odlučnosti i jer su političari i visoki oficiri ratovali samo zato što je to na kraju krajeva dobar biznis. Ovo je česta tema kod Ennisa, ali, nažalost, ovde se ona obrađuje uz gotovo rasistički prikaz mudžahedina koje Stepanovič opisuje isključivo u terminima mržnje. Sad, može se svakako reći da strip opravdano prikazuje ovog bivšeg vojnika kao nepovratno zadojenog mržnjom nakon što je video kako čitavo njegovo odeljenje umire odrane kože ispred njega, ali u trećoj deceniji dvadesetprvog veka treba svakako zastati na trenutak i zapitati se koji je najpametniji način da se priča o ratovanju u Avganistanu, da li je korišćenje tradicionalnih klišea o muslimanima možda isuviše lak i lenj pristup pisanju stripa, da li su termini kao što je „kozojebci“, iako nije nerealno da ih Stepanovič koristi, na kraju dana tek dolivanje ulja na postojeću antiislamsku vatru koja bukti svugde oko nas…
To na stranu, strip nam nudi sasvim jednostavan ali ubedljivi i zanimljiv akcioni program u kome dva okorela veterana što nemaju šta da izgube i uostalom su svoje živote posvetili ubijanju loših ljudi, van čega nemaju nikakve druge strasti ili želje, masakriraju gomilu ruskih gangstera u interesantnim dobro osmišljenim set-pisovima. Tipično za Ennisa, ovde se taktičko razmišljanje i metodičan pristup ratovanju jednako cene kao hladnokrvnost pri ubijanju. Takođe možda tipično, strip ima jedan iznenađujuće snažan ženski lik koji, manje iznenađujuće, prolazi onako kako očekujete (ili da li je baš tako?) a Punisherov sasvim izvitopereni osećaj za pravdu se u poslednjim epizodama realizuje u scenama skoro pa šokantnog sadizma.
Naravno, za očekivati je da Ennis nastoji da prevaziđe šokantne momente koje je imao u starim Punisher MAX stripovima, a to nije lako s obzirom šta smo sve tamo gledali pokušavajući da suzbijemo povraćanje, pa je ovde finale u kome se na neki način Stepanoviču ispunjava želja možda zaista i preterano u svojoj svireposti, no makar je ono ideološki dosledno. Ennis sledi tezu koja je postavljena u stripu o tome da ratovi mogu imati i pravednu komponentu i da vojnici koji se u njima bore mogu imati sasvim plemenite postupke sa časnim ciljevima, ali da su oni koje stoje u pozadini na kraju ti koji izdaju i vojničku čast i ikakve ideje o pravdi, pa čak i o zaštiti nacije. Ima ovde nekoliko lepih momenata i rečenica u kojima se vidi da bogati ljudi – bez obzira da li su se obogatili „pošteno“ ili kroz kriminal – verovatno više nemaju zaista nacionalnu pripadnost, a u jednoj uspeloj replici Stepanovič kaže da su njegovu zemlju ukrali oni koji nisu prolili ni kap krvi za nju. Što sa jedne strane jeste „zapadni“ način da se priča o Rusiji ali je, ako ćemo pošteno, i tačno i treba ga imati na umu u svakom trenutku.
Sve u svemu, Punisher: Soviet je brutalan strip pričan disciplinovano iako u njemu nema previše priče. Nema ovde mnogo preokreta i trilerskih iznenađenja, jer je priča zasnovana pre svega na susretu dva lika veća od života i njihovom pronalaženju sličnosti u svetonazoru i životnim istorijama koje su taj svetonazor usmerile. Ovo je stavljeno na pozadinu te dublje teze o ljudima koji ratuju i krvare za, možda, i pravične ciljeve i ljudima na pozicijama moći koji te ljude na kraju izdaju, zajedno sa čitavim nacijama. U svetlu svega ovoga, iako je finale strpa ekstremno brutalno, ovo je svakako u skladu sa Ennisovom istorijom šokiranja i prenosi jasnu i nedvosmislenu poruku. Njegov Punisher je, kako sam to pre petnaestak godina već pisao, neko sa kime se ne poistovećujete jer je suviše užasan ali kome se, možda, u sebi zahvaljujete što radu stvari za koje vi nikada ne biste imali stomak. Ovo ostaje netaknuto u Punisher: Soviet pa ako imate apetita, Comixology ga prodaje ovde.
