Justice League Incarnate, nedavno završeni DC-jev miniserijal iz pet delova je središnji deo trilogije koju piše Joshua Williamson a koja se bavi multiverzalnim temama i postavlja (svoju verziju) Justice League u presek svetova što obuhvataju i imaginarne, fiktivne realnosti. Sad, pametnjakovići među nama će ukazati da već to da je u pitanju strip znači da u startu imamo posla sa fiktivnim realnostima, ali Williamson i njegov scenaristički partner na ovom projektu, Dennis Culver prave solidan napor da u svoju po efektima na DC-jeve propertije zaista ambicioznu priču oplemene i metafikcionalnom energijom gde će se podsetiti da „izmišljene“ stvari i koncepti mogu imati jednakog pa i jačeg uticaja na „stvarnost“ od onih koje su opipljive i „prave“.
Ovo je još jedan moj susret sa Williamsonom koga naravno ne možete izbeći ako danas čitate DC-jeve stripove. Propulzivni scenarista se tokom proteklih nekoliko godina nametnuo kao čovek sa idejama i potrebnim spisateljskim kvalitetima da ih realizuje pa je i trenutno jedan od glavnih arhitekti aktuelnog DC-jevog kontinuiteta. Dok su se Snyder i King sklonili u stranu, Tynion IV rešio da okuša sreću sa Substackom a Bendisu, valjda, urednici više ne dižu telefon kad ih zove, Williamson sa očiglednim entuzijazmom, glavačke uleće u prostor koji je Snyder ostavio posle Dark Nights: Death Metal i razgrće još uvek svež koncept omniverzuma da se poigra sa različitim verzijama različitih likova, kreira neke sopstvene, ali i ispriča priče koje će na nove načine kanalisati tradicionalnu DC-jevu opsesiju multiplim univerzumima i narativima koji ih na neki način ujedinjuju.
Ako čitate ove moje napise o superherojskim stripovima, a statistički ih ne čitate i do ovog pasusa ste stigli nekom neobjašnjivom greškom, onda znate da moj problem sa Williamsonom nipošto nije u toj njegovoj mutliverzalnoj ambiciji, već mnogo više u njegovoj egzekuciji koja je često previše „tehnička“, prepričavačka, bez – za mene – dovoljno karaktera ili makar zamaha da se inter- i meta-tekstualni koncepti uspostave takvim intenzitetom da imam utisak da se nešto u DC-ju zaista zatreslo.
„Tvoj problem, Mehmete“, kažete vi, „su male, nefunkcionalne genitalije“.
Dobro, ali ne prič…
„A pored toga“, nastavljate, prilično me grubo prekidajući usred reči, „tvoj problem sa Williamsonom je što on nije Grant Morrison. Hoćemo da kažemo, skini se već jednom sa tog Morrisonovog slučaja, preboli njegov odlazak iz DC-ja, ne DOSAĐUJ NAM VIŠE.“
I nije da sad tu ja imam čime da se branim. Ali ako bih pokušao, dodao bih, sve ukazujući da ovo pričam iz perspektive višedecenijskog Morrisonovog poštovaoca koji smatra da je Škot, čak i kada je pisao nezanimljive stripove, uvek to radio sa originalnim konceptima na umu, dodao bih dakle, da je DC sasvim svestan šta gubi time da više nikada neće imati Morrisona na ugovoru, da je svestan koliko je njegov rad u njihovim stripovima kreirao distinktnu, pa i otmenu DC estetiku od devedesetih na ovamo, i da se tamo apsolutno smatra da se ona valja baštiniti i nastavljati i sada kada nema Morrisona.
Drugim rečima, prvo se Scott Snyder sa svojim Metal/ Death Metal/ No Justice i Justice League stripovima dohvatio sličnog pristupa i tematskog interesovanja, gde su multiverzum i kreativnost strip-autora tretirani kao uzajamno zamenljivi pojmovi, nastojeći da oslobodi DC-jeve stripove robovanja „kontinuitetu“ – što je pre njega već uradio Morrison sa Markom Waidom. Snyder je Death Metal manifestno pisao kao „anti-krizu“, insistirajući na kraju da priča mora da bude važnija od kontinuiteta, dajući DC-ju kanonsko „opravdanje“ da sve priče budu istinite i sve budu legitimno pamćene kao ravnopravne ako su dobre.
