Trebalo mi je malo više vremena da se dohvatim čitanja, ali kada sam sa čitanjem završio, Dark Horseov miniserijal The True Lives of the Fabulous Killjoys: National Anthem me je skoro pa doslovno oborio s nogu svojom energijom, svojim intenzitetom i svojim prkosnim, vrlo pankerskim odbijanjem da ima smisla za ikoga sem za određenu grupu u populaciji omeđenu uzrastom, muzičkim ukusom i svetonazorom oblikovanim popkulturnim artefaktima konzumiranim u najosetljivijem momentu razvoja jedinke. Da li, dakle, treba ovo da čitate, iako možda po ukusu ili godinama ne spadate u ciljnu grupu? Pa, svakako da treba. The True Lives of the Fabulous Killjoys: National Anthem je jedan od onih stripova koji mogu da vas fasciniraju i istovremeno snažno isfrustriraju, ali mislim da je fascinantnost ovog rada snažnija od potencijalne frustracije.
A ovo pričam donekle i na osnovu ličnog iskustva, naime The True Lives of the Fabulous Killjoys: National Anthem je nastavak miniserijala The True Lives of the Fabulous Killjoys iz 2014. godine koji su napisali Gerrad Way i Shaun Simon, a nacrtala Beckie Cloonan i činjenica da se National Anthem završio negde prošlog proleća i da je meni bilo potrebno nepunih godinu dana da se nateram da ga pročitam prilično svedoči o tome koliko me je originalni serijal frustrirao. Ali i, da ne bude zabune, fascinirao.
Gerard Way je jedan od onih autora koji su uvek fascinantni čak i kada frustriraju. To jest, u medijumu stripa. Njegov bend, My Chemical Romance mi nikada nije značio bogznašta u životu – mada sam svakako bio periodično izlagan njihovoj muzici na ime činjenice da ih moja žena prilično voli – ali Gerard svoje stvaralaštvo ne deli tako precizno između medijuma pa je fer reći da je za neke od njegovih projekata ideja i koncepcija prešla granice i ovaplotila se u različitim formama i medijumima. The True Lives of the Fabulous Killjoys je ogledni primer jer je ovo svet i priča što su nastajali i rasli kroz pesme, albume (konkretno Danger Days) i videospotove pre nego što su se razbaškarili u stripu kojije Dark Horse izdao, rekosmo, 2014. godine.
No, do tog trenutka Way je već imao i karijeru i reputaciju u svetu američkog stripa. Za razliku od drugih „selebritija“ koji su u slično vreme ušli u strip i u suštini samo potpisali radove koje su pisali drugi ljudi (Nicholas Cage, Samuel L. Jackson, nešto kasnije i Keanu Reeves), Way je ne samo „stvarno“ napisao stripove koje mu je Dark Horse izdavao već je i kroz njih demonstrirao duboko razumevanje medijuma, moćnu kreativnu viziju i maštovitost te jednu kurčevitu, odvažnu ambiciju da se poigrava simbolima i slikama bez mnogo brige da li će to ugroziti komercijalni potencijal njegovih radova.
Ta se kurčevitost apsolutno isplatila. The Umbrella Academy ne samo da je bio ozbiljan hit za Wayja i Dark Horse (ne najmanje na ime toga da je crtač bio izvanredni Brazilac Gabriel Ba) već je posle nekoliko godina transformisan i u jednu od uspešnijih Netflixovih serija čija treća sezona treba da krene u toku ove godine. Way je u međuvremenu dobio i odličan ugovor sa DC-jem, gde je jedno vreme kao urednik radio sjajne stvari za kakve zanemoćali Vertigo više nije imao snage, a i napisao je jedan od najboljih Doom Patrol serijala u istoriji (i nije puka koincidencija da su DC pa HBO par sezona kasnije i Doom Patrol transformisali u televizijski program), praveći prvi pravi „nastavak“ onoga što je sa ovim stripom početkom devedesetih radio* Grant Morrison.
