Iako je naslov The Young Woman and the Sea očigledna aluzija na slavni Hemingvejev roman, istina je da ovaj francuski album zapravo nema skoro nikakve veze, tematske ili estetske sa Starcem i morem. Umesto toga, La jeune femme et la Mer je gotovo doslovno ono što i piše u naslovu: meditacija mlade žene koja provodi vreme blizu morske obale.
Catherine Meurisse, autorka scenarija i crteža u ovom albumu je u ovom trenutku jedna od svakako najpoznatijih autorki stripa na francuskom govornom pdoručju. Rođena 1980. godine, Catherine je prvo studirala savremenu književnost, da bi zatim školovanje nastavila na Ecole Estienne pa onda na visokoj pariskoj školi L’École nationale supérieure des Arts Décoratifs (skraćeno Arts Déco), a gde je učila dizajn i grafičke, jelte, umetnosti. U prvo vreme bavila se političkom karikaturom pa je i radila za danas pomalo infamozni satirični magazin Charlie Hebdo, a gde se skoro tačno na desetogodišnjicu njenog zaposlenja u ovoj firmi dogodio svima znani islamistički, teroristički masakr. Meurisseova je izbegla smrt najviše na ime toga da se tog jutra uspavala, pa promašila svoj uobičajeni autobus i pred zgradu stigla kada je pucnjava već započela. No, ovo je za nju svejedno bila ogromna – i razumljiva – trauma, i gubitak kolega i prijatelja zajedno sa opštim osećajem nesigurnosti ju je uveo i u neku vrstu kreativnog bloka. No, njen put iz jake anksioznosti i depresije bio je pre svega kroz svesnu potragu za lepotom, u svetu i u umetnosti, pa su njeni strip-albumi u poslednjih nekoliko godina svojevrsna hronika te potrage. Iako je i u prethodnom periodu radila stripove, La légèreté iz 2016. godine je bio prvi iz te „nove“ serije, sa novim pogledom na svet, suočavanjem sa užasom ali i aktivnim traganjem za lepim. A ako je La légèreté bio u velikoj meri usredsređen na procesovanje gubitka, naredni, Les Grands Espaces je pokazao način na koji je umetnica, prisećajući se pitomih ruralnih krajolika u kojima se igrala sa svojom sestrom u detinjstvu, pronašla način da ponovo osvaja mir i pronalazi lepotu u sadašnjem trenutku.
The Young Woman and the Sea je naredno poglavlje ove potrage, još jedna otvorena, nimalo stidljiva oda lepoti prirode, fascinacija lokalitetoma koji su magični utoliko što su grandiozni, unikatni i prirodni, iako u tu prirodnost spadaju i ljudi koji se u njima pojavljuju, rade i grade.
U Francuskoj Catherine Meurisse smatraju ozbiljnom umetnicom, na kraju krajeva ona je bila prva žena koja je crtala karikature za Charlie Hebdo a onda i prva karikaturistkinja i autorka stripova u istoriji koja je postala članica Akademije lepih umetnosti. U grafičkom albumu Delacroix zajedno sa uglednim scenaristoom po imenu Alexandre Dumas je predstavila slavnog slikara modernoj strip publici a stipendije/ grantovi koje je dobila od Francuskog instituta i Fondacije Bettencourt Schueller pomogli su joj da dva puta ode u Japan i provede tamo neko vreme u studijskim posetama. The Young Woman and the Sea je nastao upravo na osnovu ovih poseta, kao fascinirana, zaljubljena posveta japanskim krajolicima, ali i istoriji japanske savremene umetnosti.
The Young Woman and the Sea je skoro doslovno autobiografski rad, kao uostalom i prethodni album koji je Meurisseova uradila, osim što u njemu ima dosta „umetničke slobode“ u smislu oneobičavanja jednog po svemu sasvim običnog studijskog odlaska u državu na drugom kraju sveta koja i danas, u vremenu kada smo kao nikada do sada izloženi, da prostite, cunamiju japanske kulture i pop-kulture, zadržava dimenziju misterije, „drugosti“ pa i magije koju zapadnjaci intuitivno osećaju.
