Pročitao sam vrlo interesantnu kolekciju kraćih strip-priča pod zajedničkim naslovom The Hand of Black a koju je prošlog leta izdao Fantagraphics, time dovodeći u moj fokus radove čoveka za koga do sada nisam čuo.
Martin Cendreda je rodom iz Los Anđelesa i tamo, što se kaže, i danas živi i radi. Iako je originalno u pitanju autor nezavisnih stripova (njegov samizdat Dang! je kasnije objavljivao Top Shelf), Cendreda je kao svoj „pravi“ životni poziv pronašao animaciju. Radio je animaciju i dizajn na različitim serjama, animirao (i režirao tri epizode) seriju BoJack Horseman a možda najvisokoprofilniji pisao koji je radio podrazumeva superviziju animacije za seriju South Park kao i za prvi film urađen po ovoj seriji, Bigger, Longer & Uncut. Iako od animacije živi, Cendreda nije prestao da radi i stripove i The Hand of Black je ekstremno zanimljiva kolekcija starijih i novijih radova koji ne samo da pokazuju njegov osobeni crtački stil i stilizacije koje ga smeštaju na teritoriju između karikature, horora i meditativnog slice of life „indie“ stripa, već i sjajno izbrušene pripovedačke veštine što kreiraju izuzetno evokativne narative napravljene praktično bez reči.
U kolekciji se nalazi sedam priča i one su podeljene u tri segmenta: „nove priče“, „stare priče“ i „poslednja od novih priča“ i mada se ovo svakako odnosi na vremena u kojima su priče nastajale, istina je i da ne postoji dramatična razlika u stilu crteža, pristupu pripovedanju ili tematskim interesovanjima koja su vodila autora kroz kreaciju. Razlika, ipak, postoji i stare priče su nešto kraće, svedenije po pripovednom postupuku, fokusiranije na taj jedan motiv kojim se bave, dok novije priče imaju, da tako kažemo, više činova i ne libe se čak i promene protagonista, prateći centralni motiv kroz različite generacije.
Ono što je svakako zajedničko svim pričama je kombinacija melanholične atmosfere, fantastičnih motiva i horor-obrade ovih motiva a koja ne zasenjuje ostale elemente. „Poente“ priča, ako tako mogu da kažem, su pretežno meditativne i treba da čitaoca upute na razmišljanje o životu i čovekovom mestu u zajednici, radije nego da samo izazovu osećaj strave ili gađenja. No Cendreda pokazuje veliku veštinu u kreiranju priča koje uspevaju da vas provedu kroz različite emocije, da izazovu osećaj začudnosti, da se dotaknu i strave pa onda i da završe na mestima koja provociraju razmišljanje i refleksiju. Njegov „magični realizam“ je utoliko efektniji što same priče praktično ne koriste tekst – sem izuzetno – i svoje drame uspevaju da sazidaju samo od slika.
Već prva priča, Neptune’s Daughter, pokazuje taj spoj „običnih“, svakodnevnih motiva i uznemirujućeg imaginarijuma. U glavnoj ulozi je ovde običan pecaroš čije iskustvo sa ženom što baca velike krvave džakove sa mosta u vodu njega odvodi putem morbidne opsesije i na kraju tragedije. Cendreda ovde radi sa zanimljivo kontrastiranim vizuelnim motivima – od pecaroša koji deluje bezazleno i humoristički na početku, preko žene koja preko lica nosi crni veo do efektnog korišćenja crvene boje u crno-belom osnovnom crtežu da se pojača intenzitet scena. A scene, koje kako vreme odmiče imaju sve više elemenata horora, umeju da budu intenzivno uznemirujuće.
Druga priča, The Hunger, je u startu uznemirujući narativ o poremećenom serijskom ubici koji svoje žrtve nalazi na ulici nasumično i ubija ih korišćenjem različitih alatki – noževi, čekići – koje zatim nalaze način da se vrate u njegov život i vezuju se za njegov osećaj gladi. Ima nečeg vrlo kortasarovskog u načinu na koji priča razvija internu logiku između svojih motiva i gradi uzročnoposledične veze što nemaju stvarno „objašnjenje“ u racionalnom diskursu ali deluju simbolički dosledno i ovo na kraju ispada priča u kojoj čitalac, iznenađujući i samog sebe, oseća i izvesnu empatiju sa protagonistom čija je kompulzija da ubija neobično „shvatljiva“. Starija žena, sa maramom na glavi i kolicima iz supermarketa koja se pojavljuje u ovoj priči je motiv koji se i kasnije ponavlja kod Cendrede.
