Prošle godine sam pisao o dve važne kolekcije manga radova jednog od ključnih autora čitavog medijuma a koje je na Engleskom jeziku objavio kanadski Drawn and Quarterly. Pričam, naravno, o stripovima koje je napisao i nacrtao Shigeru Mizuki, možda najuticajniji autor mangi posle Osamua Tezuke, makar u pogledu dosega u kulturi glavnog toka. Prva kolekcija bio je Kitaro, objavljen za istog izdavača u Kanadi 2013. godine, sakupljajući Mizukijeve prevratničke folk-horor priče kojima je sebi izgradio ime u modernom Japanu, a druga Tono Monogatari, njegov kasni etnografski rad, pravljen na kraju dugačke karijere i oslonjen na ključnu kolekciju narodnih priča koja je na neki način sačuvala „stari“ Japan od agresivne modernizacije i predstavljala jedan od najvažnijih artefakata napora da se očuva narodno kulturno nasleđe u ranom dvadesetom veku.
No, Mizuki je bio čovek dugačkog života, komplikovanog životnog puta i biografije koja je i sama zavredela da se pojavi u stripovanoj formi. Iako je radio i neke doslovno biografske stripove u svom životu, Onward Towards Our Noble Deaths, aka Sōin Gyokusai Seyo! je verovatno najvažniji njegov rad u ovakvom ključu jer pokriva period Mizukijeve mladosti proveden na pacifičkom frontu tokom Drugog svetskog rata i predstavlja jednu snažnu, naturalističku, a opet stilizovanu priču o besmislu ratovanja, pripovedanu iz perspektive običnih, regrutovanih vojnika što se bore i ginu hiljadama kilometara daleko od svojih domova. Zapadni čitalac je navikao da ovakve priče čita iz pera zapadnjačkih, često američkih autora i time je Sōin Gyokusai Seyo! još važniji rad.
Nacrtan i napisan u jednom dahu, ovaj je grafički roman izašao 1973. godine u nedeljnom magazinu Shūkan Gendai, a koji i dalje izdaje ugledni izdavač Kodansha. U intervjuu na poslednjim stranama kanadskog izdanja Mizuku pitaju kakve je reakcije izazvao ovaj strip s obzirom da opisuje događaje koji su se u trenutku njegovog izlaska dešavali pre jedva tri decenije, no njegov je odgovor veoma kratak i veli da nije bilo nikakve posebne reakcije. Ipak, Kodansha je znala da u rukama ima nešto posebno i iste godine je ova priča izašla i u formatu kolekcije, a zatim je isti materijal ponovo publikovan polovinom osamdesetih pa polovinom devedeseth.
Zanimljivo je iz današnje perspektive pomisliti da je, može biti kao i Osamu Tezuka, i Mizuki početkom sedamdesetih godina počeo da oseća pritisak od strane mlađih manga autora, pogotovo onih koji su radili gekiga radove, stripove „za odrasle“, obeležene zrelijim temama ili, često, intenzivnim prikazima nasilja. Zna se da je Tezuka, koga smatraju najvažnijim mangakom u istoriji medijuma, na kritike da su njegovi radovi zastareli i da su dobri samo za decu uradio zastrašujuće upečatljivi, „odrasli“ strip MW koji je izlazio između 1976. i 1978. godine. Mizuki je i sam radio stripove prevashodno za decu, ali je u njegovom slučaju možda od pritiska gekiga autora bilo važnije to da je sa sobom bez prestanka nosio nezalečene traume iz rata.
