Godinu u kojoj sam igrao verovatno fiziološki rizičnu količinu first person shootera, uglavnom old school provinijencije, je na skoro idealan način kraju privela igra Bright Memory Infinite. Ne zato što je u pitanju napadno old school igra – nije, BMI izgleda moderno i futuristički – već najpre zato što ona na reveru nosi jedan autentično old school etos. Ovo je urnebesan, veoma stilizovan i atraktivan šuter iz prvog lica u kome mlada Kineskinja mecima i sečivima sprečava apokalipsu usput rešetajući plaćeničku haj-tek vojsku i mitske ratnike, usredsređen na golu i bestidnu akciju i odmeren taman tako da posle poslednjeg hica kojim ste pravdi priveli razjareno oživljeno šestoruko mitsko biće igra elegantno stane i završi se, vraćajući protagonistkinju na doček Nove godine sa sve vatrometom i kineskim lampionima. Činjenica da sam Bright Memory Infinite odigrao tik pred doček Nove godine je još više doprinela pozitivnoj recepciji ovog naslova.
Za Bright Memory Infinite je normalan svet čuo negde početkom 2020. godine, tokom jednog od Majkrosoftovih šoukejsova igara koje će krasiti njihovu konzolu Xbox Series X, i trejler koji smo tamo videli bio je pažljivo režiran i orkestriran pokazujući nam zbilja moćno stilizovanu akciju iz prvog lica i tečan, upečatljiv borilački gejmplej. Igra je emitovala ubedljiv „next gen“ kvalitet i ne bi vam bilo zamereno da ste pomislili kako je u pitanju rad nekog iskusnog studija napunjenog skupim mašinama i još skupljim kadrovima.
No, ovo nije slučaj. Bright Memory Infinite je, upravo suprotno, rad energičnog, izrazitog entuzijazma i primer koliko je daleko tehnologija došla kada ovako atraktivnu igru može da napravi samo jedan čovek.
Taj jedan čovek je, da ne bude zabune, EKSTREMNO talentovani kineski developer Zeng „FYQD“ Xiancheng i Bright Memory Infinite je projekat na kome je radio poslednje četiri godine, u svoje slobodno vreme. I sad, nije tolika retkost da igramo ekstremno impresivne igre koje su napravili usamljeni jahači – bar dve-tri igre koje sam stavio na svoje liste igara prošle godine spadaju baš u ovu kategoriju – ali Bright Memory Infinite privlači pažnju pre svega svojim glamuroznim izgledom, upeglanošću i šminkom koji će i najcičničnije među nama na prvi pogled uveriti da je u pitanju skup, premijum produkt nekog velikog izdavača. FYQD je prvo napravio trejler za igru u Unreal 4 endžinu i dobio od Epica mali grant, iz njihovog programa Unreal Devs Grants, a što mu je omogućilo da natenane radi na „punoj“ igri.
No, prva instanca te pune igre bio je Bright Memory (bez Infinite) iz 2019. godine, igra izašla prvo za Windows u Early Access varijanti a kasnije i na iOS, Android pa konačno i Xbox platformama. Ovaj je first person shooter dobio dosta pozitivnih reakcija, ali i kritika, na ime svog veoma kratkog trajanja i (kasnije potvrđene) sumnje da je za neke 3D modele Xiancheng uzeo gotova rešenja iz tuđe igre, pa je developer na kraju, umesto da uradi drugu epizodu seo i napravio proširenu i uglancanu verziju igre naslovljenu Bright Memory Infinite. Ona je izašla 11. Novembra prošle godine sa sve podrškom za DirectX 12 i ray tracing na Windowsu i mada je i dalje u pitanju jedan srazmerno skroman, sveden naslov, usredsređen samo na elegatnu akciju, igranje ostavlja utisak obroka sastavljenog od čiste krtine.
A što je, u današnje vreme, kada je filozofija da je igra onoliko dobra koliko sati može da se igra zavladala na svim nivoima, redak i cenjen kvalitet. Bright Memory Infinite se može posmatrati i kao bogatiji tech-demo, na kraju krajeva, ali pričamo o igri koja se proteže tačno onoliko koliko joj je proverbijalni guber dugačak i koja tokom svog kratkog, efikasnog dvosatnog trajanja ima taman vremena da pokaže svoje najbolje trikove a da ne upadne u maniristička ponavljanja. U tom smislu, može se reći da ova igra ima relativno malo „sadržaja“ i da se vrti oko svega dva-tri koncepta, ali ona većinu njih izvodi sa visokim nivoom sigurnosti i pruža igraču veoma atraktivan, zadovoljavajući akcioni program.
