Pročitao sam do sada izašlih trinaest brojeva novog Marvelovog tekućeg serijala Black Widow i imam prilično pozitivno mišljenje. Ovo je, rekao bih, solidan primer kako se može raditi strip koji je istovremeno moderan, ugođen sa „filmskim“ senzibilitetom modernog Marvela kako ga publika glavnog toka shvata, a da opet ima i klasičan šmek, gde su ozbiljne teme i odrasli ton upetljani sa tipičnim palp motivima i tradicionalno operetskim negativcima.
Black Widow je zapravo iznenađujuće izdržljiv properti kada se uzme u obzir da je nastao u dubinama hladnog rata i bio način da Stan Lee igra na kartu seksi sovjetske špijunke koja će relativno brzo nakon svojih prvih pojavljivanja u antologiji Tales of Suspense postati saveznik Avendžersa a onda i zvaničan „prebeg“ iz komunističkog Mordora u zemlju slobodnih i odvažnih. Čovek bi pomislio da će pet i kusur decenija kasnije šarm kontra-obaveštajke rođene u Staljingradu (odmah nakon velike bitke za ovaj grad koja se smatra jednim od prelomnih momenata Drugog svetskog rata) a koja se zaljubila u Hawkeyeja i odlučila da joj se više sviđaju liberalna demokratija i liberalni kapitalizam od opresivnog staljinističkog čitanja komunizma, izbledeti, ali iako nikada nije imala popularnost „A“ postave Avendžersa, Natalija Romanova se već decenijama vrlo uspešno prilagođava svim kulturnim evolucijama i promenama ukusa publike.
Black Widow je, uostalom, jedan od najizdržljivijih članova postave Avengersa a u ovom stoleću je imala vrlo zapažene uloge u stripovima o Hawkeyeju i Kapetanu Americi (pogotovo dok je Bucky Barnes nosio kostim i ime najvećeg američkog heroja), zabadajući povremeno i korektne solo-serijale od kojih vredi izdvojiti dvanaestodelni maksi iz 2016. godine što ga je radio nepogrešivi dvojac Mark Waid i Chris Samnee.
Naravno, nije škodilo to što je Natasaha dobila vrlo zapaženo bioskopsko prisustvo kao prvi notabilni ženski superheroj u Marvelovom kinematskom univerzumu* a u veoma ubedljivom tumačenju Scarlett Johansson. Iako je trebalo da protekne podosta vode ispod bruklinskog mosta da Black Widow dobije svoj solo-film – a koji meni nije bio specijalno dobar – stoji i da je ona svakako povela taj talas (mekog) feminizma u superherojskom bioskopskom kontekstu, prikazujući snažnu, samovlasnu, snalažljivu ženu među muškarcima koja ne služi ni kao“love interest“ ni kao „dama u nevolji“ za muške protagoniste i koja je zapravo ostvarila snažan karakter i identitet na ime naglašene autonomije, snalažljivosti i preduzimljivosti.
*neki bi rekli i jedini notabilni do sada, ali tu je i Captain Marvel, a pretpostavljam da filmska Scarlet Witch sada, posle Disney+ serijala ima ozbiljne fanove. I, ako već pominjemo i televizijske serije onda se vredi setiti i Jessice Jones…
Ovo nije nevažan detalj jer se može argumentovati da je u stripovima Black Widow u 21. veku notabilna najpre na ime upravo ovih karakteristika. Hladnoratovski elementi njene istorije nisu nestali iz stripova, ali je u poslednjoj deceniji, pa i duže, Natalia Romanova obeležena zaista pre svega tim (mekim) feminističkim identitetom, osnažujućim prikazom žene koja je pažljivim radom postavljena u poziciju da je i dalje percipirana kao antiheroj iako je u pitanju apsolutno i nepobitno „čista“ herojska figura koja stvari radi iz najnesebičnijih, najplemenitijih pobuda.
Aktuelni serijal, začet prošle godine, u pripremama terena za film, zapravo vrlo svesno igra upravo na ovu kartu i osvaja dosta simpatija upravo ovim dobro odmerenim podtekstom. Trop (životni, ne žanrovski) da žena u muškom svetu uspeva ne kada pokaže da je „jednaka“ muškarcima nego samo kada pokaže da je uvek i u svakoj situaciji besprekorna i bolja od muškaraca je u aktuelnom serijalu stalno prisutan u pozadini, neizrečen, svakako ne nametljivo guran u lice čitaoca, a opet nepromašiv i ovo je jedna od stvari zbog kojih cenim scenaristkinju Kelly Thompson.