Već sam pisao o tome da je kao dečak Mizuki bio nadaren za crtanje i da su ovaj dar prepoznali i u njegovoj školi, ali da je tokom rata preživeo užasne traume, ratujući na južnom Pacifiku, da je bio jedini preživeli iz jedinice kojoj je naređeno da izvrši poslednji, samoubilački napad na snažnijeg neprijatelja, da je kasnije, u sasvim odvojenom vazdušnom napadu bio teško ranjen i izgubio dominantnu, levu ruku, kojom je crtao. Kasnije je i njegov brat bio osuđen od strane okupacionih vlasti za nasilje i ubistva nad zarobljenicima tokom rata. No, Mizuki je, uprkos svemu, uspeo da se vrati crtanju kao stvari koju je najbolje – i jedino zaista – umeo da radi, naučio sebe da radi jednom rukom, i to onom koju ranije nije koristio za crtanje, te, postepeno gradeći svoju reputaciju i radeći slabo plaćeni posao ilustratora za knjige za iznajmljivanje i ulična lutkarska pozorišta, postao mangaka a zatim i neko ko je maltene svojeručno (i to jednom jedinom rukom) izgradio moderni „imidž“ japanskih tradicionalnih kamija i jokaija, natprirodnih bića za koje šinto religija smatra da se nalaze posvuda u Japanu (i ima ih, rekli smo, više od osam miliona). Njegovi radovi u okviru serijala o Kitaru su od folklora napravili novu popularnu kulturu i u značajnoj meri oblikovali sveukupnost japanske pop-kulture u narednih šezdesetak godina.
Onward Towards Our Noble Deaths je, pak, kako je Mizuki napisao u pogovoru napisanom 1991. godine, priča koje je 90% istina. U njoj se prati život vojne jedinice imperijalne armije na Papui Novoj Gvineji tokom 1943. godine gde slabo opremljeni i još gore motivisani japanski regruti iščekuju neumitnu sudbinu ratovanja protiv brojnijih i bolje opremljenih združenih snaga SAD, Ujedinjenog kraljevstva, Nizozemske i Australije. Mizuki objašnjava da se tih deset posto fikcije koju je ubacio u priču odnosi pre svega na to da je u njegovom slučaju samoubilački napad na savezničke trupe preživelo nekoliko desetina japanskih vojnika (postoje tvrdnje da je u nekim prilikama pričao da je on bio jedini preživeli, ali to ovaj pogovor eksplicitno opovrgava), dok u stripu ginu svi do jednoga, jer je to umetnički bilo urednije. Ostatak je naturalistički, direktno i bez uvijanja prenesen vojnički život kakav ne biste, kako se to obično kaže, poželeli ni najgorem neprijatelju.
Kao neko ko je odrastao čitajući ključne ispovesti o ratovanju ključnih predstavnika „izgubljene generacije“ – pre svih Hemingveja i Remarka i njihove radove o Prvom svetskom ratu, Španskom građanskom ratu i Drugom svetskom ratu – prvo moram da primetim koliko je Mizukijev senzibilitet njima nalik. Kao neko ko je odslužio vojni rok u vojci koja je tokom tog roka promenila ime iz JNA u nešto drugo a zemlja čija je to vojska bila se neopozivo smanjila, moram da primetim i da je sličnost između svih vojski koje vode besmislene ratove neverovatno velika.
Antiratna proza i kinematografija koje možemo smatrati značajnim za formiranje samog tog koncepta uglavnom potiču iz zapadnih izvora i nakon radova Izgubljene generacije su nekako prirodno dolazile od autora levičarske provinijencije, ovaploćujući se u svojoj savremenijoj formi u filmovima i televizijskim serijama koje su se bavile korejskim i vijetnamskim ratom kao tim epitomima „besmislenih“ sukoba, makar za onu stranu koja je te radove kreirala. Srazmerno ređi su bili radovi koji će slične sentimente uobličiti u odnosu na Prvi ili Drugi svetski rat, koji se i dalje smatraju „pravednim“, a pogotovo je meni, koji sam odrastao na dijeti partizanskog filma, stripa i proze, gde je slavljeno herojstvo i požrtvovanost, vazda bilo drago da naiđem na dela koja bi o ovim konfliktima govorila iz drugačije, prizemljenije vizure.