*tj. radili, da budemo politički korektni
Way i Morrison su, ne sumnjajte u to, jedan drugog prepoznali kao srodne duše i Morrison je dao blagoslov za Amerikančev rad i, ja se, evo već par godina pripremam da nešto napišem o Wayjevom stripu, a uvek nešto drugo uleti kao prioritetnije.
I možda bi se i sam Way složio da su The True Lives of the Fabulous Killjoys prioritetniji jer je ovo najličniji strip koji sam ja iz njegovog pera ikada pročitao. Osmišljen i napisan u tandemu sa bliskim prijateljem Shaunom Simonom, kome je prvi Killjoys bilo i vatreno krštenje u svetu stripa, prvi je serijal bio kaleidoskopski šarena moderna, distopična fantazija ali i fantazmagorija o grupi (superherojskih?) prijatelja koji za sebe tvrde da su naslednici pravih Killjoysa, superherojsko-terorističke grupe koja je izginula pre nekoliko godina boreći se protiv opresivnog, totalitarnog sistema što zarad mira u kući potpuno briše ikakvu stvarnu dinamiku iz ljudskih života. Nacrtan od strane fantastične Beckie Cloonan, ovo je bio i strip koji me je prilično nervirao dok sam ga čitao, gradeći u meni novo poštovanje za Wayja, ali po cenu solidne frustracije hipsterskim tonom i jezikom.
Jer, znate ono kad radijski didžejevi pričaju izveštačenim glasom i 80% teksta koji izgovaraju su interne reference, igre reči koje razumeju samo oni i njihova publika do mere da nekom sa strane to sve deluje kao maltene nasumična buka? Pa, The True Lives of the Fabulous Killjoys, originalni serijal, je maltene bukvalno TO, sa sve radijskim didžejem koji priča preko velikog broja panela u stripu u sasvim nerazaznatljivim frazama i internim referencama.
Sad ja sam verovatno i pogrešna generacija i nemam istu intelektualni istoriju kao Way i Simon, ali svakako je nešto i do samog odabira kreativnog postupka koji je, pa, recimo postmoderan do granice samopovređivanja. Way i Simon su, na kraju krajeva, prvo osmislili zanimljivu priču o ljudima koji počinju da se prisećaju svoje mladosti a što deluje potpuno neverovatno i fantastično u odnosu na kolotečinu u kojoj sad žive, ispunjenu uzbuđenjem, buntom, borbom protiv nepravičnog establišmenta i svim zamislivim tropima post-cyberpunk naučne fantastike, a zatim odlučili da svoj strip smeste u budućnost TE priče, sa likovima koji su, pa, maltene kosplejeri što imitiraju njene junake. Ogromna količina žargona svakako nije mnogo pomogla da se čitalac koji se u startu osećao kao da je ušetao u treću sezonu televizijske serije snađe u priči punoj (urbano)mitskih referenci, neobjašnjivih mističko-tehnoloških koncepata i likova koji se svi ponašaju kao rok zvezde iako nije jasno imaju li uopšte nekakav svoj karakter.
No, The True Lives of the Fabulous Killjoys je imao nepobitnu energiju i fantastičan crtež Beckie Cloonan sa kolorima Dana Jacksona, pa je i pored činjenice da je na kraju to bio strip u kome su samo Way i Simon mogli zaista da razumeju o čemu se radi, bio u pitanju upečatljiv projekat. Oslabljen tim jakim oslanjanjem na internu referentnost i kodirani jezik, te buntom koji je na kraju delovao vrlo generalno i nejasno usmeren, ali upečatljiv.
Žestoko sam se iznenadio da je prošlo sedam godina dok nije urađen nastavak, ali i time koliko je sedam godina doprinelo sazrevanju autora. The True Lives of the Fabulous Killjoys: National Anthem je izgubio Beckie Cloonan i Dana Jacksona (zamenili su ih Leonardo Romero i Jordie Bellaire), ali je dobio na elegantnosti pripovedanja i uspeo da, bez gubljenja anarhične, buntovne energije koja je krasila original, posloži priču urednije, doslednije, šaljući poruku na mnogo – barem za moj šantavi intelekt – efikasniji način.