Thompsonova je, naravno, već izuzetno dokazana unutar Marvelove produkcije, sa uspešnim serijalima vezanim za X-Men, Spider-mana, Deadpoola itd. Naravno, još je većma dokazana na pisanju „snažnih ženskih likova“, poput aktuelnog Captain Marvel ili Jessice Jones, pa je sasvim prirodno to da je ova talentovana žena u najnovijoj podeli raspoređena i na radno mesto scenaristkinje tekućeg serijala Black Widow.
Black Widow je u ovoj inkarnaciji strip koji se izdvaja na ime nekoliko izraženih elemenata. Prvi je to da je u pitanju skoro sasvim samostalan serijal koji se niti interesuje za to šta se događa izvan njegovih granica niti je naročito bitno da poznajete istoriju lika i njegove svite da biste pratili radnju. Thompsonova očigledno ovaj strip piše za novu publiku, možda prevashodno onu privučenu filmovima i njen Black Widow se događa u San Francisku u koji se Natalia seli na početku, a zapleti su mu interno konzistentni i ne zahtevaju poznavanje eksternih odnosa likova ili, generalno, stanja i istorija u Marvelovom univerzumu. Drugim rečima, ako imate samo najopštiju svest o tome da je Natalia Romanova (bivši) špijun koji danas (generalno) radi za dobre momke ali najviše radi samostalno, na osnovu internog etičkog kompasa, dovoljno ste upućeni da pratite ovaj serijal bez uzdisanja i potezanja za wikijima. Pojavljivanja nekih notabilnih likova iz istorije Black Widow, kao što su Bucky Barnes, Hawkeye ili White Widow su lepa obogaćivanja postave ali ne opterećuju pripovedanje nekakvim snažnim oslanjanjem na prošli kontinuitet.
Drugi izražen element je direktno hvatanje u koštac sa konceptom „ženskosti“, a unutar tipično muško-centričog akciono-avanturističkog prosedea gde su žene, kada ih ima, postavljene u submisivne uloge ili, ako imaju delatni, proaktivni karakter, to je tipično po cenu dela njihove ljudskosti – najpre vezanog za odnose sa drugim ljudima, građenje autentično romantične veze i zasnivanja porodice. Sad, da budemo fer, ni muški, delatni protagonisti žanrovskih radova tipično nisu porodični ljudi – to da je Betmen napravio dete je bio OGROMAN presedan u superherojskom, jelte, stripu a ne treba zaboraviti da je čak i taj eksces bio rezultat ženske manipulacije – ali kod njih seksualnost makar nije obavezno svođena na oruđe, što je praktično pravilo kod ženskih likova sa delatnim karakteristikama. Sama Black Widow je svakako od početka formatirana kao „seksi“ lik koji treba da svoj špijunski rad obavlja i na ime svoje seksualne privlačnosti – pa je tu zaljubljivanje u Clinta Bartona očigledan kontramotiv – a filmovi su kanonizovali ideju da je ona sterilisana u okviru ruskog programa kreiranja superšpijuna pa je otud zauvek onemogućena da se levelapuje u ono što konzervativnija publika smatra finalnom formom žene – majku.
Utoliko je prva priča koju Thompsonova priča u novom serijalu snažnija i provokativnija jer se, bez mnogo predigre, Natalia Romanova u njoj pretvara upravo u majku. Štaviše suprugu i majku koja je apsolutno zadovoljna u ovim ulogama i veliki deo tenzije u ovoj priči dolazi na ime pitanja je li ova vrsta „realizacije“ osnažujuća za protagonistkinju ako čitaoci vrlo rano postaju svesni da je Natalijin nov status posledica mračne zavere koja ultimativno za cilj ima njeno unesrećenje.
Scenario Thompsonove ovde razgrađuje stereotipe o majčinstvu i porodičnoj sreći, uspevajući da igra na vrlo tankoj ivici između „normalne“ karakterizacije likova koju biste imali u nekom slice-of-life stripu i tipično žanrovski nihilističkog rada gde će sve na kraju izgoreti u plamenu osvete. Natalia Romanova je ovde preduzimljiva i autonomna čak i u momentima kada je najranjivija i kada sasvim jasno svoju samovlasnost stavlja u funkciju očuvanja porodice i mada ovo nije najrevolucionarniji strip svih vremena, mislim da je jako značajno to kako on destigmatizuje ideju zasnivanja porodice od strane jedne super(anti)heroine kao što je Black Widow.
