Pošto sam ovih dana na ozbiljnoj Fantagraphics dijeti, pročitao sam i Aquatlantic, strip album objavljen 2020. godine za ovog kanadskog izdavača a koji je napisao i nacrtao italijanski umetnik Giorgio Carpinteri. Za Carpinterija i njegove italijanske poštovaoce Aquatlantic je bio veliki događaj jer je označio autorov povratak u strip-medijum posle više od dve decenije odsustvovanja. Za ljude izvan Italije, ovo je zapravo prvi put da mogu neki njegov duži rad da pročitaju na Engleskom jeziku. Ukratko, svi su na dobitku jer Carpinteri je osoben i fantastičan crtač što dolazi iz jedne važne evropske strip-tradicije.
Italijanski strip je kod nas, na prostorima bivše Jugoslavije, može se reći, više nego omiljen i predstavlja za mnoge osnovu njihovog interesovanja za medijum. Starija generacija je čitala Diabolik, dok su stripovi iz produkcije Sergia Bonellija kao i kultni Alan Ford, može se reći, u potpunosti odomaćeni kod nas poslednjih četrdeset i više godina. No, Carpinteri pripada jednoj drugoj italijanskoj strip-tradiciji, eksperimentalnijoj, svakako manje komercijalnoj ali u umetničkom smislu veoma uticajnoj, uključujući izvan granica ovog medijuma.
Giorgio Carpinteri je rođen 1958. godine u Bolonji i započeo svoju karijeru crtača u magazinu Il mago 1978. godine, radeći istovremeno za publikacije poput Il Pinguino, Nemo, Indagini dell’Altroquando, crtajući za eksprimentalno nastrojeni Frigidaire i ugledni, dugovečni mesečnik Linus. Kao najmlađi kontributor u značajnom i inovativnom Frigidaire bio je prvi od svih autora da napusti tradicionalnu crno-belu tehniku i pređe na kolorisan strip. Ove magazinske priče su kasnije objavljivane u kolekcijama Flirt ili Magic Encounter a autor je radio i omote za albume bolonjske grupe Central Unit.
Carpinteri je 1983. godine zajedno sa autorima kao što su Igort, Daniel Brolli, Lorenzo Mattotti, Jerry Kramsky i Marcello Jori osnovao grupu Valvoline u rodnoj Bolonji, a ovaj je kolektiv do kraja osamdesetih pravio stripove za magazin Alter Alter (u okviru „magazina u magazinu“ nazvanog Valvoline Motorcomics). U okviru ove produkcije, sam Carpinteri je radio sopstveni grafički roman Polsi sottili koji je izlazio u ovoj magazinu u nastavcima, da bi 1985. bio sakupljen u kolekciju. Skoro tri decenije kasnije, 2013. godine je isti materijal ponovo objavljen u formi kolekcije i za Ciconino Press. Dnevni list Dolce vita je nastao iz rada Valvoline kolektiva a u njemu je Carpinteri takođe imao svoje radove, no počev od 1986. godine on je uglavnom operisao izvan strip-medija, okrenuvši se televiziji. Najveći deo njegovog rada iz kasnijeg perioda odnosi se na art direkciju i produkciju za televizije poput RAI i TMC, uključujući dizajn elektronske scenografije, dok je sa druge strane dosta radio i kao ilustrator i grafički dizajner za reklamne kampanje brendova kao što su Swatch, Vespa, Fendi ili Piaggio.
Carpinteri je, dakle, svoj ilustratorski i crtački talenat stavio u službu surovih komercijalnih sila, ali u pitanju je vrlo ozbiljan umetnik sa izvrsnim poznavanjem slikarske avangarde ranog dvadesetog veka i stilom koji sažima poglede nekoliko ključnih avangardnih pokreta tog vremena. Da kontekst bude jasan: krajem sedamdesetih godina prošlog veka dve su važne autorske grupe proizvele prevrat u italijanskom stripu, Valvoline i Cannibale/Frigidaire, a Carpinteri je, zapravo učestvovao u radu obe. Za njega vele da je bio najbliži formalizmu i konstruktivizmu od svih autora koji su radili u grupi Valvoline, a generalno su ovi umetnici bili inspirisani post-šezdesetosmaškom energijom ali i studentskim protestima iz 1977. godine koji su se od praktično svih prethodnih razlikovali po svom distanciranju od ne samo svih institucija, već i partija, sindikata pa i organizovanih političkih pokreta bilo kog tipa. Bolonja je bila poprište najžešćih uličnih protesta i sukoba sa policijom, zna se da je tadašnji Ministar unutrašnjih poslova Francesco Cossiga na ulice izveo oklopna vozila optužujući studente i omladinu za vođenje gerilskog rata a tokom dva dana najžešćih borbi se na ulicama i ginulo.
