The Street Fighter odnosno Gekitotsu! Satsujin ken (Sudar! Ubilačka pesnica) je jedan od tajno najuticajnijih, a svakako jedan od najkultnijih pa i najozloglašenijih borilačkih filmova svih vremena. Ovu je japansku ekstravagancu 1974. godine režirao Shigehiro Ozawa, iskusni režiser i scenarista autorski aktivan još od polovine pedesetih godina prošog veka, a kome će nekoliko filmova snimljenih u serijalu The Street Fighter što je u narednih par godina izrastao na uspehu prvog filma, biti i kruna karijere i ono po čemu se danas pamti njegovo ime. Ozawa je od početka svoje karijere radio za studio Toei, jednu od četiri „glavne“ produkcije u Japanu, a koja je od ranih pedesetih godina kroz spajanje sa drugim firmama započela ozbiljan rad na proizvodnji filmova. Ozawa je tako u pedesetima radio naporedo sa režiserima kao što su bili Tsuneo Kobayashi, Tomu Uchida, Kinnosuke Fukada itd. Toei je vrlo rano posvetio dobar deo svojih kapaciteta proizvodnji žanrovskog filma pa će firma kasnije u šezdesetima i sedamdesetima postati jedan od vodećih proizvođača anime i tokutatsu filmova i serija za televiziju. Toei Animation, recimo, u svom katalogu ima ključne propertije kao što su Super Sentai i Kamen Rider.
No, naravno, Toei je tokom pedesetih i šezdesetih mnogo radio na uspostavljanju produkcije žanrovskog filma – samurajskih, nindža, ali i kriminalističkih akcionih filmova – i postao jedan od vodećih studija u radu na jeftinim, B produkcijama koje su podrazumevale kraće filmove što su mogli biti puštani po dva ili tri za redom u okviru jedne celovečernje predstave, ali i koje su razvijane u serijale sa više nastavaka.
The Street Fighter je nastao upravo u okviru ovakve produkcione filozofije i u pitanju je jeftin, grindhouse film čiji je uspeh u Japanu, a pogotovo na zapadu značio da će odmah biti napravljena još dva nastavka (i to iste godine), a urađena su i dva spinofa, Sister Street Fighter 1974. godine i Karate Warriors iz 1976. Ozawa nije režirao spinofove ali drugi ključni čovek je ono što povezuje svih ovih pet filmova: glavni glumac, Sonny Chiba.
Shinichi „Sonny“ Chiba je bez ikakve sumnje najpoznatija japanska zvezda borilačkih filmova. Iako je radio za Toei od početka ezdesetih, glumaći u tokutatsu/ superherojskim radovima i akcionim krimićima (Invason of the Neptun Men, Special Tactical Police, Tokyo Untouchable: Prostitution Underground Organization, Judo for Life: The Devil of Kodokan, Yakuza G-Men: Meiji Underworld, Kamikaze Man: Duel at Noon), nanizavši više od 125 filmova tokom svoje karijere, Chiba će postati fenomen tek sa The Street Fighter, a koji će obeležiti njegovu karijeru i doneti mu svetsku slavu. Da bude jasno, Chiba je bio praktično rođen za ovakvu ulogu, kao čovek sa impresivnom istorijom bavljenja različitim sportovima uključujući bejzbol, odbojku i gimnastiku tokom srednje škole i fakulteta, ali i dubokim poznavanjem japanskih borilačkih veština. Chibina borilačka ekspertiza je, naravno, ono što je bilo presudno za njegovu filmsku trajektoriju: čovek je imao majstorske titule u nekoliko stilova karatea (Kjokušin kai, a koji je učio pod samim Masutatsuom Oyamom, utemeljivačem stila, Gođu rju, Kempo), kao i u ninđutsuu, kendu i džudou.
