Pročitao sam Marvelov recentni krosover The Darkhold, a koji je praktično prvi veći projekat što ga je osmislio i koordinirao Steve Orlando otkada je počeo da radi za Kuću ideja. The Darkhold je strip sa dosta zanimljivih, tipično orlandovski maštovitih ideja, ali i strip koji teško da će biti zanimljiv „novoj“ publici što do Marvelovih stripova dolazi nakon interesovanja koje su razgoreli MCU filmovi, uprkos korišćenju gomile likova iz tih filmova. Štaviše, The Darkhold je maltene na tačno suprotnoj strani sa zapletom koji se oslanja na motive zakopane duboko u osamdesetim godinama prošlog veka, ansamblom drugopozivaca koji treba da iznese tu priču, a onda i dubokim zaranjanjem u istorije onih likova koji su publici najpoznatji, da se u njima pronađu mučne kontroverze i preteće simbolike.
The Darkhold je, kad smo već kod „Kuće ideja“, kako Marvel sebe voli da naziva, evo već decenijama, dobar primer kako mnoge od tih ideja taj isti Marvel nađe kod nekog drugog, onda ih, dok niko ne gleda, uzme za sebe, malčice im promeni ime i predstavlja kao svoje, evo već decenijama. The Darkhold je, tako, nastao kao koncept u Doctoru Strangeu 1983. godine, kao vrlo slabo prikrivena imitacija knjige Necronomicon, jednog od centralnih motiva iz radova H.P. Lovecrafta. The Darkhold se naziva i Knjigom prokletih, napisao ju je Stari Bog Chthon, koji se levelapovao u arhidemona, a čitanje svega nekoliko redova iz ove knjige može čitaoca da otera u ludilo pa čak i da mu preotme dušu.
Sam Chthon je još stariji od Darkholda, u smislu da je polovinom sedamdesetih njegov lik kreiran od strane Marva Wolfmana za serijal Marvel Chillers, gde je u prvom broju bio predstavljen samo kao „The Other“. Kasnije će se objasniti zašto i kako je Chthon napisao Darkhold, a njegova će sudbina tokom narednih decenija biti vezivana i za tako različite likove kao što su Scarlet Witch aka Wanda Maximoff ali i Spajdermenov neprijatelj Carnage.
Negde na toj transverzali nalećemo i na razlog što se krosover The Darkhold pojavio upravo sada. Naime, analizom likova koji nose ovu priču postaje jasno da praktično sve protagoniste – iz inače prilično udaljenih delova Marvelovog univerzuma – povezuje to da su dobili svoje verzije na filmskom platnu (i televiziji) u okviru Marvelove recentne kampanje osvajanja sveta pod Diznijevim barjakom. Tu su Wanda Maximoff, Iron Man, The Wasp i Spider-man, tu je Blade koji je devedesetih godina praktično najavio budući uspeh Marvelovih filmova, čak i mučeni Inhumansi ovde dobijaju svog predstavnika u liku Black Bolta, i Dr Doom je praktično jedini prominentni lik u ovom stripu koji mi malo štrči a što možda samo znači da će uskoro biti najavljen film ili televizijska produkcija u kojoj će on imati značajnu ulogu.
Posmatran sa te strane The Darkhold je jedan vrlo generički pa čak možda i malo dosadan krosover. The Darkhold Alpha i The Darkhold Omega, početno i završno poglavlje ove priče, izašli u Septembru prošle i Januaru ove godine su i jedini koje je napisao Steve Orlando i oni se bave odnosom između Scarlet Witch i Dr Dooma, dvoje među najmoćnijim korisnicima magije u Marvelu i njihovim naporima da – ne verujući jedno drugom ni trenutka – spreče Chthona da prodre u naš univerzum i pokori ga. Dok je The Darkhold Omega prilično nabijen akcijom koju crtač Cian Tormey lepo i dinamično prikazuje, The Darkhold Alpha je tridesetak strana zatrpanih tekstom i ekspozicijom i ne predstavlja baš najprimamljiviji način da uvučete novog čitaoca u fabulu.
Naravno, Orlando i Tormey ovde jesu u pomalo bezizlaznoj situaciji jer treba da postave priču što se oslanja na uglavnom ne naročito poznate likove i koncepte a da istovremeno publici daju dovoljno familijarnih imena i likova da im se zagolica radoznalost, pa je ovaj broj prepun teksta i objašnjenja koja će se isplatiti tek nekoliko meseci kasnije kada stigne The Darkhold Omega*. Naravno, pošto ništa u ovim stripovima ne može da bude tu samo zbog svoje, jelte, literarne vrednosti, Omega ne samo da uspostavlja novi status kvo za Skerletnu vešticu već i udara temelje nekih budućih radova u Marvelovim stripovima, notabilno povratka Miraclemana koji, da bude prilično jasno, zaista nema baš mnogo veze sa svim ovim. Ali kad je već napravljen marketinški napor da se uradi ovaj strip, zašto mu onda ne pridružiti i Miraclemana, kao da su rezonovali u Marvelu.