Dakle, stripadžije okupljene oko Valvolinea su bile pokretane ne samo poštovanjem za „klasičnu“ avangardu već i jednom prilično revolucionarnom energijom i ambicijom da simbole i imaginarijum starih avangardnih pokreta oslobode njihovog originalnog ideološkog sadržaja i da ih upotrebe na inovativne načine. Ovo je, svakako, ako ne „ideološki“ a ono „tehnički“ jedan postmoderan pristup umetnosti i kao takav pun je citata, aluzija i referenci.
Aquatlantic je, dakle ne samo Carpinterijev povratak stripu već i jedna izvanredna demonstracija njegovog rada koji sa godinama nije izgubio baš ništa od svoje formalističke discipline, naprotiv. Ovo je rad zrelog autora koji se vraća svojim glavnim interesovanjima i uticajima, ali sa nekoliko decenija iskustva više, kao i očiglednim intelektualnim ali i zanatskim radom uloženim u dalje shvatanje medijuma koje kombinuje i načina na koji se oni mogu integrisati u jednu funkcionalnu celinu.
Aquatlantic nije naročito dugačka priča – album ima tek nešto više od pedeset strana – ali je nabijena „sadržajem“, intenzivnim vizuelnim i simboličkim imaginarijumom koji prosto kidnapuje pogled čitaoca kad god okrene stranu. Naprosto, ovde ne znate kuda prvo da gledate, ne jer je Carpinterijevo pripovedanje nejasno ili neintuitivno – nije – već jer su table pune čudesnih, divlje imaginativnih oblika, predmeta i simbola koji nisu tek tako pobacani u prostor priče već tvore sliku jednog fantastičnog ali interno sasvim doslednog, zavodljivog sveta. Carpinteri ne dekonstruiše tradicionalno stripovsko kadriranje, podelu na pozadinu i prednji plan, ali radi sa tako atraktivnim nivoom detalja i oštrinom kontura, taktilnošću tekstura i intenzitetom osvetljenja da je tempo kojim pogled prelazi preko stranice daleko sporiji nego što je za „običan“ strip standard.
Možda je najmanje zanimljiv element ovog stripa sam zaplet. Aquatlantic je neka vrsta blage, dobroćudne satire i ekološke basne koja kontrastira život u fantastičnoj – ne i fantazmagoričnoj – potopljenoj Atlantidi sa planovima ljudi sa površine da iskoriste resurse podvodnog sveta i postojeće, misle oni, tehnološke i druge kapacitete koji postoje u podvodnoj civilizaciji. Glavni junak, Atlantiđanin Bho, je glumac što pred publikom već izvesno vreme izvodi komičnu monodramu u kojoj on igra karikiranog, satirički prikazanog „čoveka sa površine“, ali ova uloga na neki način i razara njegov privatni život jer Bho oseća da mu svetonazor i način razmišljanja osobe koja živi na kopnu prodiru u najdublje misli i preuzimaju delove njegove ličnosti.
Carpinteri priču vodi na interesantan način, dajući nam efikasne epizode koje prikazuju život ispod mora i strukturu društva u potopljenoj državi, istovremeno ulazeći u psihologiju glavnog junaka, ali i u odnos ljudi ispod mora sa morskim kornjačama koje imaju ulogu mudrih, spiritualnih savetnika savetnika, ali i „magičnih“ zaštitnika ove civilizacije. No, sama radnja i njeno razrešenje su relativno jednostavni i strip ne isplaćuje dramske uloge koje je napravio na naročito interesantne načine.
