Pročitao sam šestodelni miniserijal Dark Blood koga je BOOM! Studios izdavao od Jula prošle do Januara ove godine i ovo je zanimljiv strip koji tako tipično američku temu – sticanje supermoći od strane pripadnika generalno marginalizovane populacije – posmatra iz afroameričkog ugla i analizira je u kontekstu rasne politike pedesetih godina prošlog veka.
Stripovi koji superherojske teme kombinuju sa rasnim pitanjima nisu baš TOLIKO retki, ali je tipično u pitanju neki veliki izdavač koji svoje velike likove, poput Kapetana Amerike, Betmena, Spajdermena itd. zamenjuje likom afroameričkog nasleđa i istražuje simbolike ove zamene. Miles Morales, crni Spajdermen je jedan od retkih primera da je ovakav lik zapravo zaživeo sopstvenim životom i ima identitet koji nije samo refleksija originalnog belog predloška. Naravno, postoji i respektabilan broj autentično crnih likova u Marvelovim i DC-jevim univerzumima – Black Panther, Luke Cage, Black Lightning itd. No, u poslednjih nekoliko godina su i nezavisni izdavači, koji tipično nemaju likove ovakvog formata čije bi „pocrnjenje“ imalo tu vrstu simboličke težine, ili koji su nastali u okviru originalnih talasa bleksploatacije ili afrofuturizma, počeli da istražuju ovu temu. Na pamet mi najpre pada diptih Black/ White za izdavača Black Mask, čiji je centralni motiv to da u već prilično korporatizovanoj i autoritarnoj Americi jedine osobe koje stiču supermoći potiču iz afroameričke zajednice.
Dark Blood je neka vrsta vraćanja na izvor jer ovo „tehnički“ nije superherojska priča, u smislu da nema kostima, nema zanimljivih tematskih neprijatelja, nema tajnih identiteta. Dark Blood svoj akcenat najpre stavlja na socijalnu analizu položaja Afroamerikanaca u SAD pedesetih godina prošlog veka a njegovi spekulativni elementi su bliži „čistoj“ naučnoj fantastici. Palpoidnoj svakako – supermoći su ovde posledica eksperimentalnog seruma namenjenog rekonstrukciji tkiva nakon teških povreda – ali i to je u skladu sa epohom koju ovaj strip oživljava.
LaToya Morgan, autorka scenarija za Dark Blood je mlada ali uspešna afroamerička televizijska scenaristkinja koja je radila za Warner i AMC i, kod ovih drugih bila deo tima scenarista, ali i izvršni koproducent na The Walking Dead, jednom od najuspešnijih geek-programa u poslednjoj deceniji. Dark Blood joj je prvi strip na kome je radila i svakako se u njemu mogu primetiti određeni upitni detalji vezani za tempo i ritam pripovedanja, kao i to da je, pogotovo u finalu priča naglašenije savijena u smeru „ideološke“ poduke i da je kraj prilično zbrzan, no i pored ovih nesavršenosti, pričamo o zanimljivoj priči koja čitaoca ponese, približi mu iskustva življenja afroameričkih porodica iz pedesetih godina prošlog veka i u njemu svakako izazove emotivni odgovor.
U tehničkom smislu, Dark Blood možda najveći „problem“ ima u tome da već posle prve epizode menja crtača. Južnoafrikanac Walt Barna koji je radio prvi broj i Čileanac Moises Hidalgo koji preuzima olovku i pero od drugog broja imaju sličan pristup pripovedanju ali im stil svakako nije isti, pa osetljivijim čitaocima ovo može da upadne u oči. No, kolor je radio Turčin AHG za sve brojeve pa je konzistentnost tona očuvana a isto važi i za letering koji potpisuje uvek pouzdani Andworld Design. Dark Blood je svakako sasvim lep strip čiji prikaz dve epohe na dva kontinenta (četrdesete i rat u Evropi, pedesete i urbana iskušenja afroameričkog stanovništva) odiše sa dovoljno uverljivosti i dinamike.
Glavni junak ove priče je Avery Aldridge, crni muškarac koga na početku stripa vidimo kako radi posao konobara u jeftinom restoranu negde u Alabami 1955. godine. U pitanju je, to je odmah jasno, snažan i ponosan čovek – kasnije vidimo, sa divnom ženom i ćerkicom – i tim je odvratnije što je ponašanje i vlasnika ovog lokala, ali i klijentele uglavnom puno prezira, nepoverenja pa i otvorene agresije. Strip kontrastira ove scene sa flešbekovima na Drugi svetski rat, konkretno 1945. godinu u Austriji, u vreme kada je Avery bio pripadnik američke ratne avijacije, sa sve činom kapetana i poslednjom misijom u kojoj je njegov lovački avion (P-51 Mustang koliko ja umem da se tu razaberem) srušen iza neprijateljskih linija. Tokom razvijanja priče u ponovljenim flešbekovima vidimo kako je Avery sa kolegom prošao priličan pakao, padao u ruke paravojnih formacija koje su i dalje harale austrijskom provincijom,* iz prve ruke iskusio nacistička, suprematistička zverstva itd.