Ovo je, naravno, strip koji je, realno, morao da nastane u Americi (iako je crtač Brazilac) i čitav koncept tinejdžerskog bunta protiv establišmenta i lažnih autoriteta je umotan u vrlo prepoznatljivo američku oblandu bubblegum panka. Onako kako su My Chemical Romance bend sa korenima u panku, tako je i The True Lives of the Fabulous Killjoys: National Anthem strip sa korenima u panku ali nadgradnjom koja podrazumeva mnoge druge važne američke simbole pobune i slobode – zračne pištolje, automobile, autoputeve, superherojske maske, modu i stil koji podrazumevaju napadan glamur (tamo gde je britanski pank baštinio prljavštinu i raspadanje) – i manifestno zaricanje koje i sami vidimo u finalu stripa: hajde da nikada ne odrastemo, nikada ne pronađemo posao, nikada ne usporimo, da zauvek ostanemo ovakvi kakvi smo.
Way i Simon, pogotovo u ovom nastavku uspevaju da ovoj mantri daju jedan vrlo ozbiljan, vrlo uverljiv ton, da je pretvore u ubedljiv bojni poklič protiv establišmenta koji je izgrađen na lažima i sili, ali i protiv konformističkog, konzumerističkog životnog stila sa kojim se izjednačava odrastanje i sazrevanje. I prvi The True Lives of the Fabulous Killjoys je bio priča o grupi tinejdžera koji odbijaju da odrastu – pa šta im bog da – ali je imao isuviše slojeva refleksije i likova ironično odmaknutih od centralnih motiva da bi zaista potentno preneo ovu poruku, barem tako jednostavnim ljudima kao što sam ja. No, The True Lives of the Fabulous Killjoys: National Anthem uspeva da stvari složi praktično idealno tako da čitalac istovremeno vidi i svu zaludnost ove vrste bunta, ali i da iz sveg srca veruje u njegovu plemenitost i važnost.
Svakako, pomaže što su Way i Simon ovde, umesto da sami sebi podmeću nogu kao u prvom stripu, jednostavno otišli na izvor i uzeli originalni zaplet Killjoysa, koji smo u prvom stripu bukvalno saznali samo putem kritpičnih referenci razbacanih kroz njegove epizode*, i ovde ga ispričali u maniru koji istovremeno donosi jednu doslednu, jasnu priču o likovima kojima, uprkos svim njihovim gardovima i artificijelnim personama što su ih izgradili, verujemo i sa njima saosećamo, a da i dalje ima tu energiju moćne pank distorzije (zapravo fuzza), anarhične akcije koja ne misli dovoljno daleko u budućnost ali ima srca i hrabrosti da poruši barijere koje je sprečavaju da tu budućnost dotakne.
*i, da budem fer, verovatno referenci na stavri koje su detaljnije objašnjene na albumu Danger Days i pripadajućim video-spotovima
Da kažem to drugačije, The True Lives of the Fabulous Killjoys: National Anthem je urednija, ali ne tek didaktička priča o ispraznostima konzumerizma i svetu u kome je sreća fikcija nastala u think tankovima plaćenim od strane velikih korporacija, ona je i on-the-road narativ u kome se, jelte, „bend ponovo okuplja“ osim što je „bend“ ovde grupa ljudi sa natprirodnim moćima koja se silom oružja, mišića i čistog, veponizovanog besa, zaleće da sruši sistem što državno-korporativnom sinergijom gradi društvo u kome je zaboravljanje loših stvari komercijalan, dobro prihodujući biznis.
