Zadovoljstvo je i, kako se to kaže, privilegija, u 2022. godini čitati nove superherojske stirpove J.M. DeMatteisa. DeMatteis spada u prestižnu generaciju strip-scenarista koji su medijum superherojske fikcije prirodno spajali sa drugim pop-kulturnim pojavama; u njegovom slučaju je „penzionisani“ muzički kritičar (nakon objavlivanja negativne kritike aktuelnog albuma Grateful Dead u Rolling Stoneu) postao jedan od najvažnijih scenarista Spajdermena u osamdesetim godinama prošlog veka i lepo je da ga ponovo čitamo u Marvelu u ovoj godini.
No, danas zapravo pišemo o DC-jevom miniserijalu Justice League Infinity, sedmodelnoj priči koja je izlazila od leta prošle godine, do Januara ove i koja predstavlja direktni nastavak popularne animirane serije Justice League Unlimited.
Vama to sve ne deluje kao big deal, ali za američku pibliku crtani filmovi o superherojima su poodavno postali jedan od najvažnijih vektora pridobijanja mlađe publike pa su krajem prošlog i početkom ovog veka crtani filmovi o Batmanu i o Justice League bili veoma uticajni u pogledu dosezanja nove publike, ali i generalnog širenja brenda. Ne samo da najpopularniji među ovim crtanim filmovima imaju i povratni uticaj na stripove (Harley Quinn je, recimo, kao lik, prvo nastala u pomenutoj crtanoj seriji o Betmenu – Batman: The Animated Series – pa tek kasnije preseljena u stripove), već su DC i Warner kreirali i čitav paralelni biznis kreiranja celovečernjih animiranih filmova od kojih su najpoznatiji oni rađeni po ključnim epizodama iz Betmenove istorije, te bioskopski spinof animirane serije Teen Titans Go!
Warner je još sedamdesetih imao uspešnu animiranu seriju u formi Hanna-Barberinog programa Super Friends, koja je, uprkos za ovu produkciju uobičajeno niskim standardima animacije i odsustvu direktnog imenovanja Justice League u nazivu, bila popularna, izgurala čak devet sezona i tokom osamdesetih i devedesetih godina besomučnim repriziranjem u Subotnjim blokovima u umovima mnogih mladih Amerikanaca utemeljila „prave“ karakterizacije Supermena, Betmena i ostalih članova Lige pravde.
Utoliko, u ovom veku su DC i Warner prvo imali trogodišnju seriju Justice League koja je zatim promenila ime u Justice League Unlimited, trajući sve do 2006. godine i osvajajući vrlo solidnu popularnost i dobre kritike. Producenti su bili Bruce Timm, Dwayne McDuffie i, notabilno, James Tucker, likovima su glasove pozajmili ključni glasovni glumci DC-jevih TV produkcija (Kevin Conroy kao Betmen, George Newbern kao Supermen, Clancy Brown kao Lex Luthor, Michael Ironside kao Darkseid, naravno Mark Hamill kao Joker) a među scenaristima koji su radili neke od epizoda bio je i J.M. DeMatteis.
Deluje i malo zakasnelo da se seriji koja se završila 2006. godine deceniju i po kasnije pravi nastavak, i to u stripu, ali pretpostavljam da u DC-ju znaju šta rade i da je i ovde bila u pitanju sasvim racionalno iskalkulisana ambicija da se ljudima koji su 2006. godine imali, recimo desetak godina, sada kada su dvadesetpetogodišnjaci naplati nostalgija i tako se, uz mnogo manje produkcionih ulaganja požanje još prinosa od setve sa početka stoleća.
No, ovo ne mislim na neki negativan način. Justice League Infinity pored toga što nastavlja da nosi baklju DC Animated Universe univerzuma a koji su Bruce Timm i Paul Dini kreirali sa gore pomenutom Batman: The Animated Series, i koji je tokom decenija potvrdio svoju popularnost ali i „validnost“ u odnosu na mnoge druge DC-jeve univerzume, takođe i svojim tretmanom multiverzuma i igranjem na kartu različitih verzija istih likova, njihove jukstapozicije i tenzija koje nastaju u njihovom sučeljavanju lepo uklapa u aktuelni trenutak u DC stripovima, sa svim njihovim opsesijama omniverzumom i korišćenjem reči „infinity“ gde god se ona može napisati.