Mizuki, naravno, dolazi iz ove perspektive i njegov kapitalni strip ima sve one elemente koje očekujete od antiratnog dela, ali pojačane za osobeno japanski senzibilitet i rakurs. Ovde njegovi junaci, većinom regrutovani iz civilistva i podvrgnuti surovoj hijerarhiji carske armije, veoma retko imaju ikakav stvarni kontak sa neprijateljem. Njihov život u pakao pretvaraju profesionalni oficiri koji ih smatraju nižim i manje vrednim od zaprežnih životinja, stalna nestašica hrane, brutalna klima ostrvske teritorije koju treba da „odbrane“ od saveznika iako niko od njih ne shvata kakve sve to veze ima sa njihovim domovima koji su hiljade kilometara severnije, kiša, groznica, krokodili…
Iz ovog stripa se može doneti taj poopštavajući zaključak da su sve vojske, na kraju krajeva, iste, jer Mizuki prikazuje sve one elemente vojničkog iskustva koji su nam dobro poznati: stalni osećaj umora i korišćenje svake prilike da se ne radi ništa i samo sedi, eventualno uz filozofske diskusije sa klasićima o besmislu rata i da li je važnije jesti ili jebati ako znaš da ćeš sutra umreti, stalnu glad i snalaženje da se u okruženju pronađu „prirodne“ namirnice koje će malo pojačati spartansku dijetu od jedne činije pirinča dnevno*, oficire koji su sadisti i čije je uterivanje discipline kod većine regruta stvorilo PTSP čak i pre nego što su videli ijednog neprijatelja, ispalili ijedan metak, hvatanja krivine, apatiju… Mizukijevi vojnici pevaju (autentične) pesme** koje satirično opisuju vojnički život i idealizuju civilstvo i ono što su ostavili kod kuće, peru oficirima usrane gaće (ali umeju i da im se popišaju u kupku pre nego što ovi dođu da se okupaju) i više vremena provode tražeći kolege koje su verovatno pojeli krokodili nego što se spremaju za ratovanje.
*Naravno, ovo uključuje jednu scenu lovljenja ribe ručnim bombama koja se završava… tragično… i apsurdno…
**Naravno, i ovu kolekciju je prevela izvrsna Jocelyne Allen, pa je autentičnost zagarantovana
Naravno, sve ste to mogli gledati i u MASH-u ili, ako ste provereni patriota, u domaćoj seriji Vojnici iz 1981. godine koja je svoj vrlo ideološki „ispravan“ predložak iz 1969. godine, seriju Kad sam bio vojnik, mutirala dodajući elemente (dobronamerne) satire, ali Mizukijev prikaz japanske armije ima ključne osobenosti i razlike u odnosu na sve ostalo što pripada ovom žanru i utoliko je ovo unikatan, važan rad za svakog koga interesuje pogled iz prvog reda kada su u pitanju ratovi.
Imperijalna armija Japana je bila mesto na kome su svi nacionalistički i imperijalistički fantazmi razvijani nekoliko decenija unazad u Carevini došli do nivoa, praktično, apsurda i čitajući Sōin Gyokusai Seyo! (a što u prevodu znači otprilike „Čitava jedinica se mora boriti do smrti!“) ne jednom se zapitate kako je Japan ikada dobio ijedan rat. Jer ne samo da ovde konstantno gledamo vojnike koji su neuhranjeni, žedni, bolesni, minimalno motivisani ne da ratuju nego i da rade besmislene poslove koji im se daju da ne bi sedeli zaludni, nego i gledamo kako ih oficiri doslovno premlaćuju pred drugima, dodajući verbalnim poniženjima dimenziju okrutne fizičke kazne. Doktrina da vojnici, pogotovo regruti, vrede manje od konja se vidi na svim nivoima, od najnižih oficira koji će ih udarati pesnicama i bacati u blato za najmanju percipiranu neposlušnost, do samih vojskovođa koji smatraju da je važnije da čitava jedinica pogine u samoubilačkom napadu jer će to „onima kod kuće“ poslati poruku o nesalomivosti japanskog patriotsog duha, nego da se vojska povuče u džunglu i tamo, ratujući gerilski, možda uspori napredovanje neprijatelja tokom narednih pola godine ili godinu dana.