Hoću reći, iako je porodična situacija u kojoj se Romanova nađe strogo uzev „lažna“, njene emocije ali i zrele odrasle odluke koje pravi u vezi sa njom su autentične i, u svetu u kome imamo vrlo ozbiljan otpor od strane konzervativnije publike (podbadane iz pozadine alt-rajt aktivistima) nekakvim „novim“ karakterizacijama starih likova*, pogotovo ako su u pitanju žene na koje su decenijama bili fiksirani kao na seks-ikone, mislim da je vrlo bitno što je Thompsonova pošteno izgurala ovakvu priču. Satirični element u kome je davanje protagonistkinji prilike da bude majka NUŽNO zavera lupeža iz senke (da ne kaćemo uredništva koje deo publike konstantno optužuje za popuštanje feministkinjama) a da Romanova na kraju ima i jare i pare je svakako bio vredan cele ove gužve.
*naravno, ista publika se buni i kada stare likove zamenite novima da biste tim novima dali nove karakterizacije a da ne „oštetite“ stare i, jelte, jasno je da njih ništa neće zadovoljiti
Aktuelne epizode u Black Widow su nešto manje „lične“ i uglavnom se bave borbom Romanove protiv lokalnih vođa kultova i moćnika koji koriste druge obećavajući im i samima moć, ali ih onda surovo eksploatišući. Ovo su solidni zapleti pogotovo jer strip ima tu femicentričnu notu, sa timom koji Natalia predvodi u kome su pored nje i White Widow (Yelena Belova), Spider-girl (Anya Corazon) kao i novi lik, reformirani ženski lopov-sa-supermoćima Lucy. Muških likova ima, u sporednim ulogama, i Thompsonova se fino zabavlja kad god ispred kamere može da dovede Barnesa ili Bartona a tu je i odlično postavljen mladi naučnik koji među svim tim alfa-ženama koje idu unaokolo i šibaju se sa supermoćnim zločincima odrađuje časnu ulogu tehničke podrške.
Iako se strip bavi, očigledno, sa dosta teških tema, prevashodno manipulacijom sirotinjom (i ženama) od strane bogatih i moćnih, u njemu ima i dosta lakog, duhovitog i zabavnog teksta. Thompsonova uspeva da pored autentičnog patosa udene i odličnu dinamiku između žena u timu, da muškarce iskoristi i za komični predaha ali i za melanholične refleksije na prošlost i ovo je za sada strip koji ima vrlo dobro odmeren odnos akcije, intrige, drame i komedije.
Italijanka Elena Casagrande je uradila već mnogo stripova za američke izdavače, uključujući DC i Marvel i ona je odličan izbor za glavnog autora na ovom stripu. Potreba da se postigne ravnoteža između ozbiljne, „odrasle“ drame i tipično stripovskog preterivanja stoji u srži ovog serijala i Casagrandeova besprekorno radi i na karakterizaciji ansambla – od „realističnih“ protagonistkinja, pa do pitoresknih, glamuroznih antagonista od kojih neki dolaze iz zaista egzotičnih krajeva Marvelovog univerzuma – ali i na crtanju okruženja koje je uvek kadrirano zanimljivo, dinamično, dajući stripu eleganciju i osećaj visokog špijunskog trilera – sa samo malo neophodnog kempa – čak i u scenama gde glavne junakinje samo stoje u majcima i donjem vešu i pričaju. Kako Thompsonova više radi na karakterizaciji i dijalogu nego na akciji, Casagrandeova tipično ima priliku da akciju uradi u spleš-kompozicijama koje su uvek lepe i zanimljive čak i ako ja preferiram više „režirane“ borbene scene. Kolor Jordieja Bellairea je takođe vrlo značajan za atmosferu ovog stripa, sav u veoma snažnim tonovima sa retkim gradijentima i izraženim kontrastima. I drugi crtači koji se pojavljuju u ovom serijalu su odlični, sa Rafaelom De La Torreom koji perfektno popunjava oko Casagrandeove ali i sa Rafaelom Pimentelom u trinaestoj epizodi koja je cela jedna dugačka borba i ovo je fantastično urađen akcioni program od prve do poslednje stranice koji me je podsetio na najbolje radove Mikea Grella.
Black Widow je, dakle, strip koji možete čitati bez poznavanja mnogo istorije ali i bez praćenja aktuelnih metadogađaja u Marvelovom univerzumu. On, ponoviću, nije revolucionaran ni po ambiciji ni po učincima, ali je ubedljivo kritički nastrojen i prema žanru i prema široj društvenoj zbiljnosti pa čitaocu nudi i zabavni, akcioni špijunski triler, i malo, jelte, hrane za mozak. Za jedan mejnstrim superherojski strip ovo je više nego dovoljno. Serijal na Comixologyju možete pratiti ovde.