Nastao u post-Bruce Lee eri, The Street Fighter u sebi još uvek nosi elemente „klasičnog“ japanskog akcionog filmmejkinga, odnosno sponu sa tradicijom i mistikom – u jednoj od uvodnih scena glavni junak, prerušen u budističkog sveštenika će osuđeniku na smrt u zatvorskoj ćeliji zadati „tajni“ udarac iz „drevne“ borilačke tehnike koji će ga za desetak minuta ubaciti u duboku komu,a što je sve deo plana da se ovaj osuđenik umesto na vešala pošalje u bolnicu kako bi protagonist presreo kola hitne pomoći i kidnapovao ga – ali je u pitanju, u skladu sa erom u kojoj je nastao i usponom novog akcionog filma, mnogo savremenije, surovije, pa i urbanije iskustvo. Da bude jasno, sam naslov je delo američkog distributera, New Line Cinema, i kako sam gore naveo, originalni naslov govori o sudaru i ubilačkoj pesnici. U filmu, istini za volju postoji možda jedna scena u kojoj se borba odvija na nečemu što bismo nazvali uicom, ali ovo decidno NIJE film o ilegalnim uličnim turnirima u borilačkim veštinama koji su šezdesetih, sedamdesetih pa i osamdesetih bili predmet urbanih legendi među ljudima što su trenirali karate i ostale stilove.
New Line Cinema je sa ovim filmom u Americi postigao svoj prvi komercijalni uspeh – u Britaniji je film izašao pod naslovm Kung Fu Street Fighter kako bi se razlikovao od prvog filma Waltera Hilla, Hard Times, objavljenog 1975. godine a koji je tamo išao pod naslovom The Streetfighter jer se u njemu zapravo radilo o borilačkim takmičenjima na ulici – ali po cenu da je ova firma u popriličnoj meri intervenisala na originalu. Pored dvojice japanskih scenarista (Kôji Takada i Motohiro Torii), za verziju filma na englesom jeziku potpisan je i Steve Autrey kao treći scenarista. Kako je film objavljen samo sa nasinhronizacijom na Engleski jezik, jasno je da je Autreyjeva hirurgija na dijalozima bila prilično velikog obima.
Ključni podatak u vezi sa The Street Fighter i njegovim uspehom u SAD i Evropi je svakako to da je ovo bio prvi film ikada koji je u Americi dobio zloglasni X rejting, rezervisan prevashodno za pornografske filmove, a praktično samo na ime ekstremnog nasilja. Iako su borilački fimovi i do tada, naravno, imali nasilne scene a japanske samurajske produkcije prema kraju šezdesetih i početku sedamdesetih volele da prikažu šikljajuću krv pa i amputacije, The Street Fighter je otvorio sasvim novi horizont visceralnog, eksplicitnog nasilja, stupajući bez imalo stida u teritoriju brutalne eksploatacije. Na listi Tarantinovih najomiljenijih dvadeset grindhouse filmova, kaže nam trivija sekcija svake stranice koja priča o ovom filmu, The Street Fighter je na trinaestom mestu.
Taj post-Bruce Lee senzibilitet filma pomenut gore ogleda se delom u tome kako Chiba usvaja glumačke tehnike a Ozawa pristup režiji koji je tako dobro palio u hongkonškim Golden Harvest produkcijama što su Leeja od simpatičnog televizijskog glumca pretvorile u planetarni kung fu fenomen. Veliki deo koreografije u The Street Fighter otpada na scene nepokretnog poziranja ili sporog, kalkulisanog kretanja u stavu, te napetih posmatranja između protivnika, a razrešenja napada podrazumevaju nekoliko trenutaka provedenih u skoro ili potpuno statičnom položaju gde se energija udarca na neki način i dalje emituje iako je napad završen. Chiba pritom pravi karakteristične grimase i, slično Leeju, steže mišiće i u momentima kada „pravi“ borci zapravo opuštaju mišiće što više mogu, kako bi emitovao utisak snage, jedva kontrolisane energije što samo čeka molekul provokacije pa da eksplodira sa ubilačkim efektom. Naravno, tu je i scena u kojoj se Chiba bori go do pojasa…
The Street Fighter je, ipak, bio jeftinija produkcija i od Golden Harvestovih hitova sa Leejem, pa su ovde i kamera i specijalni efekti značajno manje atraktivni nego u hongkonškim hitovima, dok su koreografije prljavije, manje lepršave, ali time brutalnije. Chiba u ovom filmu golim rukama ubija masu protivnika (kao bonus, u kožnim štitnicima za podlaktice koje nosi, njegov lik štekuje male noževe za bacanje što takođe dobijaju mesto pod reflektorom u furioznom finalu filma), ali nisu ovde suvi brojevi ono zbog čega se film pamti, kao što nije ni kompleksna koreografija, već pre svega brutalna, visceralna dimenzija borbe.
