Pročitao sam prvh devet brojeva (plus godišnjak) novog DC-jevog serijala Green Lantern, najviše ponesen radoznalošću u vezi toga kako će DC ispratiti dve godine tokom kojih je strip sa skoro istim imenom (The Green Lantern) radio tandem Grant Morrison i Liam Sharp i napravio artistički haos u životu i radu Hala Jordana. Ispostavilo se da je DC odabrao najjednostavniji način, naime da neće. Neće ga nikako ispratiti. Novi Green Lantern je team book koji bi se u nekoj drugoj inkarnaciji zvao preciznije: Green Lantern Corps. U njemu Hal Jordan ne da nije glavni junak nego se jedva i pojavljuje a ako serijal uopšte ima glavnog junaka onda je to John Stewart*. Da bude jasno, ovim ne pokušavam da sugerišem kako je novi Green Lantern loš, nije uopšte, samo da ukažem da se radi o sasvim različitom stripu sasvim različitog senzibiliteta i ambicija.
*mada ne samo John Stewart
Ono što je dobro kod DC-ja, i to već godinama unatrag, je da njegovi urednici uspevaju da univerzumu (tj. Omniverzumu) u kome se ove priče događaju podare osećaj konzistentnosti na ime toga kako se stvari koje se dešavaju na jednom nivou reflektuju i osećaju na drugim nivoima. Kako je Green Lantern strip o svemirskoj, jelte, policiji, tako je i prirodno da će ovaj serijal u dobroj meri biti posvećen tektonskim promenama na kosmičkoj, jelte, političkoj sceni, a nakon osnivanja nad-planetarne organizacije United Planets, koje smo videli u Supermenu i koja je neka vrsta pan-kosmičke inicijative slične zemaljskim Ujedinjenim Nacijama.
Stripovi o Green Lantern Corps. ne spadaju u meni najomiljenije radove jer sam ja ipak skloniji stripu usredsređenom na jednog glavnog junaka i dublji rad sa njegovom karakterizacijom itd. i nije ni teško shvatiti da je posle serijala fokusiranog na Hala Jordana DC odlučio da radi ovakav strip kako bi se postigla nekakva sinergija sa televizijskom serijom Green Lantern najavljenom za HBO Max za ovu godinu (ali ne i izašlom), a koja se, ako dobro razumem i sama više bavi korpusom nego pojedinačnim likovima. No ovaj serijal svakako na svojoj strani ima nekoliko značajnih resursa, a taj oportuni momenat kosmičke politike u kome je zanimljivo videti kako se do tada neprikosnovena svemirska policija privikava na novu realnost je samo jedan od njih.
Drugi je kreativni tim, a pre svega scenarista Geoffrey Thorne, iskusni televizijski scenarista i producent a koji je do sada odradio i dovoljnu količinu stripova – uključujući za Marvel i DC – da ne pričamo o tome kako je unajmljen samo da bi inače slabašnom stripu udahnuo malo star-power života. Thorne je zapravo svoj rad na televiziji započeo prvo kao glumac da bi kasnije krenuo da piše, radio i na crtanim i na igranim serijama, napisao nekoliko uspešnih Star Trek romana, a u poslednjih desetak godina uradio i masu stripova za Lion Forge, Dark Horse, Marvel i DC. Thorne je, kao Afroamerikanac, svakako ovom stripu dodeljen i zbog tog napora da se u korporacijskoj produkciji obezbedi više prostora za manjinske glasove koji će doneti autentičniju reprezentaciju i zanimljive nove perspektive, ali treba da bude jasno da se radi o prekaljenom profesionalcu koji ne mora da vadi svoju „crnačku“ legitimaciju svaki put kada pičuje novi serijal. Kako su ovde u glavnim ulogama zaista dva afroamerička lika, sve se vrlo lepo sklopilo.
Pored Thornea, serijal rade razni crtači, a glavni među njima je Marco Santucci, pa za njim Dexter Soy, obojica prilično iskusni DC-jevi radnici koji neće oboriti čitaoca na pod nekakvim osobenim i inovativnim pristupom crtežu ali će iz broja u broj nuditi korektan rad sa gomilom likova i lokaliteta, jasnim pripovedanjem bez obzira na ogromnu količinu rezova između različitih delova svemira, i obezbediti da serijal izlazi na vreme i bez kašnjenja. Kasnije će se kao crtači pojaviti i Tom Raney i Chriscross i Andy MacDonald, takođe provereni i pouzdani i mada Green Lantern samo na momente pokušava da se po nečemu izdvoji od DC-jevog „kućnog stila“, ovo je funkcionalan i dovoljno lep superherojski i naučnofantastični strip koji je svakog meseca prijatno otvoriti.