The True Lives of the Fabulous Killjoys: National Anthem svakako ima mnoge presedane, od Carpenterovog They Live, pa do, ako ćemo da se držimo stripova (i Granta Morrisona), Vertigovog Seaguy, i mada i jedni i drugi dobijaju jasne reference u ovom narativu, ključni element ovog stripa, njegov osnovni ton dolazi upravo od Wayja i Simona, spajajući sve ono najvažnije iz njihovih života: pank rok kao ultimativni estetski iskaz, superherojske stripove kao ultimativni eskapizam koji istovremeno podučava nepokolebljivosti u etici, destruktivnost i autodestruktivnost kao jedine načine da se borite protiv neprijatelja koji je, jelte, SISTEM. Ovo je strip u kome nema stvarne pobede – iako dobijamo hepi end na kraju – jer niko ne može da ne odraste a da i dalje živi, ali u kome je PUT kojim Killjoysi idu do svog kraja važniji od samog kraja. Ili da kažem drugačije, ovo je strip u kome su Ramones izdignuti na nivo svetinje i u kome čitalac – barem onaj sa nekakvom istorijom pank roka u svom odrastanju – zaista razume i veruje zašto je legitimno krenuti u sveti rat kada vam establišment dirne u Ramonse.
Tako je The True Lives of the Fabulous Killjoys: National Anthem ponovo nizanje referenci koje su i dalje interno važne (čak ključne) za Simona i Wayja, ali na način koji sada širi krug čitalaca pušta da „uđu“ u narativ, da povežu njegove niti zapleta, prepoznaju emocije likova i sažive se sa njegovom fantazmagoričnom podvojenom realnošću koju kao da su zajednički mesili Grant Morrison i Philip K. Dick.
No, scenaristi su ovde pokazali koliko su sazreli u međuvremenu, ali izbor Leonarda Romera za crtača je bio možda presudan potez da se ovaj strip lansira u sasvim novu orbitu. Rekoh već, Cloonanova je izvrsna crtačica i mislim da je u prvom stripu bila fenomenalna, ali Romero je… Romero je postigao takvu sinergiju između bubblegum punk estetike i jednog dubinskog sondiranja istorije američkog stripa da se u krajnjem produktu dobije vizuelno neverovatno moćan, referencama nabijen, a istovremeno prirpovedno čist i jasan narativ da sam ja i dalje malo šokiran.
Romero jeste do sada radio i za Marvel i za DC i za Lion Forge i za Titan Comics, ali sa ovim stripom je sebi ispisao jedan fascinantan bulet point u biografiji. The True Lives of the Fabulous Killjoys: National Anthem je kao da ste nekakvim nesvetim spojem kvantne fizike i crne magije povezali u okviru jednog projekta sve, od Miltona Caniffa, preko Jacka Kirbyja, Alexa Thotha, do braće Hernandez i ključnih pank-radova Raymonda Pettibona. Romeru je svaka druga tabla spremna da bude poster što će se kačiti na zid, ali mu je istovremeno i pripovedanje neshvatljivo jasno, a što je, u stripu koji je bukvalno zasnovan na ideji dve paralelne realnosti koje su u koliziji, podvig ogromnih razmera. Naravno, Jordie Bellaire na koloru igra svoju igru, dajući stripu istovremeno futuristički look, ali i namerno na nekim mestima proizvodeći efekte nedovoljno poravnatih ploča u štampariji zbog čega su boje pomerene izvan kontura, podsećajući čitaoca na stare, jeftine stripove koje je nekada čitao. Leterer Nate Piekos je meni nepoznat ali njegov dizajn je siguran, sa pomalo i drskim korišćenjem standardnih fontova za natpise u svetu stripa čime se pojačava taj utisak artificijelne, korporativno usmeravane realnosti.
Sve u svemu, The True Lives of the Fabulous Killjoys: National Anthem je u najmanju ruku fascinantan strip. Meni je, ovako opreznom nakon prvog stripa, bio i pravo otkrovenje sa narativom koji idealno spaja haos simbolizma i pobune sa doslednim, uverljivim pripovedanjem i likovima koji ovo prilikom imaju dubinu, te sa vizuelnom komponentom koja je prosto izvanredna. Hoću reći, ko god da ste i šta god mislili o My Chemical Romance i Ramonesima, dugujete sebi makar da probate da ovo čitate. Amazon ga prodaje ovde.