Ovo je, svakako, delom i element standardne razlike između kineskog i japanskog borilačkog filma. Kineski filmovi tradicionalno više forsiraju složenu, elegantnu koreografiju, borilačku dinamiku koja u dobroj meri podseća na ples i sadrži veliku količinu udaraca, blokada, skokova. Japanski film generalno gradi na tradicijama kedno i karate pristupa gde se „borba“ idealno svodi na jedan perfektno izveden udarac koji eliminiše protivnika, pa su japanske borilačke koreografije manje plesne, često statičnije, fokusirane na jedan udarac radije nego na zaslepljujuću kanonadu udaraca.
The Street Fighter sa svojim pogledavanjem preko plota prema Golden Harvestu svakako malo savija ovo pravilo i ovde ima razrađenijih, dužih razmena poteza, ali je u skladu sa svojim grindhouse senziblitetom, ovo film koji se pre svega fokusira na brutalne, visceralne završnice.
Grindhouse komponenta odnosi se i na to da film ima jedva razumljiv zaplet i priču, a što je, možda, i rezultat američkog intervenisanja na dijalozima. Takuma Tsurugi (u verziji koju mi gledamo, Terry Tsurugi) je plaćenik sa velikom ekspertizom u borilačkim veštinama (najveći deo njegovog stana zauzimaju sprave za vežbanje) koji na početku iz zatvora, maltene sa samih vešala, kako smo već opisali, oslobađa čoveka (Tateki Shikenbaru, u verziji na Engleskom samo Junjo) osuđenog na smrt, a za šta su ga platili sestra i brat ovog čoveka. No, kada sestra i brat Terryju kažu da mora malo da ih sačeka sa drugom tranšom plaćanja jer su sirotilja, Terry se toliko razbesni da odmah usledi fizički sukob. Brat, u jednoj legendarnoj, mnogo puta prepričavanoj sceni, promašuje Terryja letećim napadom nogom i proleće kroz zatvoren prozor, završavajući svoj tužni život mnogo spratova niže na hladnom asfaltu, dok Terry sestru odvali od batina, a onda proda u seksualno ropstvo.
Ovo sažeto prikazuje i karakter glavnog junaka. Terry Tsurugi nije ni heroj ni antiheroj nego bezosećajna psihopatska mašina za borbu što se prodaje najboljem ponuđaču i nema praktično nikakva moralna načela. Kada mu lokalni krimosi pristupe s planom da se kidnapuje bogata naslednica malezijskog naftnog koncerna, a sve u kombinovanoj „produkciji“ kineskih mafijaša i lokalnih jakuza, Tsurugi iznapušava wannabe poslodavce sa objašnjenjem da ako oni njemu ne veruju u dovoljnoj meri da pričaju direktno, bez posrednika, onda on neće da ima ništa sa njima. Ovi, dakako, odluče da je onda neophodno da ga ubiju.
