Pogledao sam niskobudžetni japanski akcijaš Hydra iz 2019. godine a koji je tek tokom prošle godine postao dostupan angolofonoj publici u Engleskom prevodu i koji se zato pojavio na nekim godišnjim listama severnoameričkih ljubitelja akcije*. U pitanju je naglašeno svedena produkcija u vrlo časnoj direct to video tradiciji ali i jedan od najboljih primera kako svedenost i nizak budžet mogu da fokusiraju autore tako da se u konačnici dobije iznenađujuće vitalan, šarmantan film čije će se akcione scene dugo prepričavati (i šerovati po tviteru) među ljubiteljima borbe i akcije.
*Nemci su ga, pak, gledali isto kad i Japanci…
U Japanu je akcioni film trenutno na relatino niskim granama i velike produkcije nisu voljne da investiraju u „čiste“ akcijaše ako oni nemaju naglašenu samurajsku ili jakuza dimenziju. Čak i Takashi Miike radi sa relativno malim budžetima a i on se velikim delom prihvata ekranizacija anime predložaka kako bi bio u stanju da izgura svoje akcione ekstravagance. Utoliko, Hydra je maltene anomalija jer se radi o „običnom“ akcionom filmu sa kriminalističkim zapletom ali bez aluzija na jakuze i generalnu operetsku dimenziju organizovanog kriminala u japanskoj popularnoj kulturi. Ali on je anomalija i po nekoliko drugih osnova, što mu obezbeđuje poseban karakter i identitet na savremenoj japanskoj sceni.
Ovaj film predstavlja režiserski debi čoveka po imenu Kensuke Sonomura, iskusnog profesionalca u japanskoj industriji čija se ekspertiza prevashodno odnosi na koordinaciju kaskadera i borilačku koreografiju. Sonomura je, možda slično zapadnim primerima prelaska uspešnih kaskadera u uspešne režisere (gde su David Leitch i Sam Hargrave verovatno najpoznatiji savremenom gledaocu), kreirao film sa izraženom akcionom dimenzijom, vraćajući na neki način ono „ljudsko“ u žanrovski film kojim sve više, bez obzira na nivo produkcije, dominiraju digitalni efekti i CGI. Hydra je svakako pravi primer kako apsolutno ništa ne može da zameni rad pravih, živih ljudi ispred kamere, pogotov kada su u pitanju apsurdno utrenirani borci koji izvode kompleksne i zapravo sasvim realistične koreografije. Ovaj film nema mnogo borbe – ali ni samog filma nema mnogo, pričamo o svega 74 minuta trajanja sa sve špicom – ali je ta borba urađena i „realno“ i sasvim brutalno, veoma „stilski“ ali bez žanrovskih stilizacija i tropa, sa pažnjom za detalje kakvu očekujete od ljudi čija karijera počiva prevashodno na dobijanju – i davanju – grdnih ubedljivih batina a da opet sutradan dođete na isto radno mesto i sve krenete iz početka.
Sonomura je radio na nekim važnim akcionim filmovima iz poslednjih nekoliko godina, radeći kaskaderske koordinacije i koreografije i za velike produkcije kao što je bio Kingdom, ali i za televizijske serije poput Nowhere Man, pa i za video igre (notabilno rimejk Resident Evil 3) a u vezi sa njegovim autorskim debijem najzanimljivije je to kako on ekstravagantnu akciju spaja sa elementima sasvim drugih žanrova, kreirajući jednu iznenađujuće ubedljivu, jeftinu ali jednostavnu priču koja zapravo počiva na svežim i šarmantnim likovima.
Druga zanimljiva stvar je koliko je Sonomura zapravo vizuelno pismen. Ovde ne pričam o akcionim scenama za koje očekujete da budu dobro koreografisane, već o jako efikasnom pripovedanju kakvo nisam očekivao. Ovako niskobudžetni filmovi generalno se rade na malom broju lokacija i bez mnogo originalne scenografije i Hydra nije izuzetak, ali Sonomura uspeva da vrlo autoritativno promeni i ton, pa praktično i žanr filma između uvoda i početka glavnog zapleta, dajući nam dve različite i upečatljive estetike.
Početak je, tako, praktično miikeovski, sa serijom scena sasvim bez dijaloga koje isključivo vizuelnim jezikom prikazuju hladnu, metodičnu asasinaciju i uklanjanje dokaza o ubistvu. Sonomura ovde ekstremno sigurno kreira izrazito „stajliš“ i „kul“ uvod, koristeći boje ali i kadriranje, pa i izgled jednog od glumaca da aludira na trope manga estetike, samo da bi smo se, kada prođe uvodna špica i film se smesti unutar malog tokijskog bara po imenu Hydra, odjednom obreli u drugom žanru. Zgode zaposlenih u baru Hydra su režirane kao maltene omladinska komedija, sa šarmantnom vlasnicom, interesantnim gostima, šeretskim konobarom koji voli da flertuje i da malko i podjebava starije od sebe ali mu je srce na pravom mestu, i, konačno, sa kuvarom Takashijem koji priča vrlo malo ali čije je oko za detalje toliko izvežbano da jedna od gošći za njega govori da je „ESPer“.
Takashi je, naravno, pravi protagonist ovog filma, što se vidi već i iz toga da ga igra Masanori Mimoto, vredni majstor borilačkih veština, kaskader i glumac koji se iskazao u mnogo filmova i videoigara, uključujući Death Note, Alien vs. Ninja, Metal Gear Survive, te u Miikeovim Ninja Apocalypse i First Love.