Mizuki ovo priča kroz niz povezanih epizoda, ne držeći se nužno jednog glavnog junaka, a što bi možda bilo i kontraproduktivno jer ovaj strip u mnogome profitira od prikazivanja koliko je život ovih vojnika jeftin i kako lako nestaju i oni i njihovi oficiri koji su, pretpostavka je, bolje obučeni i bolje nahranjeni da prežive surovo ratovanje. Ali ovde se gine i od metka i od neprijateljske artiljerije, koliko i od krokodila, vojnici dobijaju dijarerju i niko ih ne leči… U jednoj zastrašujućoj sceni, tokom jednog od prvih savezničkih granatiranja, bolničar dotrčava do ranjenog japanskog vojnika koji leži na ledini i umesto da pokuša da ga odvuče u zaklon, instruira drugog vojnika (što je pritrčao da pomogne) da mu ašovom odseče mali prst. Ovaj je zbunjen – ne manje od samog ranjenika koga ostavljaju još i osakaćenog i koji slabašnim glasom konstatuje da ga niko neće spasti – ali logika je jasna: ranjenici su opterećenje za slabo opremljene poljske bolnice a mali prst kao dokaz da je vojnik raznesen na komade granatom je bolji za narativ od priznanja da je ostavljen još živ na bojištu, možda i zarobljen a svakako osramoćen jer nije poginuo kako dolikuje junaku.
Ova epizoda je na neki način seme iz koga izrasta čitav treći čin ove priče u kome nakon odluke da se krene u samoubilački napad, neki od nižih oficira ipak jedan deo svojih vojnika odvedu da se prvo najedu i napiju kako bi bili sposobniji za rat, ali se situacija na bojištu naglo promeni i njih osamdesetak ostane duboko u džungli, podalje od fronta i od bilo kakve akcije.
Ono što se dešava do kraj stripa je moguće samo u japanskom društvu sa komandom koja je šokirana da je iko preživeo samoubilački juriš i koja šalje oficira iz pozadine u prašumu kako bi koordinirao povaratak ove vojske na front gde je neophodno da svi do jednog poginu kako se nikada i nigde ne bi saznalo da postoje vojnici kojima je naređeno da umru a oni su ipak preživeli. Tu vidimo dijalog u kome jedan niži oficir kaže kako je u drugim vojskama dopušteno vojnicima da se predaju i budu zarobljeni, a ovaj se koncept smatra toliko nečasnim za Japan da ćemo u scenama pred kraj videti odgovorne starešine kako izvršavaju ritualna samoubistva jedva par sati pre nego što će njihova jedinica biti poslata da izgine.
Svi na kraju zaista budu samleveni i razneseni na komade granatama – bolesni i ranjeni koji su instruirani da se sami raznesu na komade ako neprijatelj ne uspe da dođe kod njih, zdravi i pravi, svi zajedno na kraju nestaju u mašini rata braneći ne svoju teritoriju, ne svoje društvo, pa čak ni državu, nego fetiš ratničke tradicije koji u tom partikularnom momentu više nema nikakvog smisla.
Genije Mizukija kao crtača je svakako u tome da ovaj pakleno leden narativ prodaje velkim delom kao uzdržanu satiru držeći se lojalno svog karikaturalnog stila crtanja likova. Džungla i močvare, brodovi, avioni i tenkovi, čak i neprijateljski vojnici, ovo je sve nacrtano sa gotovo fotorealističnom vernošću stvarnosti, ali japanski vojnici, starešine i visoki oficiri su i dalje karikature sa prenaglašenim emocijama, prenaglašenim pokretima i gestovima. Da nije tako, sasvim je moguće da bi aka Sōin Gyokusai Seyo! bio nečitljiv strip. Ovde ima toliko beznađa, toliko nasilja, toliko cinizma i beščašća umotanog u poštovanje tradicije po kvadratnom centimetru hartije da bi „realističan“ strip sa ovakvim narativom bio maltene kao da gledate u sam pakao.
Mizuki će čitaoca poštedeti ovoga i daće mu ne humoristički, ali svakako dovoljno distanciran, stilizovan prikaz malih života koji ništa ne vrede i bivaju uludo protraćeni, da osećaj sa kojim zaklapate ovaj strip bude pre svega obnovljena vera u to da je život vredan sam po sebi i da u njemu treba pronaći način da se on slavi jer je vredan PO SEBI a ne kao puko gorivo za ideje i koncepte koje su drugi kidnapovali i pretvaraju se da su njihovi čuvari. Ovaj je vredni grafički roman, dakle, deo jednog dugačkog narativa koji se razvijao tokom čitavog dvadesetog veka i, s obzirom da se ovde, na Balkanu, nalazimo preopasno preblizu nekog novog pozivanja na prepakivanje mape putem sile oružja, rekao bih da je u pitanju obavezna lektira. Comixology ga prodaje ovde.