No, Tsurugi je sve samo ne naročito dosledan lik. Tako da je sledeće što čini upad u karate-školu starijeg rođaka pomenute petro-naslednice, gde če na nju nasrnuti poljupcima nakon što je prebio nekoliko perspektivnih učenika, a sve da bi naterao vlasnika škole da se bori sa njim. Ova borba je, pokazaće se, Terryjev način da sebi obezbedi neku vrstu audicije kojom će pokazati da je zapravo kvalifikovan da naslednicu, Sarai Chuayut-Hammett odbrani od kombinovanih snaga mafije iz dve države…
Ostatak filma sasvim izleće sa šina sa borilačkim scenama povezanim jedva koherentnim literarnim alatkama. To se, nagađate, kidnapuje i ucenjuje, drugi ljudi se koriste kao mamci za Tsurugija koji, pokazuje se, nije baš toliki psihopata i ima izvesne emotivne reakcije na to kada mu najbolji prjatelj, a posle i sama Sarai budu izloženi smrtnim rizicima. Saznajemo, u jednom simpatičnom flešbeku, da je Terry imao i traumatično detinjstvo – u ratu, dakako – i film kao da pokušava da njegovu ledenu, nimalo simpatičnu personu sa početka malo otopli i prikaže ga gledaocu kao, jelte, figuru nevoljnog, polomljenog antiheroja.
Tu svakako postoji jaka tonalna diskrepanca. Tsurugi, ponavljam, ženu koja ga je platila da oslobodi njenog brata ne samo da kasnije prebije već i proda gangsterima koji će je preseliti da radi u bordelu, a u jednoj vrhunski nelagodnoj sceni on ne mrda prstom dok je pred njim napada, drogira i siluje grupa kriminalaca kojoj ju je prodao. A kasnije, u drugom delu filma, kada Terry radi za „dobre“ likove dobijamo legendarnu, u školskim dvorištima mnogo puta prepričavanu scenu u kojoj isti silovatelj, koga igra afroamerički glumac Chico Lourant, biva, da tako kažemo, „razoružan“ Tsurugijevim činom kastracije koja podrazumeva bukvalno čupanje čitavog reproduktivnog aparata sa tela wannabe silovatelja.
Film, dakle, šalje prilično zbrkane signale, formatirajući prema kraju priče Terryja i kao maltene martira, koji sasvim očigledno ide daleko preko granice nekakve profesionalne dužnosti i čini sve da oslobodi kidnapovanu Sarai, primajući u jednom momentu i metak. To je, dodaću još jednom, naprosto grindhouse i The Street Fighter nosi sve elemente ovog estetskog identiteta na reveru sa ponosom.
Utoliko, film svakako ima i sloj apsurdnog, maltene parodičnog brljana u egzekuciji. Pored scenarija koji, rekosmo, jedva da uspeva da poveže scene sa nekakvom doslednošću, tu su nasinhronizovani dijalozi koji su, očigledno, rađeni u različito vreme i u različitim studijima pa kvalitet zvuka osetno varira, tu su gotovo komične Chibine poze i grimase, apsurdna stezanja mišića i sadistička uživanja u povređivanju protivnika. Ali, notabilno, ovo je i sama srž grindhouse iskustva. Ovakvi akcioni filmovi nisu samo prikaz vrline (ratnička disciplina, požrtvovanost, askeza…) već i tamne strane „herojskog“ posla, a koja podrazumeva užitak ne samo u pobedi već u anihilaciji protivnika, izazivanju ne samo bola već ekstremnih somatskih reakcija. U jednoj od ranih scena dobijamo čoveka koji posle udarca pesnicom u lice ispljune gomilu sopstvenih zuba a negde u legendarnom finalu na brodu, jedan Terryjev protivnik posle udarca izbacuje kroz usta čitav poslednji obrok koji je pojeo.
