Gustavo Duarte je brazilski crtač i scenarista, takoreći kompletan strip-autor koga ste možda zapazili u poslednjih nekoliko godina kako radi crtež za Marvel (na primer Moon Girl and Devil Dinosaur, Inhumans, pa čak malo i Spajdermena) ili DC (Bizarro), ali koji je već pre toga napravio prilično zapažene radove u rodnom Brazilu. Rođen u Sao Paulu 1979. godine i sa diplomom iz grafičkog dizajna sa Državnog univerziteta u Sao Paulu (a koji se nalazi u opštini Bauru), Duarte je prve ilustratorske radove objavljivao još za vreme studija radeći za dnevnu novinu Diário de Bauru. Dalji ilustratorski rad obuhvatio je novine poput Lance! i Folha de S. Paulo, ali je u međuvremenu avanzovao pa i radio ilustracije za međunarodno poznate publikacije kao što su Forbes, Le Monde Diplomatique i Playboy. Od 2009. godine počeo je da objavljuje i autorske stripove u formi grafičkih romana i već prvi, nezavisno objavljeni Có! Dobio je uglednu nagradu HQMIX koju dodeljuje Brazilsko udruženje strip autora. Duarte je nastavio sa autorskim radovima i do 2013. godine naređao nisku od pet albuma i čak osam nagrada dodeljenih od strane istog udruženja.
U 2014. godini mu je američki Dark Horse objavio kolekciju Monsters and Other Stories, a koju sam ja upravo pročitao i povod je za današnji osvrt na Duarteov rad. Ova je kolekcija 2012. godine prvo urađena na Portugalskom, za brazilsko, jelte, tržište u izdanju izdavača Quadrinhos Na Cia i vrlo je lepo što je Dark Horse uradio kvalitetnu ediciju za nas plebejce koji jedva da nabadamo Engleski pored svog maternjeg jezika.
No, da budemo fer, iako je ovo vrlo lepo izdanje sa izvrsnim prezentiranjem Duarteovog upečatljivog crtačkog stila, Dark Horse nije morao baš MNOGO da se ubija oko lokalizacije za Englesko govorno područje uzimajući u obzir da je glavna karakteristika ovih stripova da su oni bez teksta, odnosno „nemi“, bez dijaloga. U svom predgovoru za američko izdanje kolekcije slavni Sergio Aragones meditira o tome kako je njemu lično pantomima još otada je kao dječarac počeo da crta prve stripove bila fascinacija a to je povezao sa činjenicom da je većina crtanih filmova koje je tada gledao i koji su na njega uticali bila bez dijaloga. Kasnije je, veli bio pod uticajem karikaturista i strip-autora kao što su Roger Tetsu, Chaval (aka Yvan Francis Le Louarn), Albert Dubout, Mose (aka Moïse Depond) itd. itd. itd. a koji su svi dobrim delom radili u medijumu „neme“ karikature i stripa, bez teksta i dijaloga, a onda podseća i na nemi film kao i na tradiciju narativa u slikama bez teksta koji su publikovani u Evropi i SAD pre stotinak godina i bili popularni, što, da bude jasno, sve služi da Duarteov rad smesti u jednu živu i dugovečnu tradiciju.
A što je fer. Strip kao umetnički medijum se danas prevashodno shvata kao spoj slike i reči iako to ni slučajno, ni po definiciji nije tačno. Strip je pre svega grafička, sekvencijalna naracija i kao takav on može sadržati reči ali to nije, što se kaže, uvjet. Akcenat na važnosti scenarista (i autora dijaloga) kao „glavnih autora“ u pogotovo američkom stripu je zapravo prilično recentna stvar i svakako dolazi nauštrb prepoznavanja koliko su crtači i njihov kapacitet za vizuelno pripovedanje ne samo značajni nego bukvalno esencijalni za medijum kako bi on bio samosvojan a ne puki frankenštajnovski spoj, recimo, literature i slikarstva.
Otud su priče koje nam Duarte pruža u Monster and Other Stories tako upečatljive jer one pripovedaju povremeno i dosta komplikovane narative, a svakako narative prepune bizarnih fantastičnih koncepata, bez pomoći dijaloga i to rade, pa, veoma elegantno.
Duarte je za ovu kolekciju priredio četiri svoje priče, počinjući od Có!, a što je, pretpostavljam, onomatopeja kojom se u brazilskoj verziji Portugalskog jezika obeležava glasanje kokošaka. Kokoške su svakako prominentne u ovoj prvoj priči a koja se tiče gojaznog, relaksiranog farmera iz provincije koji provodi mirno veče ispred televizora, ljušteći rakijicu kada bez najave, kamoli objave rata, jelte, on zajedno sa nekoliko svojih domaćih svinja postane žrtva kidnapovanja od strane vanzemaljaca.