A onda je, dok se Snyderov Death Metal još nije ni ohladio, Williamson je sa Infinite Frontier naprosto ponovo uspostavio „krizno“ pisanje, bukvalno uzeo tim Justice Incarnate koji je kreirao Grant Morrison u Multiversityju i nastavio business as usual pristup. Oh, ne, zavapili su heroji koji taman što su spasli sve što postoji i sve što je ikada postojalo od nestajanja, Darkseid OPET hoće da zavlada multiverzumom (well… multiverzumimA). Pa MORAMO ga sprečiti!
Ako vam se sve to dopalo, a mnogima jeste, Justice League Incarnate je novo poglavlje ove priče. Da budem iskren, nisam ni siguran zašto ovo naprosto nije jedan tekući serijal jer Williamson uzima iste likove, nadovezuje se na isti zaplet i očigledno priča jednu priču koja je krenula sa Infinite Frontier, nastavila se kroz Justice League Incarnate, svratiće u Death of the Justice League koji dolazi sledećeg meseca i onda kulminirati u Dark Crisis koji je glavni događaj u DC stripovima ove godine. Dobro, pretpostavljam da je marketinški uzbudljivije reklamirati nekoliko konsekutivnih serijala nego jedan tekući ali ovo je valjda i neka potvrda da duboko u nutrini, niko tamo ne veruje da je ovo što Williamson radi sad bogznakako zanimljivo i originalno.
Jer, mislim… nije. Justice League Incarnate mi je, kao i drugi njegovi DC radovi, bio sasvim podnošljiv ali ovo su stripovi koji čine nekoliko kardinalnih grehova što ih već godinama zameram superherojštini i pogotovo su primetni kada dolaze nakon Death Metala koji je trebalo da olabavi taj fetiš kontinuiteta i u prvi plan stavi priče.
Činjenica koju često pominjem, da je američka strip-kritika na istorijski najnižim granama, je svakako malo hiperbolična, pogotovo jer tu prevashodno mislim na pisanje o superherojskim stripovima. Ali je i činjenica da su autori poput Granta Morrisona ili Ala Ewinga, pre njih J.M. DeMateisa, Jima Starlina ili Stevea Gerbera, da ne nabrajam sad sve koji mi padaju na um, bićemo ovde do jutra, da su ti autori superherojskom stripu dali dubine koje zavređuju ozbiljnija čitanja i tumačenja – ne napuštajući njegovu imanentnu žanrovsku prirodu – akciju, sapunsku operu, fantaziju. Činjenica da kritike koje čitam o Justice League Incarnate uglavnom ističu da ovaj strip ima mnogo referenci na stare DC stripove i da je to njegova velika vrlina je simptom te sada već hronične bolesti da stripove velikim delom čitaju stariji ljudi sa decenijskim ulaganjima u superheroje, kojima je kontinuitet važniji od kvaliteta pojedinačnih priča, i koji, u svojim ulogama kritičara, prevashodno obraćaju pažnju na kontinuitet, reference na stare stripove, pojavljivanja likova od pre nekoliko decenija.
Williamson se, bez sumnje, obraća ovakvoj publici i, da ne bude zabune, to je sasvim eksplicitno radio i Morrison (citirao sam već bezbroj puta njegovo objašnjenje da je Final Crisis pisan za publiku koja drži otvoren wiki pored sebe dok čita strip i dobija erekciju kad neko uradi anotacije), osim što je kod Morrisona napor često bio u tome da se nađe „stvarna“ istina u likovima, sa dekonstrukcijama i rekonstrukcijama koje će prepoznati njihovu srž, staviti je u prvi plan i kontekstualizovati 60 ili 70 godina istorije ovih likova u nečem definitivnom.
Williamson ništa slično ne radi i kako sam za Infinite Frontier napisao da je u pitanju tek rekombinacija starih motiva i ideja, tako bih mogao da kažem i za Justice League Incarnate. Nije to ni nezabavno, daleko bilo, ali da me je nešto inspirisalo – nije. Williamson i Culver ako ništa drugo ovde barem ne preteruju sa EPSKIM tonom i strip ne pati od preterane količine teksta (mada teksta, da se razumemo, ima dosta) i objašnjavanja, već se kreće relativno britkim tempom i prelazi iz jednog velikog set pisa u drugi što sve treba pohvaliti. Titularni tim ovog miniserijala, Justice League Incarnate, ovde biva razdeljen u više odeljenja a koja se, ne samo na različitim delovima svemira nego u različitim svemirima bore protiv Darkseida čija je priroda ovde oštro isprofilisana a njegova uzrečica (da ne kažem poklič), „Darkseid is“ dobija novu težinu podsećanjem da dok ostali superheroji, superzločinci itd. imaju svoje druge verzije u drugim univerzumima, Darkseid postoji kao samo jedan jedini, isti entitet u svim univerzumima. Mislim, to je prilično moćno.