No, ovo zapravo gotovo ni malo ne smeta jer je sam prikaz Atlantide, Carpinterijev način da spoji art deko, konstruktivističke i formalističke uticaje sa italijanskim futurizmom pa i sovjetskim suprematizmom je onaj „pravi“ sadržaj ovog stripa i garantuje povratak čitaoca ovom albumu mnogo puta nakon što ga prvi put pročita. Sam Carpinteri kaže da je, istorijski, imao praktično nula interesovanja za Atlantidu tokom celog svog života ali da ga je dokumentarni program BBC-ja koji je pokazao mužjake japanskih naduvanih riba* kako svojim trbusima i nosevima u pesku morskog dna prave estetski atraktivne reljefne „slike“, možda da bi privukli ženke, toliko opčinio da je rešio da svoj u tom trenutku neimenovani strip-u-nastajanju smesti u Atlantidu.
*pričamo o vrsti morskih riba koje se naduvavaju, a još ih zovu i četvorozupke, a ne o ženama koje koriste kanabis u rekreativne svrhe, ZABOGA
Inspiracija, zaista, dolazi iz najneočekivanijih smerova, a Aquatlantic je delo zrelog umetnika koji svoje brojne uticaje u ovom radu integriše u funkcionalnu, organsku celinu sa velikim autoritetom. Iako je veliki broj umetničkih stilova što ih Carpinteri ovde citira i omažira prilično oprečan ideji sekvencijalnog pripovedanja, kamoli kreiranju jedne tople, ljudske, emotivne priče, Aquatlantic uspeva da bude funkcionalna i „prirodna“ strip-novela sa konzistentnim i razumljivim narativom. Ovo je tim veći podvig što Carpinteri radosno citira mnoge svoje uzore (među kojima su italijanski futuristički slikari Giacomo Balla i Fortunato Depero, sovjetski kreator suprematizma Kazimir Maljevič, Chiricov mlađi brat i umetnik širokog dijapazona Alberto Savinio…) a na nekim tablama mu gostuju i autori iz grupe Valvoline (Igort, Charles Burns, Lorenzo Mattotti), a opet Aquatlantic ima jedan dosledan, zaokružen, razbarušen ali, kako već rekoh, organski vizuelni identitet.
I taj je identitet opojan. Carpinteri majstorski spaja stripovsko pripovedanje sa monumentalnim konstruktivističkim i futurističkim kompozicijama, jakim ivicama i obojenim, upečatljivim teksturama, radeći perfektnu režiju kroz kadriranje i rezove, ali formatirajući mnoge table pa i pojedinačne panele kao praktično slikarska platna. Da Fantagraphics objavi istu ovu priču ali bez dijaloških balona, ovo bi bilo jednako vredno kupovine, možda i vrednije na ime nedirnutih slika. Istovremeno, fascinira lakoća sa kojom se ovo prati bez obzira na gustinu mnogih kompozicija, pa i na teške, snažne boje koje Carpinteri koristi.
Aquatlantic je naprosto taj neki – maltene idealni – spoj avangarde i popa, visoke umetnosti i populistikog medijuma kao što je strip, napravljen bez straha od kolizije između svetova, naprotiv, sa velikom pozitivnom anticipacijom energije koja će nastati iz ovog sudara. Svako sebi duguje da ga makar prelista.
Napomena: do sada sam prikaze stripova uglavnom završavao davanjem linkova do Comixologyja gde su se ovi stripovi mogli lako i jednostavno kupovati i čitati. Kako je noćas (u trenutku dok ovo pišem) Amazon zvanično apsorbovao Comixology, svi moji stari linkovi postali su neupotrebljivi a trenutni storefront – ali i čitač – koji Amazon koristi za browser verziju onog što se sada smatra Comixologyjem je SKARDENO neupotrebljiv i neuredan. Utoliko, ovde ću ostaviti link za serijal onako kako ga Amazon trenutno prikazuje, a u narednim danima ćemo videti šta ćemo da radimo ubuduće i kako će Bezosova kompanija menjati stvari, nadajmo se na bolje.