Eternals je do mog domaćinstva stigao sa reputacijom najgore ocenjenog filma iz Marvelovog filmskog univerzuma. „Zvanični“ početak Marvelove četvrte faze i ufilmljavanje kompleksne, glomazne i ne naročito interno dosledne vizije Jacka Kirbyja su naišli na uglavnom zbunjene reakcije i kritičarske lamente što je oskarom ovenčana autorka Chloé Zhao svoje talente protraćila na film koga na dno vuče balast stripovskog nasleđa i Marvelove formule. Utoliko, bezbedno je reći da sam svoja očekivanja postavio na tako niske setinge da mi je gledanje filma proteklo u stalnom iznenađivanju da film, zapravo, nije tako loš.
Ne da je ovo sjajan film, ali je u pitanju ambiciozna priča koja u dobroj meri uvodi sasvim nove likove u Marvelov kinematski univerzum, zatim i sasvim novu istoriju – i to čitavog kosmosa – i nastoji da nas u dva i po sata zavede da saosećamo sa likovima koji decidno nisu ljudski u pogledu, jelte, svetonazora, slobodne volje itd. Pre par meseci sam prilično oštro kritikovao prethodni Marvelov film, Shang Chi and the Legend of the Ten Rings koji je i sam smelo uvodio sasvim nove likove i istorije u MCU i koji, po mom osećaju naprosto nije imao snage da iznese ovu svoju ambiciju, gubeći se u readymade rešenjima i hladom, bezličnom CGI spektaklu. Eternals je, rekao bih film koji, uz sve svoje mane, uspešnije barata svojim materijalom.
A to, da se razumemo, samo po sebi nije mala stvar jer je prva mana Eternalsa upravo to da je zasnovan na strip-predlošku koji je već više od četiri decenije problematičan. Za detaljniju raspravu o stripu Eternals, njegovom istorijatu i bezbroj načina na koji je Marvel tokom decenija pokušavao da od divlje i nedorečene Kirbyjeve vizije napravi nešto konzistentno, ili makar funkcionalno, moliću da odete do ovog mog teksta, a za ovu priliku dovoljno je reći da je Eternals bio veliki projekat velikog Jacka Kirbyja po njegovom povratku u Marvel u drugoj polovini sedamdesetih godina, koji ne samo da je ignorisao najveći deo aktuelnog kontinuiteta i istorije Marvelovih stripova, već je i sam bio opterećen grandioznim idejama o istoriji života na Zemlji i kosmosa, koje Kirby nije stigao da ikako zaokruži, čak ni razradi pre nego što je serijal zbog slabe prodaje bio otkazan, te da se decenijama nakon toga pokreću novi Eternals serijali koji pokušavaju da poređaju Kirbyjeve motive u nekakav konzistentan red.
Aktuelni serijal koga rade Kieron Gillen i Esad Ribić je verovatno i najbolje što je sa Eternalsima urađeno do danas (računajući i miniserijal Neila Gaimana i Johna Romite mlađeg iz prve decenije ovog stoleća), ali on podrazumeva i određeni kontinuitet sa svim onim što je pre njega došlo. No, ovaj film nikako nema ambiciju da ulazi u kompleksan i nedosledan kontinuitet stripova. Jedna od pobedničkih strategija Marvelove formule je od praktično samog početka bilo tretiranje stripovskog kontinuiteta kao pukog švedskog stola sa koga ćete uzeti ono što je zgodno i na njemu ostaviti sve što komplikuje pravljenje filma. Tako su Marvelovi filmovi uspeli ne da kondenzuju vrtoglavo komplikovani kontinuitet stripova, koliko da na glavnim motivima stripova izgrade interno konzistentan, shvatljiv i ubedljiv kontinuitet gde će se i tonalno i motivski različiti filmovi uklapati bez mnogo frikcije. Utoliko potrebno je povremeno naglašavati koliko su Ragnarok ili Civil War, recimo, bile spretno izvedene vežbe u korišćenju motiva iz stripova, sa pažljivo fokusiranim pričama da se ti motivi pošteno iskoriste a da se filmovi ne pretvore u neprohodnu šumu referenci i info-dampova.