Naravno, kako je borba protiv Darkseida bila zaplet Infinite Frontier, Justice League Incarnate stvari mora da gurne na sledeći nivo pa se pred kraj pokazuje da se nezamislivo mora dogoditi i da se naši junaci, stvorenja vrline i požrtvovanosti, moraju privoleti da sarađuju sa Darkseidom jer postoji nešto JOŠ gore od njega. Sve je to primereno bučno i spektakularno, sa Williamsonom i Culverom koji vade iz naftalina prastare likove samo da ih pokažu u par scena i zlokobno najave stvari koje će nam se razjasniti tek krajem ove godine u nekom narednom serijalu, sa prelascima iz univerzuma u univerzum koji su kao da vi menjate autobuse na putu do kuće, sa, moram da priznam, par lepo osmišljenih epizoda u univerzumima koji imaju posebna pravila (u jednom je Flash, potraga za kojim je narativni zamajac na početku ovog serijala, „zarobljen“ tako što su mu ispunjene sve želje. U drugom predsednik Supermen i Doktor Multiverzum gube svoje moći i moraju da napišu, nacrtaju i objave strip kako bi u „njihovoj“ realnosti promenili neželjene ishode, a urednik insistira da treba pustiti da Darkseid pobedi jer će to uvećati dramu) i strip ne samo da uspeva da se ne raspadne zbog činjenice da je svaku epizodu crtalo po nekoliko crtača (svaki po nekoliko strana) već i razlike u stilovima uglavnom vešto koristi za promene lokaliteta i atmosfere.
No, pored sve te buke, ne mogu da primetim da ovde supstance ima u vrlo tananom sloju. Justice League Incarnate je školski primer „univerzum kao priča“ stripa u kome likovi, karakterizacija, postavljanje i razrešavanje pojedinačnih scena, pa ni tempo pripovedanja nisu bitni pošto je u prvom planu taj koncept univerzuma koji je priča za sebe i gde je prepričavanje stripova koje su kreirali ljudi pre trideset, pedeset ili osamdeset godina „glavna“ poenta. Četvrta epizoda ovo radi DOSLOVNO, sa prvih devet strana koji su kao da čitate wiki sekciju o istoriji DC univerzuma, samo sa lepim, novim ilustracijama.
Hoću da kažem, uz rizik da budem proglašen za džangrizavog starca – što uostalom i jesam – mislim da je bitno s vremena na vreme ukazati da je ovo pripovedanje jako niskog nivoa i da superherojski strip nikako ne sme da se svede samo na ovakav pristup. A što, uz insistiranje i Marvela i DC-ja na stalnim događajima što potresaju status kvo i kontinuitet, pošto se oni dobro prodaju, nikad nije nerealan rizik.
I, da ne budem nerazumen, jelte, ni slučajno ne mislim da su superherojski stripovi koji se bave istorijom superherojskog stripa u datom stripovskom multiverzumu loša ideja po sebi – pohvalio sam toliko puta i Multiversity i Death Metal i, evo, pre nekoliko dana i Defenders Ala Ewinga – ali mislim da uvek mora da postoji dovoljan nivo umetničkog angažovanja oko ovog materijala inače je rezultat u najboljem slučaju esej, a u najgorem, rekoh već, članak sa wikija.
Da ne pljujem više po Williamsonu, uz sve momente zabave koje mi je Justice League Incarnate bez sumnje doneo, smatram da on ovaj nivo umetničkog angažovanja oko materije tek treba da dostigne pa ćemo se već ćerati oko Dark Crisis a, pre nego što se raziđemo, samo da ukažem da je pravi junak ovog serijala leterer Tom Napolitano. Mislim, rekao sam već da su crtači – suviše ih ima da bih ih nabrajao – uglavnom odlični a kolore je radio Hi-Fi i sve izgleda živo i zabavno, no Tom Napolitano je onaj koji u sav ovaj narativni šum unosi ne samo red, tempo i jasno pripovedanje, već i uspeva da konstantno nađe zanimljiva karakterna rešenja koja osvežavaju i inače vizuelno „glasan“ strip. Svaka čast. Amazon ovaj serijal ima na ovom mestu.