Or does he? Duarteov strip se veoma brzo od konspiratološkog narativa pretvori u nadrealističku ekstravagancu, gde se kidnapovanje koristi samo kao preduslov za transformaciju glavnog lika ali i njegovog domaćeg okruženja u nešto bizarno, košmarno ali istovremeno prilično smešno.
Iako bi tehnički moglo da se kaže da ima izvesne kafkijanske dimenzije u onome što se dešava glavnom junaku ove priče, istina je i da je Duarteova energija nestašnija, mračno humoristična i da svinje i kokoške koje se ovde pojavljuju plene svojom ekspresivnošću, a da strip osvaja logikom apsurda (i sna), na primer sa scenom u kojoj protagonist, očajan, pokušava da neshvatljivu situaciju u kojoj se zatekao reši nasiljem, samo da bi se ispostavilo kako verna dvocevka sada umesto sačme ispaljuje – kokošija jaja.
Skretanje stripa u smeru telesnog horora zapravo najavljuje interesovanja koja će autor pokazati i u kasnijim radovima i mada Có! ima hepi end, ovo se ne može reći za narednu priču u kolekciji.
Birds je superiorno napeta epizoda nadrealistički intoniranog horora u kome se visceralnost razrešenja zapravo samo nadovezuje na atmosferu jeze i jedne egzistencijalne, sumorne neizbežnosti mračne sudbine. Titularne ptice u ovom stripu su dva službenika koji na neobjašnjiv način dolaze oči u oči sa smrću i postaju svesni bizarnih načina na koje će se njihovi životi završiti. Vrlo kinetički, akcioni beg kojim protagonisti pokušavaju da izbegnu svoju sudbinu okončava se u izvrsno kadriranim, upečatljivim scenama grafičkog nasilja koje asociraju na neke klasične horor filmove (pre svega The Omen Richarda Donnera) i mada poslednja scena odiše mračnim humorom, ovaj strip uspeva da ostavi osećaj nelagode u čitaocu.
Velikim delom jer Duarte crta tako čisto, tako LEPO, sa perfektnim radom tušem, bez previše senčenja i „buke“ na crtežima. Njegovi likovi su tako upečatljivi jer su u pitanju snažno formirane figure i ekstremno ekspresivna lica a sve to urađeno sa minimalno potrebnim brojem sigurno povučenih, snažnih linija, dok su pozadine takođe urađene tako da „negativni prostor“ i bela boja odrađuju najveći deo posla koji uokviruju perfektno postavljene linije.
Ovaj je kvalitet pogotovo upečatljiv u poslednjoj, naslovnoj priči, Monsters, a koja se bavi invazijom klasičnih „filmskih“ čudovišta na grad na obali okeana. Duarte ovde puca iz svih oružja pokazujući talenat za filmsko kadriranje i perfektno korišećenje ekstremnih razlika u dimenzijama između gigantskih guštera ili oktopoda i ljudi koji su u odnosu na njih veličine maltene mrava. Takođe, Monsters je i najviše akciji naklonjen narativ sa scenama urbane destrukcije i odvažnog protivnapada na čudovišta što ga izvodi lokalni ostareli barmen koji u biblioteci ima knjige Hulija Kortasara i Alistera Kroulija.
Duarte je i inače sklon da scene „montira“ koristeći filmski radije nego klasičan stripovski pristup, razlažući često dinamične momente akcije ili samo iznenađenja likova na nekoliko panela. U skladu sa svojim odabranim „nemim“ pristupom, Duarte ne koristi ni zvučne efekte pa su scene u kojima se „čuju“ eksplozije, lomljava ili krici uplašenih građana tim efektnije što sve ovo dolazi do čitaoca samo posredstvom crteža.
Duarteovi autorski stirpovi su milina za čitanje, pogotovo sa zaista odličnom produkcijom Dark Horsea što je njegove uredne radove tušem sa samo plavim toniranjem prikazala u idealnom svetlu. Priče su intrigantne i mada možda nemaju nekakvu simboličku višeslojnost koja bi ih svrstala rame uz rame sa pomenutim Kortasarom (mada Birds prilazi blizu ovom idealu), njihovo poigravanje sa žanrovskim i popkulturnim tropima je dopaljivo a pripovedanje upečatljivo i memorabilno. Ja sam uživao a uživati možete i sami, potraživši ovu kolekciju na Amazonu.