*ne smem da tvrdim da je u 1945. godini bilo još uvek aktivnih ovih paravojski u Austriji, ali čak i da nije, ovo je sasvim korektna umetnička sloboda na strani autora
Naravno, to da je neko ko bi po svim parametrima koji bi važili za pripadnika kavkaske inačice Homo-sapiensa, bio tretiran kao ratni heroj koga dovode na obljetnice i napijaju alkoholom da im priča kako je tukao Švabe, na kraju završio radeći loše plaćen posao na socijalnoj margini je, nažalost manje umetnička sloboda a više refleksija toga koliko je ZAISTA pogotovo jug Sjedinjenih američkih država i dalje bio snažno rasistički i diskriminativno nastrojen. Skript ovog stripa spretno, prirodno i uverljivo prikazuje kako Avery od ekstremno minornog incidenta – prepirke sa gostom u bifeu – postaje begunac od zakona koga lokalna policija tretira kao nekog od koga se ionako u svakom trenutku očekivalo da se pokaže kao ubica i zver.
Kvalitet ove priče je prevashodno u tome da glavnog junaka pokazuje u višoj definiciji nego što je standard za superherojske „origin“ priče, a sa kojima Dark Blood deli popriličan broj motiva. Veliki broj strana otpada ne samo na prikaz vrlo mučne epizode iz Drugog svetskog rata i herojstva koje u SAD, vidimo, ne prepoznaju, već i na prikaz Averyjevog života kod kuće, sa suprugom koja je po vokaciji učiteljica i ima projekat obezbeđivanja crnim zajednicama besplatne biblioteke sa knjigama koje doniraju škole, biblioteke itd. te sa ćerkom koja i sama, iako je još uvek detence koje ni ne zna da čita, veoma voli da joj tata čita pred spavanje i ovo je zapravo, vidimo, hajlajt svakog njenog dana. Knjiga kao simbol znanja, medijum kojim se ono prenosilo efikasnije, dalje i brže nego direktnim kontaktom je, naravno, već dugo snažan literarni motiv, a pogotovo značajan za afroameričku zajednicu kojoj su robovlasnici u Americi oduzeli sve, od slobode, preko identiteta do jezika, redukujući ljude na hodajući alat i insistirajući da se radi o biološki inferiornoj populaciji. Dark Blood je lep prikaz napora koji će crna zajednica činiti da se edukuje u dvadesetom veku, a period u kome se priča događa poklapa se ne samo sa formiranjem i aktivnošću nekoliko pokreta koji su bili presudni za ostvarivanje građanskih prava na strani Afroamerikanaca, već je i smešten baš u vreme kada su superherojski stripovi bili na svojim najnižim granma, između kraja zlatnog i početka srebrnog doba.
Utoliko je i Averyjev „origin story“ bolan, grub i pun nasilja. Ovo na kraju jeste osnažujući narativ o čoveku koji svoju moć koristi u odbrani plemenitih društvenih vrednosti, ali Dark Blood je i narativ koji pokazuje koliko toga je Avery žrtvovao ideji da uz veliku moć, što onomad rekoše, mora dolaziti i velika odgovornost. Značajan element njegovog transformisanja u nešto više-nego-ljudski je i to da je agens transformacije, pomenuti serum koji treba da mu pomogne sa povredama što ih vuče iz rata, Averyju dat bez jasnog otkrivanja koji bi mogli biti njegovi drugi efekti. U odjeku stvarnih eksperimenata koje su u SAD izvodili na crnoj populaciji pod maskom pružanja zdravstvenih usluga (npr. ozloglašena Tuskegee studija sifilisa gde je četrdeset godina rađeno nešto EKSTREMNO neetički sa crnim pacijentima) ovaj strip sasvim prirodno u svom razrešenju naginje u stranu osvetničkog, visceralnog epiloga.
Ipak, autori elegantno izbegavaju da se sve svede na oko-za-oko pančlajn i pokazuju Averyja koji suštinski žrtvuje svoj dotadašnji život i podređuje lične interese radu za svoju zajednicu, a u okviru pokreta koji je u to vreme već bujao u SAD i na kraju zaista doneo opipljive i trajne promene.
Dark Blood je, dakle, poučna priča u kojoj navijanje za glavnog junaka dolazi sasvim prirodno. Ovaj strip pokazuje ne samo realnost diskriminacije koja je u ono vreme na jugu SAD i dalje bila doživljavana kao sasvim prirodna stvar već i jednu humanu, toplu porodičnu priču uprkos mračnoj prošlosti i mučnoj sadašnjosti u kojoj protagonisti žive. Za prvi rad Morganove u ovom medijumu, više nego dovoljno. Comixology stranica je ovde.