Anomalije koje sam gore pominjao vidne su u tome kako Sonomura vodi priču i mada je Mimotov Takashi tipično ćutljivi, asketski, martirski heroj filma – pogotovo sa vrlo izlizanim zapletom koji podrazumeva da je u pitanju penzionisani ubica što mora da se vrati zanatu kada oni bliski njemu bivaju ugroženi – ostatak ansambla je neočekivano vibrantan i u mnogome doprinosi energičnosti srednjeg dela filma. Miu u ulozi mlade vlasnice bara, Rine, i Tasuku Nagase kao konobar Kenta daju filmu vrlo lepo uzemljenje i mada Hydra, tipično, nema mnogo prostora da prikaže grad u kome se sve dešava i društvo u kome se, jelte, događaju mračne stvari u koje će se naši junaci uplesti, životnost i ubedljivost ovog ansambla oživljava priču i izdiže je iznad tipičnog DTV rada.
Ovo jeste značajno jer film, na planu samog zapleta, nema bogznačime da se pohvali. Dosta uobičajeno za japanske žanrovske radove, scenario koji potpisuje Jiro Kaneko bavi se, praktično, sukobom dve suprotstavljene ekipe profesionalnih ubica, od kojih jedna ima moralni imperativ u onome što radi, pokušavajući da društvo očisti od najštetnijih elemenata, dok je druga motivisana pre svega pohlepom i profitom. Vrlo kratko trajanje filma ne dopušta da se ovi motivi nešto posebno razrade i oni su prevashodno iskorišćeni da se definišu odnosi glavnih likova i Takashiju podari motivacija da pređe u akciju onda kada je to potrebno u spektakularnom finalu. No, ovo zapravo ne predstavlja smetnju uživljavanju gledaoca u konflikt jer na svaku flešbek scenu koja daje potrebnu ekspoziciju i snimljena je u niskobudžetnom trilerskom ključu čestom kod DTV produkcija, na svaku Takashijevu nemu scenu introspekcije i tihe patnje, dobijamo živahne i ubedljive scene prijatnog, zanimljivog ansambla, pa i sukob sa „negativcem“ koji nije „glavni“ u ovom filmu i koji, ponovo, pruža neku vrstu uzemljenja u zajednici što humanizuje ovu priču.
Konačna anomalija ovog filma odnosi se na režiju i koreografiju akcije i ovo je mesto na kome Hydra impresivno ruši očekivanja. Kako sam već negde ranije pisao, iako to nije apsolutno pravilo, japanska akciona koreografija i režija su prevashodno bazirane na samurajskim tropima a gde je jedan kontakt između protivnika uglavnom ono što rešava borbu. Koreografije „mačevanja“ ili „pesničenja“ su srazmerno retke u japanskim akcionim scenama i ovo je, na kraju krajeva, u skladu sa filozofijom u temelju borilačkih veština kao što su karate ili kendo gde se smatra da jedan, perfektno izveden udarac završava sukob.
Sonomura, očigledno, nije neko ko se moli na istom oltaru i, uostalom, Mimoto je kao glumac i kaskader radio i nekoliko hongkonških produkcija, a i Sonomura je radio sa Johnom Wooom na Manhunt pa je koreografija koju njih dvojica pripremaju zajedno sa Naohirom Kawamotom (koji igra i glavnog „neprijateljskog“ borca) mnogo više u ključu atraktivne, brze hongkonške akcije nego japanskih statičnijih kadrova.
Ključni element atraktivnosti ove koreografije – koju vidimo u dve poduže scene borbi jedan-na-jedan – je brzina a koja počiva na fantastičnoj tehnici i disciplini boraca koji razmenjuju napade, finte i blokade tako munjevito da sam video nekoliko američkih prikaza filma čiji su autori osećali da je važno da se naglasi da film nije sniman usporeno kako bi se brzina pokreta ubrzala kada bude pušten normalnom brzinom. Naprosto, ovi ljudi su ZAISTA ovako brzi a način na koji se bore deluje realistično, bez „žanrovskih“ preterivanja, sa jasnim taktikama, psihološkim igrama i odlučivanjima u deliću sekunde. Takođe, vrlo bitno, iako režija ovih borbi podrazumeva česte rezove, one su na sasvim drugoj strani od „američke“ muljavine i utisak da gledate jednu neprekinutu scenu borbe koja traje nekoliko minuta u stvarom životu ne biva narušen.
Sonomura vodi ove borbe pažljivo varirajući tempo i u drugoj – koja traje puna četiri minuta – dopušta sebi par slo-mo kadrova kao akcente unutar zaslepljujuće brzih razmena, dajući nam lo-budget kompresiju onoga što smo voleli u Raciji 1 i 2 i završavajući akciju impresivnim uključivanjem MMA elemenata rvanja, poluga i borbe u parteru kakve retko viđamo i u hongkonškim filmovima (iako se Donnie Yen povremeno ovoga prihvata) a koji su ovde odrađeni perfektno i sa izvrsnim dovođenjem filma do moćnog pančlajna.
Hydra je u svakom pogledu mali film ali, ako volite brizantnu, brutalnu akciju a koju uokviruje iznenađujuće prijatna „ljudska“ drama sa elementima dobrohotne omladinske drame, on isporučuje savršen program. Nadam se da će Sonomura imati još prilike da režira – sa nešto većim budžetom, možda – jer je ovim filmom pokazao sigurnost i čistotu vizije koje ne treba ignorisati.