Ali kako sve to dobro izgleda! Glavna junakinja, Shelia Tan, je kraljica, metaforički, a uz to je i pripadnica organizacije koja se bavi naučnim istraživanjem natprirodnih fenomena. N, ovo je akciona igra pa je ona pre svega u crni PVC odeveni, mačevima i pištoljima naoružani terenski operativac koga direktor šalje na teren kako bi, svega par sati pre dočeka nove godine, pa, spasao svet. Zaplet igre je rudimentaran ali šarmantno režiran kroz kinematike i dijaloge radio-vezom i uključuje suparničku organizaciju koju predvodi „General Lin“, mistične sile, pa i, za svaki slučaj, crnu rupu koja se pojavila na nebu pitome kineske provincije.
FYQD se solidno potrudio da uokviri jedan sasvim generički gejmerski zaplet lepo režiranim kinematicima i ovde Unreal 4 pokazuje svoje mišiće nudeći fantastičnu fiziku fluida, raskošno osvetljenje, briljantne teksture. Iako je facijalna animacija glavne junakinje siromašna (srećom, osim nje još samo jedan lik u igri ima lice, dok svi ostali nose kacige i maske), generalna animacija modela, ali i kadriranje, montaža i pokretanje kamere su sasvim profi i Bright Memory Infinite se do svoje prve akcione sekvence doveze kroz impresivan uvod koji kvare samo slabo vidljivi QTE promptovi i nemogućnost da se kinematci preskoče kada igrate drugi put.
Ovo su svakako signali da pričamo o igri kojoj ne bi škodilo još malo dotezanja, ali kada se zapuca, Bright Memory Infinite je ekstremno ubedljiv. Kako je ovo više new school šuter nego boomer shooter onda i protivnici nisu bunny-hopping pajaci na amfetaminima već „prava“ vojska koja drži liniju, hoda polako i precizno puca. Opozicija se onda eliminiše dobro nanišanjenim rafalima – headshotovi igru uvode u kratki i prijatni slow motion – i mada time to kill vrednosti nisu tako niske kao u Call of Duty igrama, činjenica je da Bright Memory Infinite odmah na početku daje taj osećaj nadmoći igraču. On se, naime, kreće veoma brzo, ima dupli skok od prve sekunde, a pored automatskog oružja, sačmara, snajpera itd. nosi sa sobom i oštri mač koji ne samo da brzo i atraktivno presuđuje zlosrećnim Linovim plaćenicima već se njima mogu i odbijati meci.
U suštini, Bright Memory Infinite je i nastao kao pokušaj da se spoje brzi, linearni šuter i na komboima zasnovana character action igra poput Devil May Cry i mada je uvek kada pokušavate da iz prvog lica prikažete atraktivno mačevanje to prilično veliki zalogaj za dizajnere i programere, FYQD se ovde pokazuje kao vrlo nadaren da reši probleme što su skršili mnogo veće studije od njegovog jednočlanog tima. Blokiranje i pariranje mačem su lake i prirodne radnje u ovoj igri a njihovo praćenje bilo kontranapadima sečivom, bilo vatrenim oružjem ide intuitivno i efikasno. Igrač pored svega ima i specijalni EMP napad kojim može da protivnike privlači Sheliji, suspenduje ih u vazduhu ili raznosi na komade i mada su ove posebne sposobnosti (uključujući korišćenje mača za blokiranje ili napad, te zdravlje) vezane za merače i kuldaun tajmere, igra ne deluje organičavajuće već ekspanzivno, podstičući igrača da kombinuje pristupe i agresivno ide napred.
Naravno najbolje se uči kroz rad i borbeni susreti u Bright Memory Infinite su sve složeniji i zabavniji što se više krećete ka finalu. Igra ima i drugi sadržaj ali ovo je očigledno garnirung. Nešto od toga je relativno bezbolno – korišćenje kabla za prelazak sa jedne na drugu tačku na mapi – i dobro dođe da razbije tempo urnebesne pucačine; nešto je, eh, slabo odmereno – šunjačka sekcija oko sredine igre, koja, srećom, ne traje dugo – a nešto je vrlo zabavno i perfektno obogaćuje već apsurdno dinamični gejmplej – ovde prevashodno mislim na kratku sekciju u kojoj vozite automobil i raketama napadate neprijateljska oklopna vozila.
Bright Memory Infinite nije boomer shooter i mape su linearne, jednostavne, namenjene pre svega borbenim susretima. Čak i tako, FYQD uspeva da u svoju ponudu legitimno udene čitavu RPG-lite mehaniku u kojoj pronalaženjem posebnih predmeta u okruženju i apsorbovanjem energije od ubijenih neprijatelja (ali samo onih mitskog porekla) igrač dobija poene što ih može uložiti u unapređenje svojih sposobnosti, a to već u startu atraktivnu i dinamičnu igru čini još žešćom. Naravno, u nekom dužem periodu bi se verovatno pokazalo da neki elementi dizajna narušavaju balans, ali u ova dva sata napaljene pucačine je svaki novi dodatak na već moćni izbor poteza dočekivan ovacijama od strane igrača.