*što se elegantno zaobilazi ako, kao ja, prvo sačekate da izađu sve epizode pa ih pročitate u cugu
Ako ste ljubitelj Scarlet Witch, svakako treba da pročitate ovaj strip pošto on dovodi do razrešenja dugovečni sukob što ga ona ima sa Chthonom, postavlja je u jednu vrlo dominantnu poziciju i najavljuje verovatne (ili makar moguće) buduće stripove u kojima bi ona mogla da bude protagonist a ne samo jedan deo ansambla. Bilo bi to osveženje, svakako, a čini se da je trenutak sazreo s obzirom na popularnost televizijske serije.
No, ako i niste ljubitelj Scarlet Witch i zapravo vas ne interesuje preterano kako je ona prevazišla svoje… razmimoilaženje u idejama sa Dr Doomom i kako je porazila starostavno božanstvo koje je Knjigu prokletih napravilo od tkiva drugog božanstva, The Darkhold zapravo i dalje ima dosta materijala koji vredi pročitati sve dok ste Marvelov ljubitelj generalnog usmerenja.
Naime, pored ta dva poglavlja koja priču otvaraju i završavaju, ostalih pet epizoda su standalone one-shot priče rađene od strane različitih kreativnih timova a koje se na interesantan način bave analiziranjem motiva vezanih za petoro „šampiona“ što ih Skerletna veštica regrutuje za borbu protiov Chthona.
Elem, u skladu sa legendom o tome kako je Chthon prvi put bio poražen, potrebno je da se okupe Sanjar, Lovac, Umetnica, Stoik i Budala, te će oni svojim združenim snagama doakati starostavnoj zloći. Za potrebe ovog konkretnog doakavanja Wanda prizove sebi ekipu u sastavu: Iron Man (Sanjar, jer, kao, stalno sanja o budućnosti), Blade (Lovac na, jelte, vampire), The Wasp (dizajniranje odeće jeste nekakva umetnost, makar i ona njena najljuća varijanta – primenjena), Black Bolt (Stoik, valjda jer ćuti) i Spajdermen (budala… al’ naša budala) i objasni im da bi čitanje originalnog Darkholda maltene na mestu anihiliralo svaki trag njihove ljudskosti a da čak i čitanje ove kopije koju ona ima može da ih otera u ludilo, te da je potrebno da pročitaju samo nekoliko redova, da osete ludilo ali da ih ono ne obuzme, i da će ih onda to teleportovati na ravan gde je Chthon zatočen i gde će, valjda, njih petoro moći da mu presude.
Ako ovo zvuči kao sumanut plan – to je zato što je u pitanju očigledno sumanut plan i čitanje svega po par rečenica ove zle knjige svakog od ovo petoro heroja transformiše u vrlo loše verzije njih samih koje onda u The Darkhold Omega pokušavaju da zapravo zauzmu Chthonovo mesto u demonskoj hijerarhiji a Wanda mora da ih izmanipuliše da ipak urade pravi stvar. No, ono što se događa u pomenutim one-shotovima je zapravo zanimljiviji program jer svaki od njih pokazuje na neki način izvitoperenu prošlost ili budućnost ovih likova, uzimajući neke od definišućih motiva njihovog postojanja i onda ih tumačeći u tragičnom, horor, ciničnom, melanholičnom ili nekom drugom „negativnom“ ključu. I ako ste Marvel-zombie od staža ovo će vam biti svakako zanimljivo.
The Darkhold – Iron Man je tako napisao Ryan North (široj javnosti poznat kao autor uspešnog web-stripa Dinosaur Comics a Marvelovoj publici kao autor serijala The Unbeatable Squirrel Girl). U priči koju je SJAJNO nacrtao Guillermo Sanna, dajući joj vrlo old school senzibilitet ali savremeno, tečno pripovedanje, prikazan je pad Tonyja Starka ne samo u ludilo već u potpunu telesnu i identitetsku disocijaciju, sve to iz perspektive njegove saradnice i, jelte, povremenog romantičnog partnera, Pepper Pots. North ovde izbegava da se dohvati već izlizane alkoholne adikcije koju ljudi automatski potežu kada hoće da pokažu ranjivu stranu Iron Mana i umesto toga odlazi na skoro sam početak njegove priče, prikazuje briljantni um ali i naivni, mada dobronamerni duh velikog inženjera i pronalazača, te uspeva da kroz jedan old school horor narativ dokaći čak i savremenu techbro kulturu i nepromišljene ideje o transhumanizmu koje danas često slušamo. Vrlo uzbudljiva i emotivno uzburkana pripovest.