Što se tiče priče, mora se primetiti da su neke kreativne odluke malo podelile publiku, ali to valjda tako i mora ako je već osnovna premisa stripa da se prolazi kroz period velikih promena i, jelte, nemira u galaksiji. Green Lantern nema veliku flozofsku dimenziju, ili, tačnije, tamo gde je ima, ona je utkana u zaplet koji je pre svega politički pa se tako tok priče što se bavi odnosom magije prema tehnologiji – a što je i inače jedna od čestih i voljenih tema u DC stripovima generalno – zapravo vrlo dobro utapa u generalnu pripovest o političkim tenzijama i natezanjima što slede odmah po proglašenju osnivanja Ujedinjenih planeta.
Thorne nema ambiciju da piše slow-burner i ovo je strip koji već od prve epizode kreće dinamično, sa atentatima, političkim prevratima i haosom koji nastupa kada iznenada nastupi vakuum političke moći. Već prva dilema koja se u stripu nameće je zanimljiva i zapravo bih voleo da serijal ima više vremena da se njome bavi: naime, Green Lantern Corps., kao kosmička policija, je praktično nametnut od strane Čuvara univerzuma, samozvane grupe (rase, štaviše) besmrtnih bića koja administriraju radom oružane sile što treba da brani red i poredak i čuva slabe od jakih, no osnivanje Ujedinjenih planeta dovodi u pitanje autoritet Guardiansa pa i samih Zelenih svetiljki. Drugim rečima, kada svetovi ujedinjeni u inicijativu Ujedinjenih planeta praktično čitav poznati svemir poguraju iz perioda prvobitne zajednice u period mlade demokratije, gde se o odlukama glasa i ne postoje podrazumevani autoriteti, šta će autoriteti koji su do juče bili podrazumevani i na neki način vladali jer su svi prećutno priznavali njihovu ingerenciju, dalje da rade?
Predvidivo, nije baš čitav kosmos spreman da bespogovorno prizna autoritet Guardiansa i Zelene svetiljke zapravo gube pravo da patroliraju mnogim sektorima svemira, a neke druge, jelte, organizacije, uključujući svetiljke drugih boja ali i recimo vojsku sa Tangara preuzimaju dužnost u ovim sektorima. Ovo je zanimljiv fenomen koji reflektuje i neke procese decentralizacije iz našeg, jelte, univerzuma, i ostaje da se vidi u kojoj meri će strip u budućim pričama ispitivati pozitivne efekte decentralizacije ali i negativne efekte „balkanizacije“ kosmosa.
No, za sada nije bilo mnogo vremena da se Green Lantern ovim bavi jer je, uprkos činjenici da mnoge epizode imaju znatno veći broj strana od severnoameričkog standarda, ovaj strip naprosto ima mnogo drugih linija zapleta kojima se bavi. Glavna se tiče napada – za koji još ne znamo tačno odakle je došao – na Oa, planetu na kojoj je glavni štab Guardiansa, i uništenje centralne Zelene svetiljke, ogromne baterije koja napaja prstenove svih pripadnika trupa i daje im njihove natprirodne moći. Odjednom su, kao posledica ovog napada, hiljade Zelenih svetiljki resetovane na samo biološke kapacitete koje imaju i svoje policijsko iskustvo. Mnogi od njih će umreti istog trenutka, zatičući se usred vakuuma svemira bez tehnologije koja im je davala moć i održavala život. Druge će se naći nasukane na svetovima čiji će najgori stanovnici odmah krenuti da koriste priliku da su do malopre svemoćni policajci odjednom, praktično nemoćni. Ono malo organizacije što je preostalo na Oi se trudi iz petnih žila da spase svakog člana trupa do kog može da se dođe, ali i da otkrije prirodu napada, ko iza njega stoji, i šta će taj sledeće uraditi…
Iako zaplet u kome sve Zelene svetiljke gube svoje moći nije baš naročito originalan, ovaj strip se oslanja pre svega na nekoliko centralnih likova da mu podari dovoljno težine ne bi li čitalac internalizovao dramu kroz koju organizacija prolazi. Ima ovde i viših koncepata, Thorne piše novu istoriju Guardiansa i kosmosa generalno, dodajući na već poznate „podatke“ i dograđujući i narativ o posebnom položaju planete Zemlje u istoriji kosmosa (ona je jedini svet sa koga je, u okviru svega nekoliko decenija, regrutovano čak sedam pojedinaca u Zelene svetiljke), ali se glavni delovi narativa vrte oko dva dela priče i dva lika.
Jedan od tih likova je John Stewart, po profesiji arhitekta, po karakteru sposoban i trezven oficir i predvodnik kosmičke policije koji je poslednjih godina uspešno postavljan kao prirodan kontrast svojeglavom i igra-samo-po-svojim-pravilima Halu Jordanu. Stewart je čovek organizacije, ali nije bezkarakterni birokrata već rođeni lider koji svoje kolege inspiriše i predvodi primerom, a Thorne mu ovde daje prostora da zapravo prodiše izvan ove uloge, ostavljajući ga nasukanog na tuđinskom svetu, usred zajednice koja raspolaže srazmerno niskom tehnologijom a nalazi se na udaru kosmičkih robovlasnika. Iako je ovo uobičajeni naučnofantastični kliše, Thorne ga dobro koristi da humanizuje Stewarta istovremeno sa narativom u kome se Stewart pretvara u nešto više od ljudskog, više i od pukog kosmičkog superheroja, sa narativom koji se dotiče Novih bogova i Apokolipsa i moram da priznam da je smer u kome Thorne vodi ovaj lik zanimljiv i intrigantan.