Meurisseova u ovom stripu odmereno i bez žurbe prikazuje svoj dolazak u Japan, boravak u primorskoj provinciji, šetnju kroz narasli bambus i okolne šume, upoznavanje sa lokalnim likovima, ali i sa tanukijem, japanskim rakun-psom, a koji je neka vrsta maskote ove države (i viđali smo ga u toliko filmoa, crtanih filmova i video igara) i koji zapravo ovde radi kao element fantazije/ fikcije što u mnogome olakšava posao autorki na premošćavanju zamornih tehničkih elemenata ove priče. Naime, sama autorka, vidimo to u stripu, govori vrlo malo Japanskog, ali nakon što tanuki sa njom priča na tečnom „tanuki“ jeziku koji ona odmah razume i sama može da govori, ovo je signal za ostatak kasta u stripu da u nastavku i sam priča na jeziku koji autorka i posredstvom nje čitalac mogu da razumeju. Ovo veoma „uprirođuje“ odnose između protagonistkinje i lokalnog stanovništva i oslobađa strip da bude poetično i filozofski intoniran a da ne mora da gubi vreme na objašnjavanje banalnih svakodnevnih detalja.
U The Young Woman and the Sea se ne događa ništa naročito dramatično – protagonistkinja upoznaje nekoliko lokalnih likova, među njima slikara koji i sam traži inspiraciju u provinciji jer je nameran da naslika žensko lice ali još nije našao onakvo kakvo zna da mu je potrebno, ali i neke druge likove, mahom ženske, od kojih neki imaju mitološke obrise i veze sa istorijom ovog regiona ali i slikarstva u Japanu. Veliki broj dijaloga je izrazito filozofski intoniran, ili se odvija u formi koana, ili haikua koje slikar i protagonistkinja smišljaju kako bi fascinirali jedno drugo. Usput glavna junakinja susreće mnoge lokalne običaje, upoznaje se sa načinom života, uključujući hranu, kupatila, pijenje čaja, ali najveći deo vremena provodi šetajući se po okolini, upijajući krajolik – a koji je gotovo obara s nogu – slušajući ljude koji pričaju o svojim životima i svojoj životnoj filozofiji.
Lepota prirode, magija krajolika, pre svega taj spori, neužurbani provincijski život koji zapravo omogućava da čovek zastane, osvrne se oko sebe, nađe vremena da gleda i ne razmišlja, da sluša i ne progovara, sve to su presudni elementi u nečemu što, čak i da ne znamo nikakvu predistoriju koju autorka nosi sa sobom, očigledni elementi lečenja njenog duha i ovo je između ostalog strip koji izuzetno snažno posreduje tu ideju o pronalaženju estetskog u okruženju ali onda i snažnim, na momente gotovo halucinantnim efektima koje to estetsko, ta lepota ima na čoveka što joj se prepustio. Slikar sa kojim protagonistkinja provodi dosta vremena bukvalno ume da se sruši na mestu kada ga obuzmu impresije, a i sama glavna junakinja u jednom momentu ima viziju svoje kuće iz detinjstva usred japanske provincije i ovo na neki način ovaploćuje ideju da kada na jednom mestu provedete dovoljno vremea prepuštajući se njegovim slikama, istorijama, pričama i ljudima, vi i sami postajete osoba koja je „iz“ tog mesta bez obzira što mu niste originalno pripadali.
Ovo je lepa ideja, tako tipično „umetnička“ i mada je The Young Woman and the Sea izrazito self-indulgentan strip, na kraju krajeva nastao dobijanjem para da se ode na neko mesto kako bi se tamo našla inspiracija za stvaranje, a zatim stvarajući delo koje priča o tome da ste otišli na to mesto da tražite inspiraciju za stvaranje, on je šarmantan i ispunjava svoju misiju.
Naravno, crtež je zbog toga jako značajan u zaokruživanju „poruke“ The Young Woman and the Sea i mada je Catherine Meurisse i dalje veoma lojalna karikaturalnom stilu kada crta sebe i druge likove, veliki trud uložen u prenošenje impresija koje su na nju ostavili krajolici – šume, morska obala, ostrvlje, na kraju tajfun Hagibis koji je tamo doživela 2019. godine – se isplaćuje. Razume se, ovde je i koloristkinja Isabelle Merlet esencijalan deo jednačine i njeni akvareli u spoju sa crtačicinim sporo rađenim, detaljnim ali ne pretrpanim pejsažima, daju ovom stripu tačno taj senzibilitet mirnoće, nepretenciozne monumentalnosti i tihe, drevne, svečane lepote jednog dela sveta koji je uvek tu, sa nama, ali za koji treba pronaći vremena i imati sreće da ga zaista vidimo i upijemo. Dodatno, u Engleskom prevodu letering je rađen pažljivo, fontom koji jasno asocira na japanski kaligrafski rad četkicom po pirinčanom papiru (a ipak je čitljiv!!), pa, ako sve to zvuči primamljivo, evo Comixology izdanja na ovom mestu.
