Pročitao sam petodelni serijal Mazebook, u izdanju Dark Horsea i, neko će reći predvidivo, završio sam ga u suzama. Kada me je žena pitala šta mi je, prepričao sam joj radnju i zaključak stripa pa se i ona rasplakala. I dobro, mi smo stariji ljudi, hormoni verovatno prave haos po našim olupanim organizmima, ali ima nečeg u tome da čitate priču koja je sklopljena po vrlo očiglednoj, jelte, šemi, a da vas ona ipak snažno pogodi i izazove u vama energičnu emotivnu reakciju. No, valjda je tako nešto i za očekivati kada strip pravi kralj melanholije, Kanađanin Jeff Lemire.
Lemire je imao izuzetno uspeo flert sa mejnstrim stripovima, imajući u vidu da je do korporacijskog stripa došao na osnovu zaista melanholičnog, intimnog i dobrim delom autobiografskog rada Essex County. Od perioda između 2008. i 2011. godine kada je Top Shelf publikovao ove radove, Lemire je imao fantastičnu trajektoriju, radeći prvo autorske žanrovske stripove za Vertigo (Sweet Tooth, The Nobody), pa pišući superherojski menstrim za oba glavna izdavača (Animal Man, Green Arrow, Justice League Dark itd. za DC, te All-New Hawkeye, Extraordinary X-Men, Old Man Logan itd. za Marvel), a onda preuzimajući kormilo u svoje ruke i prelazeći praktično isključivo na creator-owned radove. Da Lemire poslednjih godina crta piše oromnu količinu strpova u različitim žanrovima i pritom koordinira velike, kompleksnije poduhvate kao što je, recimo, Black Hammer je svedočanstvo ne samo o njegovoj izuzetnoj radnoj etici i izgleda nepresušnom rezervoaru kreativnosti i energije, već i o visokom nivou organizovanosti ovog autora koji ume da pravi najumetničkije od svih umetničnih stripova ali je istovremeno i genije u planiranju svog vremena.
Mazebook je, tako, projekat koji je Lemire kreirao gotovo potpuno samostalno. Jedini „spoljni“ saradnik na ovih pet epizoda je Steve Wands na leteringu, dok je Lemire uradio scenario i dijaloge, nacrtao, tuširao i kolorisao ceo strip, a onda i napravio glavne naslovne strane (dodatne naslovne radio je njegov stari saradnik sa Old Man Logan, Andrea Sorrentino). Doduše, Mazebook je, površno gledano, „jednostavan“ strip sa crtežom koji je često na nivou skice i ne zahteva pedantan, zamoran rad na detaljima i „realizmu“ kao što je, recimo, slučaj sa Sorrentinovim radovima, no ovde ne treba brkati pojmove. Mazebook je ličan i ekspresivan strip i to što, tehnički, njegove table MOŽDA potrebuju manje vremena da budu urađene ne znači da zahtevaju manje napora od strane autora koji lejautom, linijama i kolorom treba da postigne ne samo narativnu konzistentnost i jasnoću već i osobenu atmosferu jednog stripa koji se prkosno smešta na teritoriju između stvarnosti i halucinacije, realne, teške priče i očajničke fantazije. Lemire je, rekoh, kralj melanholije, i Mazebook je odlično podsećanje zašto je to tako – ovo je priča koja sa svojim povelikim brojem strana (epizode imaju po četrdesetak tabli) i vrlo odmerenim tempom pripovedanja stavlja čitaoca u zaista poseban mentalni prostor gde se razmatranje nekih izuzetno teških, realističnih trauma, njihova dosledna disekcija i analiza, vrše pažljivo, sa puno poštovanja za ranjivu ljudskost što se nalazi na dnu jame ispaštanja u koju se ljudi sakriju kada im se desi nešto strašno u životu. Ovo je strip koji je EKSTREMNO lako mogao da ispadne jeftin i eksploatativan na ime stavljanja motiva umrlog deteta u svoj centar, a na kraju je završio kao dostojanstvena, humana fantazija o prihvatanju gubitka i sazrevanju, biranju da se, ipak, ide dalje.
Elem, glavni junak – ili makar protagonista – ove priče je William Warren, ili samo Will kako ga zovu drugi ljudi u ovom stripu, pedesetogodišnjak koji izgleda kao sedamdesetogodišnjak na ime prilično dubokih bora na licu i prilično zapuštene frizure i brade. Will je građevinski inspektor u nekom velikom gradu na severu severnoameričkog kontinenta i poslednjih desetak godina on, kako i sam kaže, dane provodi u predvidivoj, dosadnoj rutini koja je praktično zamenila sve druge aspekte življenja.
Will je izgubio ćerku, Wendy, pre deset godina, nakon borbe sa leukemijom i ovo je za njega bio ekstreman udarac, onaj posle koga život ne samo da se menja već potpuno staje. Žena, Elena, ga je napustila tokom perioda žalosti i u međuvremenu se preudala tako da je Will ostao sam sa svojim bolom i sasvim nesposoban da ga prevaziđe. U prvoj epizodi stripa gledamo čoveka koji i dalje sve vreme misli o svojoj ćerki i samog sebe prekoreva što se seća njenog omiljenog crvenog, pletenog džempera a više ne može da joj prizove lice u sećanje i Will je jedan hodajući primer kako proces žalosti, u situacijama kada osoba nema adekvatnu podršku od strane okoline, može u potpunosti da je proždere i da se nikada ne završi. Will nikada nije prevazišao gubitak, nikada nije naučio da živi sa lepim uspomenama na svoje prerano umrlo dete, nikada nije uspeo da bolna sećanja na njeno umiranje upakuje u deo mozga gde će stajati odvojeno i neće ga rastrzati svakog dana. Will je depresivan, socijalno izolovan i, može se reći, i sam više mrtav nego zaista živ. Animiran u najboljem slučaju, bez prijatelja, društvenog života ili ikakvih interesovanja ili aktivnosti koje se ne tiču prisećanja Wendy.