No, drugi deo stripa fokusiran je na Sojourner „Jo“ Mullein, Zelenu svetiljku koju smo upoznali u Young Animal serijalu Far Sector a kreirala ju je N.K. Jemisin i moram priznati da sam se ja prilično obradovao kada sam video da će Jo imati prominentnu ulogu u ovom stripu, a onda i pomalo sneveselio videvši da je po internetu na njen račun izrečeno dosta negativnog.
Doduše, nije da to ne mogu da razumem: Jo Mullein je najnovija Zelena svetiljka sa Zemlje, kreirana za strip o kome sam pisao da je dobar ali da su njegove veze sa Green Lantern stripovima i DC stripovima generalno praktično fakultativne, i nije sasvim neočekivano da će deo čitalaca biti razočaran što umesto Hala Jordana, Kyla Raynera ili makar Simona Baza ovde u drugoj glavnoj ulozi imamo lik sa kome većina njih ima ekstremno malo ili nimalo istorije. Verujem i da je činjenica da je u pitanju još jedan afroamerički, pa još i kvir lik, takođe malko uticala na blagi bekleš koji se osetio na internetu.
No, dobra vest je da Thorne nju piše vrlo dobro, sasvim pogađajući glas ovog lika, sa svom njenom istorijom rada u policiji na Zemlji ali i službenog učestvovanja u složenim političkim i koruptivnim aferama na drugom kraju kosmosa, pa je mesto na kome se sada nalazi – da je jedina Zelena svetiljka čiji prsten još uvek radi i time jedina sa supermoćima* – prirodno za nju, i njen ples između političkih frakcija i trud da usred neobjavljenog a očiglednog rata iz pepela podigne svoje trupe su zanimljivi za čitanje.
*zahvaljujući drugačijoj tehnologiji kojom je njen prsten napravljen on može vremenom da sam obnavlja energiju bez „punjenja“ na centralnoj bateriji, a u svrhu mogućnosti rada na dugačkim terenskim misijama na drugom kraju kosmosa
Ako išta mogu da blago zamerim, to je da strip i dalje ima mnogo likova za moj ukus. Ovo nije „objektivna“ primedba već samo priznavanje da ja zaista više volim stripove koji se drže jednog (ili, hajde, dva) lika i bave se njima na dublji način. Green Lantern često skače sa mesta na mesto radnje i mada su ovo dobri rezovi, ne pričamo o stripu takve tematske i motivske zaokruženosti kakav je bio, recimo, Watchmen, pa da svaki prelazak iz scene u scenu direktno podupire centralnu priču. Ovde su neki likovi očigledno uvedeni da budu seme za neke buduće zaplete a koje možda neće ni raditi Thorne niti će se desiti u baš ovom serijalu, pa tako, iako sam srećan da vidim likove Geoffa Johnsa – Simona Baza i Jessicu Cruz – koji su relativno neiskorišćeni poslednjih godina, pa hajde-de i Keli Quintelu, jedanaestogodišnjakinju klinku iz Bolivije koja je u Bendisovom Young Justice hakovala centralnu Zelenu svetiljku i sada se vodi kao „Teen Lantern“ (iako očigledno nije tinejdžerka), njihovi podzapleti uglavnom nemaju dovoljno veze sa centralnom pričom da bi u ovom trenutku bili zanimljivi i trenutno su više tu da popune prostor i daju (nesigurno) obećanje da će u nekom nedefinisanom momentu budućnosti biti prostora da se oni podrobnije istraže i razviju u nešto supstancijalnije.
Ali naravno da možda i neće i možda ostanu samo balast ovog serijala. No, to nije retkost u superherojskom stripu, a posebno u serijalima koji se bave timovima…
Kako god bilo, Green Lantern je u ovom trenutku zabavan, interesantan i najvećim delom siguran strip o dramatičnim kosmičkim promenama ali i ljudskoj drami vezanoj za bar dva dobra i kvalitetno vođena lika. Uz prijatan, lep crtež i dobre kolore, ovo je superherojska konfekcija solidne kakvoće koju ne mogu da hvalim kao prevratnički ili inovativan rad sa konceptom, ali valja se podsetiti da su nam preko potrebni i stripovi koji samo rade klasičnu naučnofantastičnu superherojštinu, zanatski, uredno i svakog meseca ubedljivo. A ovo je baš takav strip. Comixology ga prodaje na ovom mestu.