Eternals radi u principu istu stvar ali ovde je situacija po definiciji kompleksnija jer je u pitanju ne samo ansambl-film bez stvarnog glavnog junaka već i ekipa likova koji ni među stripovskom publikom ne uživaju nivo prepoznatljivosti kakav imaju nacionalne ikone poput Kapetana Amerike, ili, eto, Kapetanice Marvel. Eternalsi naprosto nikada nisu mogli da računaju na to da su osmotskim širenjem kroz kolektivnu svest postigli nivo prepoznatljivosti uporediv sa prvim ešelonom Marvelovih likova, pa je i u filmu uvek u prvom redu morao da bude sam koncept – zašto oni postoje, koja je njihova uloga na planeti Zemlji, kako se to uklapa u istoriju kosmosa – radije nego njihove ličnosti i karakteri. Opet, u Marvelu su sasvim svesni da njihove filmove u prvom redu prepoznaju na ime likova pa je ovde morao biti napravljen pravilan balans između toga koliko će se akcentovati sama grandiozna (pozadinska) priča, a koliko će se raditi na ikoničnosti likova, ali i njihovoj, jelte, relatabilnosti.
Činjenica da je veliki broj reakcija na film koje sam pročitao insistirao na tome da je priča prekomplikovana i nerazumljiva, kao i da su likovi – pohvalna raznovrsnost i reprezentativnost na stranu* – relativno bledi i teški za identifikaciju govori da je Eternals publici možda dao malo veći zalogaj od onog što je ona bila spremna da proguta. Malo je tu i do publike, da se razumemo.
*ovo je prvi MCU film u kome je jedan od glavnih likova gej i živi u braku sa drugim muškarcem, u kome je jedan od glavnih likova gluvonem i igra je gluvonema glumica, da ne pominjem zadovoljavajući šareniš naglasaka i telesne građe u glavnom ansamblu
Jer, teško mi je da se složim da je zaplet ovog filma komplikovan ili težak za praćenje. Nelinearnost i česti flešbekovi u prvoj polovini filma nisu dezorijentišući i služe da nam istovremeno pokažu složenost univerzuma u kome Eternalsi igraju značajnu ulogu, ali i da organski prikažu odnose između likova i izvajaju njihove karakterizacije tako da, kada posle sat vremena krene stvarni zaplet, gledalac ima neku investiciju u likove i saoseća sa dramom koje oni, protiv svoje volje, postaju centralni deo.
Ono što je istina je da je Eternals film koji ima vrlo tanke veze sa bilo čime što je viđeno u prethodnim MCU filmovima i da te neke „prirodne“ spone treba naći u usputnim referencama na Thanosa ili Thora. Mislim da je ovo u popriličnoj meri zaslužno za srazmerno hladan prijem filma, ali, sa druge strane ovo je i dvadesetšesti film u Marvelovom kinematskom univerzumu i to da je u njegovu priču moguće ući bez nekog posebnog predznanja je svakako signal da u Marvelu ozbiljno razmišljaju o tome da četvrta faza treba da bude otvorena i za novu publiku, i da niko ne želi da se uhvati u istu kloplku u koju su se uhvatili stripovi sa svojim zastrašujućim naslagama decenijskog kontinuiteta što odbija nove čitaoce i pre nego što su otvorili prvu svesku.
Ono za šta mogu da pohvalim Chloé Zhao i njene saradnike na scenariju je da su od kirbijevskog haosa motiva i ideja napravili po širini vizije skromniju ali interno doslednu konstrukciju prirode i istorije kosmosa i položaja bića kao što su Celestials, Eternals i Deviants u njemu. Neću da kažem da sam sasvim zadovoljan ovde, pogotovo su Deviants svedeni na funkciju i oduzet im je sav karakter, ali kosmos koji nam film opisuje ima logiku pa i umetničku, literarnu lepotu sa formom dirigovane evolucije i kontrolisanog odabiranja koje ne samo da se dobro uklapaju uz ono što likovi u filmu rade i ono kako reaguju već i istinski postavljaju filozofske temelje za naredne filmove u MCU. Razmišljanje o tome postoji li pravednost na kosmičkom nivou, i je li svesno žtvovanje jedne forme života da bi se iz nje rodile druge etički prihvatljivo kada se razmišlja na srazmeri čitave vasione jeste onaj nivo filozofske grandioznosti koju superherojski stripovi u svojim najboljim momentima uspevaju da dosegnu i bez ozira što se ne radi o striktnom praćenju Kirbyjeve vizije, legitimno je reći da film poštuje Kirbyjev duh i ambiciju.