Onda se jedne noći, u tri ujutro, Will javi na telefonski poziv sa nepoznatog broja i čuje glas svog deteta koje mu kaže da se nalazi u centru i da ga čeka tamo.
Wendy je u svojim poslednjim godinama, pogotovo tokom dugog ležanja u bolnici, bila entuzijast enigmatike i to naročito rešavanja problema vezanih za snalaženje u nacrtanim lavirintima. Will je svestan da je verovatnp žrtva psihotične halucinacije – i ljudi kojima pomene da mu se Wendy javila uglavnom misle isto – ali oon se opseda idejom da je njegovo dete zaista zarobljeno u lavirintu i čeka ga u njegovom centru. Sada samo treba naći lavirint, ući u njega, pronaći putanju i stići do centra…
Lavirint kao simbol je zapravo vrlo lep izbor za strip koji se bavi prevazilaženjem gubitka, delom zbog tog osećaja zarobljenosti i izgubljenosti što ga osobe u dubokoj žalosti mogu osećati, a delom, naravno i jer lavirinti u zapadnoj kulturi imaju duboke mitološke korene. Pritom, vredi pomenuti da se u Engleskom jeziku reči „labyrinth“ i „maze“ a koje mi obe prevodimo kao „lavirint“ koriste za dve različite stvari. Labyrinth označava konstrukciju koja je napravljena tako da uspori kretanje onoga ko se u njoj nalazi, sa puno skretanja i zavijutaka ali koja ga, generalno, sama dovodi do centra (ili željene tačke), dok „maze“ podrazumeva konstrukciju sa oštrim uglovima i brojnim ćorsokacima u kojoj je moguće izgubiti se. Ovo napominjem jer, iako Lemire u naslov ovog stripa stavlja „maze“, struktura koju Will tetovira na svojoj podlaktici kada krene u potragu je decidno „labyrinth“ i mada gledamo Willa kako prolazi kroz trenutke u kojima se plaši da nikada neće stići do svog cilja, on nema stvarne trenutke malodušnosti jer veruje u ono što radi.
Druga osoba koja donekle veruje u njega je komšinica koja se tek doselila u zgradu i koja mu pruža ljudsku, humanu podršku bez obzira što shvata da je moguće da Will malko halucinira. I ona je, saznajemo, u relativno nedavnoj prošlosti pretrpela izvestan gubitak i njena empatija je delom rezultat i shvatanja kako to izgleda.
No, Will nije psihotičan, ili makar ovaj strip odlučuje da nam ga ne predstavi kao takvog i kada se on uputi u svoju fantastičnu potragu ovo je jasno, i izraženo spajanje stvarnog i simboličkog u ključu, recimo, magičnog realizma. Lemire postiže fino uklapanje emotivnog, narativno-akcionog i simboličkog sloja ove pripovesti, vodeći Willa, konačno, kroz finalne korake procesa žalosti i pomažući mu da postigne onaj toliko željeni „closure“. Tu se negde puste i te suze o kojima sam pričao ali, da bude jasno, ovo nisu (samo) suze bola već i olakšanja i Lemire veoma uspešno pomera svog protagonistu iz mrtve tačke, pažljivo radeći i sa drugim likovima u priči da bi se pokazalo da Willov slučaj nije jedinstven i da su gubitak, bol, žalost i prihvatanje naprosto delovi životnog ciklusa a da pronalaženje malo sreće u svetu koji izgleda kao da je do vrha ispunjen bolom nije nikakav greh.
Lemire je majstor grafičkog prikaza melanholije i ovaj strip to još jedom pokazuje. Lica, položaji tela, značajne ćutnje njegovih protagonista ovde se susreću u tome kako je prikazan Will, ali i njegovo neposredno okruženje, sasvim banalna zapadna metropola sa sasvim običnim ljudima, ali u kojima nam Will legitimno deluje kao da mu je sve vreme neugodno, kao da se nalazi u prostoru koji mu nije namenjen. Will ima izražajno lice iako je, kako rekosmo, ono na početku tek zbrka zgužvanih bora, kose i brade, i Lemire – po običaju – uspeva da nam prikaže mnogo njegovog unutrašnjeg života samo kroz gotovo neprimetne promene u pogledu ili položaju tela. Kolor, koji je mahom ekstremno uzdržan i sastoji se od škrtog uvođenja prljavih, zagasitih tonova u opresivni crno-beli imaginarijum, radi vrlo efektno pogotovo u momentima koji se eksplicitnije pozivaju na snove ili mitologiju. Crveni džemper i crvena nit koja Willa vodi kroz lavirint, kao što je Arijadna vodila Tezeja, unapred nam sugerišu fantazmagorični krešendo pred kraj priče.
Lemire je čovek na vrhuncu svog kreativnog kapaciteta i Mazebook demonstrira kako se jedna jednostavna ideja, koja bi u tuđim rukama bila puko sklapanje readymade motiva naređanih u neku bullet point listu, može nadahnuto razviti u strip koji impresionira svojim vizuelnim jezikom, koji nudi zreo, emotivan a nepatetičan tekst i koji, na kraju, posle svog bola na kome se vozi, ima zrelo, humano finale. Svakom treba malo Lemirea u životu, a Mazebook je ono što bih vam ja prepisao da sam doktor. Comixology stranica je ovde.