Strip su, kad smo već kod pisanja, napisali zajednički producent serije James Tucker i J.M. DeMatteis, a nacrtao ga je Ethen Beavers, koji je još polovinom prve decenije ovog veka radio na stripu po seriji Justice League Unlimited. Drugim rečima, ovo nije puki cash-in i davanje tezge bilo kom crtaču ili scenaristi koji je u tom trenutku slobodan. DC je za ovu priliku zaista angažovao najbolje ljude koji vrlo dobro poznaju univerzum i likove sa kojima rade i imali su značajne uloge u njihovoj prošlosti.
Zaplet ovog stripa je možda i iznenađujuće kompleksan i bavi se multiverzalnom krizom za koju, ovako subjektivno, mogu da kažem da mi je bila zanimljivija nego poslednjih par multiverzalnih kriza u „standardnom“ DC-ju. U centru ove krize je Amazo, android* obdaren ogromnom inteligencijom i kapacitetom da evoluira a koji se na samom početku zatiče usred egzistencijalne zapitanosti. Amazo je svestan svoje artificijalne prirode ali i sposobnosti da se maltene neograničeno usavršava i njega – prirodno – more pitanja o sopstvenoj svrsi, o tome zašto postoji i kuda treba da ide. Metaforički prikaz „mesta“ na kome se Amazo nalazi dok traži odgovor na svoja pitanja u secištu različituih univerzuma rešen je veoma elegantno i u značenjskom i u vizuelnom smislu.
*koji je, zajedno sa Brainacom poslužio kao, khm, „inspiracija“ za Marvelovog Ultrona
Priča se dalje pomera prema jednom bivšem članu Lige pravde koji je rešio da napusti superherojski posao i inkongito živi na zabačenom mestu na kraju sveta, trudeći se da bude sasvim izvan globanih kriza koje će nadalje rešavati njegove bivše kolege. Strip kreira relativno neuobičajen ali iznenađujuće moderan način da se prikažu raskid ovog lika sa svojom herojskom prošlošću, njegova melanholija, samoća, ali i energija sa kojom gradi novi identitet što mu omogućava „normalne“, ljudske, svakodnevne odnose sa drugima.
Zaplet dalje odlazi u pravcu glavnog štaba Lige pravde gde superherojske kolege proslavljaju Flashov rođendan i, kako to već mora biti, tu kreće pičvajz u koji su pored Amazoa upleteni i mračni bogovi sa Apokolipsa. U opštoj tuči koja nastaje trijumfuju, naravno, naši, ali kriza ne samo da se nije završila nego tek počinje kada, kasnije te večeri, Supermena, koji sa svojom suprugom Lois deli čašu vina, u nekakvom interdimenzionom bljesku odjednom zamenjuje Overman, suprematistički pandan Supermenu sa Zemlje u paralelnom univerzumu na kojoj je nacizam pobedio.
Strukturalno, ovo je, kako rekoh, dosta kompleksna priča koja se bavi popriličnim brojem likova i odvaja zasebne epizode da isprati njihove priče u paralelnim univerzumima. Supermen je premešten u univerzum nacizma, dakle, na Zemlju kojom vlada Vandal Savage što je 25.000 godina planirao da kreira fašističku distopiju a suprotstavlja mu se pokret otpora u kome su likovi što su na „našoj“ Zemlji tradicionalno Supermenovi neprijatelji (Metallo, Doomsday…). Naš Supermen se, prirodno, stavlja na raspolaganje borcima protiv fašizma, a kod kuće Lois Lane nalazi način da savlada razjarenog Overmana za koga se saznaje da, iako predstavlja udarnu pesnicu Savageovog režima, zapravo žudi da bude sopstveni gospodar – i tegli za sobom neke nezalečene traume iz mlađih dana.
Psihološki rad scenarista i crtača je ovde (ne)iznenađujuće suptilan i mada Overman svakako ostaje negativac, pa i čudovište, on je čudovište koje čitalac razume, a način na koji ga Liga pravde zaustavlja ima, zapravo, vrlo opipljivu simboličku pa i psihološku cenu.