Film je prepun krvi i fraktura, u finalu ljudi padaju sa velikih visina i kreiraju krvave fleke kao da ste na palubu broda bacili balon napunjen pireom od paradajza,* a Terry svoje protivnike eliminiše sa sadističkim, nimalo prikrivenim žarom. Kada na njega krenu sa pištoljima, on će i ovo rešavati efikasno i atraktivno, u jednoj posebno memorabilnoj sceni gazeći po ruci zle mafijaške šefice dok ova bespomoćno puca u plafon. Jedna od scena koje su dalje uticale na čitav žanr pa i na druge medijume, je svakako momenat kada Terry udara protivnika pesnicom u teme a film prikaže kratak kadar rentgenskog snimka koji pokazuje mrvljenje lobanje pre nego što brzim rezom pređe na kadar u kome ovaj ispljune ogromnu količinu krvi.
*a što je, verovatno i bio slučaj
U pogledu koreografije, film ide već pomenutim srednjim putem između klasične japanske efikasnosti i kineske razrađenosti. Chiba, naravno, prenaglašeno pozira veliki deo vremena, ali kada izvodi stvarne poteze, vidi se majstorstvo pravog poznavaoca, sa besprekornim čišćenjima, blokadama, napadima iz skoka, džudo-bacanjima i polugama. Iako se redovno sukobljava sa gomilama protivnika, film legitimno prikazuje njihov strah kada se suoče sa Terryjevom bestijalnom, nezaustavljivom energijom. Ovde svakako vredi pomenuti i vrlo lep, mada i sam „uprljan“ grindhouse estetikom, rad kamere Kena Tsukakoshija a koji je koristio „actionscope“ tehniku, kako su u Toeiju za ovu priliku nazvali 35milimetarski format, te upečatljiv saundtrak Toshiakija „Tonyja“ Tsushimae koji uspeva da klasične elemente muzike krimića sedamdesetih – fank gruv, wah-wah gitaru – ukombinuje sa memorabilnom kvazi-folk temom. Ne manje značajno, kao art-direktor potpisan je Takatoshi Suzuki koji filmu daje distikntni šarm akcione ekstravagance sedamdesetih, savršeno spajajući elemente istočnjačke tradicije i modernog zapadnog dizajna.
The Street Fighter je, iako naivan, narativno nekoherentan i generalno jeftin, apsolutna lektira za svakog ko se interesuje za filmove o borilačkim veštinama. Njegova akcija je moćna i visceralna a strastveno ukrštanje sa eksploatacijskim filmom inspirisaće mnogo toga i na istoku i na zapadu. Pričali smo već o kultnom kineskom filmu Riki-Oh: The Story of Ricky sa početka devedesetih koji je pogurao ovu estetiku na naredni nivo, a serijal video igara Street Fighter, najvažniji boričaki serijal u istoriji Japana je nazvan po ovom filmu.
Na zapadu, naravno, Mortal Kombat predstavlja deo produženog legata ovog filma, ali su sam film The Street Fighter i Sonny Chiba zapravo dobili novi život nakon Scottovog kultnog filma True Romance iz 1993. godine a za koji je scenario napisao Tarantino i u kome se o Chibi i ovom filmu priča u gotovo religioznom tonu. Chiba će kasnije igrati u Tarantinovom Kill Bill pa onda i u The Fast and the Furious: Tokyo Drift (naporedo sa ulogama kod japanskih majstora novog šok-filma, kao što su Takashi Miike i Kinji (i Kenta) Fukusaku), i biti aktivan sve do prošle godine kada je, u Avgustu, u svojoj osamdesetdrugoj godini, umro od posledica COVID-19.
Dobra vest je da je danas The Street Fighter prilično lako pogledati jer studio na njega više ne drži kopirajt pa se dobre kopije filma mogu, ako nemate para da ih platite, pogledati na JuTjubu ili bilo kom drugom besplatnom srvisu za video striming (čak i u video-igri The Darkness iz 2007. godine). Ovo je srećan splet okolnosti već utoliko što zaista jeste u pitanju jedan od ključnih žanrovskih radova i neka vrsta spoja između tradicionalnijeg akcionog filma i brutalne grindhouse eksploatacije, te film koji se u ogromnoj meri vozi na harizmi i energiji svog glavnog glumca. Ne treba to propustiti.