Egzekucija je već druga priča i ovde filmu svakako može mnogo toga da se prigovori. Postoje tu razne sitne nedoslednosti i džombice (počev od toga da Sersi veli da je bila u romantičnoj verzi sa Ikarisom pet hiljada godina iako se iz kasnijih flešbekova vidi da ovo nije tačno), ali film ima dva osnovna problema koja nije rešio. Prvi je činjenica da je ovo produkcija od 150 minuta u kojoj i dalje nije bilo dovoljno vremena da poveliki ansambl sasvim novih likova legitimno proradi. Malo je to do glumaca, a malo i do, naprosto, strukture priče koja bi, ne mogu da verujem da ovo pišem, možda bolje funkcionisala u epizodnom formatu. Veliki deo filma odnosi se upravo na ponovno prikupljanje ekipe na gomilu kako bi se suprostavila novoj pretnji i, to kako su Eternalsi živeli na zemlji stotinama godina nakon što se njihova misija (naizgled!) završila i kako su svoje večne živote uskladili sa prolaznim, propadljivim životima ljudi među kojima su živeli, to je deo filma koji treba da humanizuje svemirske borilačke mašine oblikovane da izgledaju poput ljudi i neprimećeni žive među njima. Neke od ovih epizoda su vrlo lepo uobličene i zaista daju taj efekat uzemljenja i povezivanja sa publikom, notabilno to kako je Phastos sklopio brak sa čovekom i ima sina ili kako je Kingo postao zvezda Bolivud filmova i ima personalnog asistenta koji zna sve o Eternalsima i smatra da je to ekstremno kul. Neke, nažalost, dobijamo samo u osnovnim crtama i one pate od plitkosti i neubedljivosti a ovo se, na nesreću svih nas, prevashodno odnosi na Sersi, ženu koja je najbliža „pravoj“ protagonistkinji filma a čija priča, iako najkompleksnija, deluje najmanje uverljivo. Nije da se film ovde nije potrudio – Eternals imaju i prvu pravu scenu seksa u istoriji MCU, da bi se Sersina veza sa običnim čovekom* prikazala kao stvarna i trodimenzionalna – ali film naprosto nema dovoljno vremena da se zaista utemelji u realnosti i između previše likova i previše vremena potrebnog za ekspoziciju. I onda, umesto da gledalac oseti da su Eternalsi zaista emotivno vezani za planetu Zemlju i čovečanstvo o kojima se staraju milenijumima, utisak je više da gledamo predstavu na pozornici, apstraktnu i udaljenu od stvarnog sveta i stvarnog čovečanstva.
*ili DA LI BAŠ običnim? Činjenica da se Sersin dečko zove Dane Whitman je strip publici dovoljan mamac čak i pre nego što se stigne do druge end-credit sekvence u kojoj se najavljuju avanture jednog solidnog trećepozivca iz istorije Marvelovih stripova
Što je, svakako, delimično i posledica tehnike snimanja. Chloé Zhao i direktor fotografije Ben Davis (a koji je već radio Kapetana Marvela, Doktora Strejndža i Čuvare galaksije za Marvel) su apsolutno na svom terenu kada treba snimati široke planove smeštene u divlju, naoko netaknutu prirodu, igrati se sa sunčevim svetlom i morskim talasima, ali film nema ubedljivu poveznicu sa „stvarnim“ svetom koji je ovde na kocki. Urbane scene deluju prazno i avetinsjki pusto, a scene sa većim brojem ljudi u njima ne profitiraju od snažnog osećaja koreografisanosti i artificijelnosti koji, istina je, scenario opravdava, ali se propušta prilika da se film smesti u relatabilan, „pravi“ ljudski svet.
Što se glumaca tiče, sa jedne strane imamo sasvim očigledne promašaje: Angelina Jolie je agresivno nezainteresovana za ovu ulogu i vozi se na autopilotu do samog kraja, dok, recimo, Ma Dong-seok koji u svoju ulogu unosi dosta autentčne topline i duha iz filma ispada prerano na ime potrebe da i, jelte, naši imaju žrtve. No, i sa ostatkom ansambla problem je što ih film retko stavlja u situacije koje ne deluju namešteno i teatralno. Kumail Nanjiani, recimo, unosi potrebnu dozu swashbuckling duha i karakterističnog humora u priču ali to toliko štrči među inače strašno uozbiljenim likovima koje igraju Gemma Chan, Richard Madden ili Salma Hayek da je tonalna disonanca snažna. Film ovo rešava tako što Nanjianijev lik, Kinga, sasvim uklanja iz dramatičnog finala, za svaki slučaj.
Hoću reći, čini mi se da je rad sa glumcima ovde malo zakazao i da, svi specijalni efekti i kolor filteri na stranu, Zhao kao da je svima objasnila da treba da glume kao da snimaju neku RTS-ovu televizijsku dramu iz osamdesetih, sa sve stegnutim vilicama, značajnim pogledima i perfektno izgovorenim tekstom. Utoliko, film ima pomalo neopravdane dramske role a premalo autentičnog superherojskog vodvilja koji bi sigurnije izgurao njegovu grandioznost.