The Hand of Black, naslovna priča je, zatim, jedan veoma dugačak narativ koji pokazuje svojevrsno transgeneracijsko prokletstvo što kreće od žene i prenosi se na njenog sina, i Cendreda ovde demonstrira sposobnost da ispriča priču koja se razvija preko nekoliko decenija, menjajući protagoniste, a da ne iskoči dramatično iz svog urednog, metodičnog principa naracije. Ovde on ubacuje nedijegetičke titlove, pružajući minimalna tekstualna pojašnjenja čitaocu kako bi bio svesniji vremena koje protiče, ali ovo je i dalje prevashodno „nemi“ strip čiji protagonisti prolaze kroz različite životne faze i imaju i unutrašnji, jelte, život, pokazujući nam šta osećaju prevashodno kroz izraze lica i radnje. The Hand of Black je strašan, možda i tragičan narativ ako se posmatra panel po panel ili tablu po tablu, ali njegovo razrešenje je na kraju zapravo optimistično i postavlja u pravilan okvir prethodno iskorišćene horor motive (smrt, amputacija…) dajući im prevashodno psihološku simboliku.
Stare priče započinju narativom The Magic Marker koji je interesantan literarni ogled sa flomasterom koji, kada se njime ispišu slogani ili nacrtaju simboli na majicama, kao da kontroliše realnost. Ova priča ostavljena je bez stvarnog pančlajna ali obrada ideja u njoj je maštovita i spretno grafički izvedena. The Man in the Mirror je još jedan kratak narativ o čoveku koji se sukobljava sa sopstvenim odrazom u ogledalu i ovo je paranoičan, efektan horor-triler sa interesantnim razrešenjem koje maštovito igra na kartu motiva femme fatale. Copy je, pak, parabola o očaju belih okovratnika, priča o nepodnošljivosti rada u kancelarijskom prostoru i birokratskoj hijerarhiji, gde bunt i pozivi upomoć dolaze iz najneočekivanijeg pravca. Copy nema srećan kraj i ovo je pesimistična, dinamična priča u kojoj se tekst koristi dovitljivo, ostavljajući likove da i dalje budu nemi ali sa vrlo dobro plasiranim jezikom koji se pojavljuje na fotokopiranim listovima papira.
Tik Tik je poslednja od novih priča, narativ koji ima vrlo naglašenu horor-komponentu sa onom finom kombinacijom svakodnevnog, uobičajenog, i sasvim neshvatljivo zlog kakvu vole da prave, recimo, Stephen King i njegov sin, Joe Hill, ali i ovde je sve spakovano u narativ bez reči a u kome je glavni junak jedan odvažan i srčan pas. Ovaj strip nema „pravo“ razrešenje koliko jezivo podsećanje da se pravo zlo ne može nikada zauvek pobediti i da je ono uvek deo stvarnosti, sa kojim se mora računati, ali završnica ipak ima toplu i humanu dimenziju koja na zadovoljavajući način zatvara ovu kolekciju.
The Hand of Black je pregršt vrlo intrigantnih narativa koje čovek jednom pročita u dahu, jer odsustvo teksta prosto mami na brz prolazak kroz stranice, a onda se vraća svakoj od priča i prolazi kroz pojedinačne scene, proučava simbole koje je Cendreda razbacao po tablama, divi se jednostavnosti crteža koji je istovremeno veoma evokativan i upečatljiv. Cendreda svoje protagoniste crta bez mnogo karaktera, odlučujući se u ekstremnim slučajevima za praktično trodimenzionalne Čiča-Gliše, ali ovo njegovim stripovima daje osećaj univerzalnosti i čitaoca smešta u priču snažnije nego da imamo posla sa „pravim“ likovima. Uznemirenost koju ovi stripovi mogu da izazovu vredi osetiti pogotovo jer se autor ne fokusira samo na izazivanje jednog osećaja i nudi višeslojnije, snolike narative što prosto ištu podrobnije razmišljanje i analizu. Pa ako sve to zvuči dobro, Comixology ovu kolekciju prodaje ovde.