Druga notabilna grana priče dešava se u univerzumu koji je gotovo ispražnjen od života jer je u njemu Darkseid uspešno razvio svoju „protivživotnu jednačinu“ i – ostao sam da lamentira nad životom koji je mogao da ima a žrtvovao ga je na oltaru glupe muške ambicije. Kontrastiran sa Wonder Woman koja se ovde zatiče nespremna, Darkseid je još jedno čudovište koje čitalac uspeva da shvati, pa i da razvije, zajedno sa protagonistkinjom, empatiju za njega, posebno u finalu ovog podzapleta gde kosmički tiranin demonstrira ne samo kajanje već i nepatvorenu vrlinu.
Strip ima još nekoliko podzapleta, uključujući sa afroameričkim Supermenom iz još jednog paralelnog univerzuma, ali scenaristi ne samo da uspevaju da ih majstorski povežu u jednu konzistentnu priču u kojoj je jasno i ko šta radi i zašto i koje su čije motivacije – a što je teže nego što na prvi pogled deluje kada morate da žonglirate sa po nekoliko verzija istih likova – već i postižu vrlo dobre karakterizacije likova.
Naravno, intuitivno je pomisliti da su crtanofilmovske karakterizacije jednostavnije, „ravnije“ od onog što u proseku čitamo u stripovima koji su namenjeni starijoj publici i, tehnički ovo jeste tačno za ovaj strip, ali dvojica scenarista i crtač uspevaju da nam podare nijansirane likove koji su nosioci onih „glavnih“ karakteristika (Supermen je optimističan i pun nade, Betmen je ćutljiv, opsednut planiranjem i nikada ne otkriva sve karte, Wonder Woman je plemenita, istinoljubiva i strastveni borac za pravdu…) ali da istovremeno imaju i prostora da pokažu druge svoje aspekte. Betmen koji sumnja u sebe, Green Lantern koji u sebi pronalazi ostatke neumrle ljubavi prema bivšoj devojci u najtežem mogućem trenutku, Wonder Woman koja oseća istinsku krivicu – sve su ovo lepi prelivi u karakterizaciji koji produbljuju ovaj strip i uspevaju da nam prodaju i konfliktnog Amazoa što sedi u središtu njegovog zapleta.
Pomaže, naravno, što DeMatteis i Tucker pišu u jednom „povišenom“, dobro odmereno melodramatičnom tonu koji je primeren toj operetskoj snazi zapleta, a dopušta refleksije i kontemplacije na strani protagonista koje bi u „savremenom“ stripu bile smatrane za isuviše teatralne. No, ja sam ipak odrastao na stripovima rađenim u poznim šezdesetim i ranim sedamdesetim godinama pa mi je ovaj ton i najprirodniji za superheroje koji, suočeni sa ogromnim izazovima svi u sebi pronalaze pesnika i filozofa. Možda ovo ne bi funkcionisalo da je strip pisao neko drugi ali DeMatteis i Tucker ispisuju zaista lep tekst i uspevaju da uravnoteže i dramu i humor i patetiku i filozofiju a da to sve ne deluje staromodno.
Naravno, Beaversov „crtanofilmovski“ stil crtanja nije nužan uslov da ovakav tekst „proradi“. Na kraju krajeva, stari superherojski stripovi iz sedamdesetih su koristili mnogo realisitčniji prikaz – videti pod Ross Andru, Neal Adams itd. – ali danas je, čini mi se, prirodno da se uz ovakav ton teksta očekuje stilizovaniji, deci bliži crtež. Beavers je izvrstan prirpovedač koji ne samo da uspeva da, rekosmo već, dosta komplikovan scenario koji mesto radnje premešta između različitih univerzuma, prenese imporesivno i bez ikakve konfuzije u dinamične, snažne table, već je i njegov rad na karakterizaciji likova prvoklasan. Kolorist Nick Filardi, naravno, stripu daje jake, vibrantne tonove boje, pazeći da različite lokalitete obdari jasnim kolornim identitetima, a leterer Tom Napolitano ima pune ruke posla sa gomilama različitih glasova koje moramo da čujemo.
Justice League Infinity ima spektakularno finale sa „krajem“ multiverzuma koji bi, ako ćemo biti pošteni, trebalo da stoji na svakoj top 5 listi „krajeva multiverzuma“ u DC-jevim radovima. U ovom finalu sve dolazi do svog vrhunca, i karakteri likova, i filozofske teme, i crtež, pa i humor i kada na kraju ispustite vazduh i počnete da se smejete od olakšanja, shvatate da nam svima fali malo više ovako spretno napravljenih, kvalitetno vođenih superherojskih stripova. Amazonova stranica je na ovom mestu.