The Darkhold – Blade je napisao Daniel Kibblesmith a nacrtao Federico Sabbatini i mada me sama priča nije naročito opčinila – zahtevajući previše ekspozicije da bi „radila“ – svet koji je Kibblesmith smislio jeste. Ovo je vampirska postapokalipsa modelovana po mustri „terigenske bombe“ samo što se ovde polovina stanovništva u istom trenutku pretvorila u vampire, dok je druga polovina pretvorena u, jelte, plen i ovo je zanimljiv svet gde je Kingpin sada vampirski kralj Njujorka i leži debeo, nag i okupan krvlju u postelji iz koje nikada ne izlazi jer ima koga da pošalje da obavlja poslove za njega. Amadeus Cho je mladi vampir sa ostacima etičkih principa, a The last Avengers su neobično sklopljen mali tim koji se i dalje grčevito bori da spase šta se spasti može ili makar osveti ono što je palo. Sabbatini obožava oštre uglove, tanke linije i samo minimum senčenja, kolor Ricoa Renzija je prilično napadan za moje oči ali ovo je makar dinamičan strip smešten u zanimljiv univerzum.
The Darkhold – Wasp je, pak, još jedan izvrsno nacrtan one-shot. Škotlanđanka Claire Roe kreira jedan superiorno pripovedani, veoma atmosferični, old school dizajnirani strip a koji se bavi vrlo dubokim zasekom u tkivo odnosa između Janet van Dyne (The Wasp) i njenog muža Hanka Pyma (Giant man, Ant Man, Yellowjacket…) i scenario Jordiea Bellairea uspeva da na manje od trideset strana pretrese ogroman deo istorije ovih likova u Marvelovom univerzumu, ponudi nam uverljiv, bolan portret muškarca koji naprosto nije dorastao svom socijalnom statusu, ali i fantazmagorično horor-razrešenje jednog mučnog, teškog braka. Priče o zlostavljanju i partnerskom nasilju nisu lake za napraviti već i utoliko što je refleks uvek da posegnete za klišeima ali Bellaire ovde uspeva da kliše natera da radi u prilog priče koja ima nekoliko zaista životnih, ubedljivih momenata. A Roein crtež je FANTASTIČAN.
The Darkhold – Black Bolt je nacrtan manje upečatljivo – David Cutler koji je radio crtež je vrlo korektan, da ne bude zabune, samo ne naglašava karakter naročito snažno – ali je priča iz pera Marka Russella zapravo vrlo interesantna. Iako najpoznatiji po svojim satiričnim i/ ili religijskim stripovima (The Flintstones, Billionaire Island, The Second Coming), Russell ovde radi u sasvim ozbiljnom maniru pažljivo prateći prirodni predložak stripova o Inhumansima i dvorske intrige koje su njima prirođene. Stalne spletke koje Maximus, brat Black Bolta pravi kako bi se nekako dokopao bratovljevog prestola (a koji ovaj čak i ne želi) u ovoj priči dolaze do šokantnog ekstrema i filozofska završnica je ispala vrlo simpatično. Skoro da mi je žao da je ovo moralo biti komprimovano u one-shot jer je ovde bilo materijala za vrlo pristojan miniserijal.
Konačno, The Darkhold – Spider-Man napisao je Alex Paknadel i ovo je mračna, ponovo na neki način postapokaliptična priča o Spajdermenu čija je paukova mreža jedini način da se sačuva Njujork koji je u jednom trenutku samo počeo da se raspada. Spajdi tako svakog dana mrežom ne samo vezuje zgrade i mostove da se ne raspadnu (pa onda sutra ponovo jer mreža ne traje dugo) već i ljudska tela koja su i sama podložna raspadanju, sa udovima ili vilicama koje treba učvrstiti na njihovim mestima i sutra se setiti da ponovo dođete i uradite isto za iste ljude što ionako, poput kakvih zombija, iz dana u dan ponavljaju iste radnje.
Paknadel je ovde istinski nagazio po depresiji i hororu, dovodeći na neki način do usijanja te elemente strave koje ja inače retko volim u Spajdermenu, ali je ovo iznenađujuće spretno i uredno sklopljen narativ što igra na kartu ekstremnog osećaja odgovornosti koji pokreće Spajdermena, čak i kada ga zadaci koje sebi postavlja očigledno uništavaju, i uspeva da onaj metakomentar o tome da se Spajdi stalno nalazi u krugu istih motiva i događaja što se ponavljaju (a koji je bio naglašen i u Spencerovom radu o kome sam nedavno pisao) plasira sa dosta elegancije. Sa svoje strane crtača Diogenesa Nevesa nikad nisam video u ovako razularenoj formi, pa malo treba imati i stomak da se ovo izdrži, ali ako ste horor-frik, uživaćete.
The Darkhold je, dakle, kao celina meni bio možda manje interesantan od ovih pojedinačnih, nekanonskih priča koje su uglavnom umešno baratale osnovnim motivima mitosa svojih protagonista i dale zanimljive varijacije na njihovu mitologiju. Pa, ako to zvuči primamljivo, evo Comixology stranice gde se sve to može kupiti.