Sa svoje strane, i ta grandioznost ima jednu upitnu dimenziju pogotovo kada film mora da zastane kako bi na gledaoca izručio tonu važnih informacija ne bi li kontekstualizovao ono što se u njemu događa. Susreti sa jednim od glavnih Celestialsa – bića koja su, praktično bogovi i to u mnogo „ozbiljnijem“ smislu od onog koji važi za Thora i njegovu ekipu – Arishemom su pogotovo razočaravajući i nemaštoviti, umotani u neanimiranu CGI grafiku i bez stvarnog rešenja kako da se gledaocu predoči da je u prisustvu jedne od temeljnih sila u vasioni – gotovo kao da gledamo nekakav direct to video nastavak Eternalsa a ne izvorni film.
Film, svakako, kao i najveći deo MCU produkcije, pati od nedostatka propisnih negativaca. Arishem je, rekosmo, tek simpatičan, neanimirani 3D model sa glasom provučenim kroz pičšifter, a Deviantsi su nažalost, nezanimljive CGI „životinje“ bez ikakvog karaktera ili stvarne agende. Kada jedan od njih, zapravo, demonstrira samosvest i kritičko razmišljanje, film se odjednom nađe na ivici da pređe u dekonstrukciju ali se brzo postidi ove ideje i pobegne nazad u glavni zaplet koji je, bez obzira na to šta su vam o njemu pričaki, detinje naivan i jednostavan.
No, završni čin, bez obzira na to da nije sasvim jasno ni šta Eternalsi stvarno pokušavaju da urade protiv extinction-level događaja ni šta na kraju urade, makar donosi dobru, lepo režiranu i koreografisanu akciju. U filmu u kome je akcija uglavnom tretirana kao garnirung – jer, da, MCU filmovi su konačno počeli da pristižu stripove i shvataju da neke priče zahtevaju više, pa, pričanja, a manje pesničenja – završni obračun je dobrodošlo energičan, dobro osvetljen, sa jasnim postavljanjem protivnika u sukobu i razumevanjem njihovih pojedinačnih moći i kako se one mogu iskoristiti u borbi*. Ovde i sam dizajn – kako kostima tako i „svetlosnih“ oružja i artefakata koje Eternalsi koriste – dobija svojih pet minuta da zablista i Eternals makar može da kaže da ima poštenu akcionu scenu za kraj.
*pogotovo pozdravljam što Eternalsi ovde imaju specijalizovane moći i niko sem Ikarisa nije „omega level“ heroj. Ovo nije, tehnički, u skladu sa direktnim strip-predloškom ali jeste u skladu sa starijim Kirbyjevim radovima gde su timovi uvek sastavljani sa idejom da njihovi članovi imaju pojedinačne snage ali i ranjivosti i da je smisao tima da jedni druge dopunjuju i jedni drugima čuvaju leđa
Što se samog dovođenja priče do finala tiče, film uspeva da se poveže sa, jelte, bazom, i podari nam te potrebne humanizujuće scene kada se sve završi, ali je odnos ovih scena i te kosmičke dimenzije čitavog događaja i dalje prilično labav. Naprosto, čini mi se da u rešavanje toga kako da se Arishem, Celestialsi i kosmos približe gledaocu nije uloženo dovoljno razmišljanja i da film ostaje apstraktniji u svojoj predstavi drame nego što je potrebno da bi u gledaocu izazvao željeni emotivni respons. Ovde svakako valja podsetiti da je u građenje Thanosa kao negativca-sa-ličnom-filozofijom iz starih MCU filmova uloženo puno vremena, razmišljanja, dizajna i glumačkih kapaciteta i da je prilično nezadovoljavajuće videti kako Marvel kao da zaboravlja ove lekcije.
No, možda će srazmerno loš prijem Eternalsa nešto promeniti. Treći Spajdermen, izašao nekoliko meseci kasnije i nosilac nekolko rekorda vezanih za gledanost, je svakako pokazao vrednost dubljeg rada sa svetom i likovima i moguće je da će Marvel Eternals shvatiti kao potrebni temelj na kome će se dalje graditi, a koji sam po sebi nije imao zaokruženost forme. No, kao nekome ko ove stripove čita više od četiri decenije unazad, Eternals su svakako i demonstracija jedne smele, možda malo sulude ambicije da se u formi filma-sa-specijalnim-efektima (i laserima iz očiju) diskutuje o prirodi kosmosa, vrednosti života po sebi i opravdanosti intervenisanja u nečemu što je, bez obzira što se radi o svesnom, dirigovanom procesu, najbliže „prirodnom“ poretku stvarti što se može prići. Ovoj vrsti filozofskog hubrisa je apsolutno mesto u superherojskom filmu i drago mi je da je Eternals, posle ipak filozofski daleko skromnijeg Shang Chija, pokazao da ambicija postoji.