Bright Memory Infinite na početku protiv Shelije šalje „obične“ vojnike naoružane puškama, sačmarama i snajperima ali nakon što se igrač malo izvežba u pariranju hitaca i krene da ih ubija njihovim sopstvenim odbijenim mecima (i salvama energije koje izbacuje iz mača posle malo apgrejdovanja), u igru moraju da uđu i ozbiljniji protivnici.
E, ti ozbiljniji protivnici imaju formu fantazijskih vojnika u srednjevekovnim oklopima, sa štitovima, mačevima, lukovima i džinovskim topuzima a koje je malo teže ubiti na ime tih oklopa i štitova, te simpatičnog kombinovanja napada na daljinu i iz blizine. Igra ovde od igrača zahteva malo dublje razumevanje dinamike napada i odbrane, dok ga spušta u mini-arene gde će prema njemu napredovati baje sa štitovima, a elegantni vojnici sa lukovima ga gađati zapaljenim strelama sa distance. Iako i sama Shelia izažava vrlo ubedljivu konfuziju spram toga što je jedan srazmerno „realističan“ narativ otišao putem čiste fantazije, korišćenje ovih vojnika, pogotovo njihovih divovskih varijanti koje napadaju golim rukama ili buzdovanima je baš ono dinamizovanje koje je igri potrebno. Originalni Bright Memory je imao i merač stila, po uzoru na Devil May Cry i zapravo je šteta što ga Bright Memory Infinite nema, ali susreti sa ovim neprijateljima su očigledno momenti u kojima se broji koliko ste shvatili Shelijine kapacitete i koliko pametno umete da kombinujete ofanzivne i defanzivne resurse.
Najbolji deo igre su urnebesni i urnebesno atraktivni bosfajtovi (a ovo je igra u kojoj u manje atraktivni sadržaj spadaju apsolutno sulude borbe na krilima aviona u letu) sa neprijateljima koji raspolažu složenijim setom napada i većim količinama zdravlja. Igra ovde zaista procveta sa uterivanjem igrača u pronalaženje taktika koje će mu omogućiti što brže probijanje neprijateljskog (obnovljivog) oklopa, kako bi mogao da napadne i njegovo zdravlje – a što je mnogo bolji scenario od pukog davanja neprijateljima dva merača zdravlja – a pokretljivost i ofanzivni kapaciteti neprijatelja su tu da ga drže na oprezu sve vreme. Ono što je sjajno je da igra sledi darksoulsovsku logiku da je praktično svaki napad, pod određenim uslovima moguće parirati pa igrač ima mogućnosti za neke zaista atraktivne kontre kada se malo razabere sa tajminzima i usudi da uleti u klinč. Poslednji protivnik, pomenuti šestoruki „Imperator“ pored standardnih napada na daljinu i blizinu ima i zanimljive „pomagače“ u koje spadaju orao, otrovna zmija i džinovsko zvono i pričamo o jednoj od najatraktivnijih borbi koje ste mogli odigrati u 2021. godini.
Opet, atraktivnost je svakako jedna od najboljih strana Bright Memory Infinite. Xiancheng je očigledno prolio hektolitre znoja da napravi igru koja će izgledati ovako dobro i mada stoji da su mape jednostavne a okruženja srazmerno ograničena, treba skinuti kapu tamo gde je to zasluženo. Developer je neka mesta u igri bazirao na stvarnim lokacijama iz kineskih provincija Guizhou i Guangxi i ovo nije samo tehnički impresivna igra već i estetski zaokružen, za oko zaista lep naslov čija kombinacija osvetljenja, šejdera i čestičnih efekata ostavlja fantastičan utisak čak i na mom poprilično ostarelom računaru. Štaviše, to da sam do kraja igre stigao bez preteranih problema sa performansama igre – mada je bilo padova frejmrejta u užurbanijim scenama – je pokazatelj i Xianchengovog talenta za optimizaciju igre a koji, slutim, dolazi uz svest o tome da igračka zajednica u Kini nema nužno na raspolaganju te grafičke akceleratore od dve hiljade evra za koje je ova igra prilagođena na svojim najvišim setinzima.
Bright Memory Infinite nije najdublja igra svih vremena, i svakako, ako želite, možete kritikovati sirovost priče, srazmernu jednoličnost lokacija i ekstremnu linearnost. Ali Bright Memory Infinite je igra koja nadilazi puko fokusiranje na tehnološke egzibicije i koja sa razumevanjem i efikasno venčava svetove militarističkog šutera i razmetljivog character action mačevanja i magijanja. Svakako, ovo treba prevashodno shvatiti kao predložak za neku buduću igru koju bi pravilo više ljudi a gde bi FYQD bio osoba na čelu tima, no ovakav talenat se zaista retko viđa i legitimno ne mogu da dočekam da vidim šta će Xiancheng sledeće uraditi. S obzirom na aktuelni krekdaun državne administracije u Kini na domaću industriju videoigara, bilo bi tužno da ovakav potencijal ne dobije mogućnost da se razvije u svoju punu formu. Igrajte Bright Memory Infinite.
